Мало о ,,Недељнику”, мало о Славену Билићу…

Дозволите ми, Ви који ово читате, да се малчице позабавим туђим егоизмом. Свој је теже разобличити, а и није ова лажна интернетска хартија место за то.  А ако јесте, ви слободно почните. А и да се не лажемо, или да не будемо лажно добри – радили смо и то.

За разлику од ,,Недељника“ – овде има слободе.

Живимо у времену када глобалистички хегемони користе рекламе, портале, часописе, телевизију – да посеју разне фекалије и семе раздора међу људе.

Ја мислим да је тако и са ,,Недељником“. Колумнисти, двојица, први, и последњи, који нису недаровити људи – из неког разлога уче нас да пре јела треба руке прати, да је насиље над студенткињама глуме неприхватљиво, а неретко у текстовима можемо видети и ,,знао сам, говорио сам…“ Не памтим њихова имена, али мислим да многи људи који (редовно) читају тај танки и испразни часопис програмиран да шири неку лажну грађанску свест – могу без проблема, и без ,,Недељника“ – и без мене – на основу свог животног искуства да закључе:

1. Ваља руке прати

2. Не треба силовати студенткиње глуме, нити студенткиње уопште. Силовање је зао и наопак чин.

3. Вучић је лажов и егоиста. Он је експонент неког великог, или огромног зла. Али је само човек, као и Фикрет Абдић, или Стипе Месић, или ја. Не мора често да буде тема.

4. Кад сунце сија, весело је и на гробљу…

5. Све може да буде, сем дрвене пећи, сунцобрана од чоколаде, брода од шећера…

А не морају. Могу да закључе и нешто друго.

Прелиставао сам ,,Недељник“ и видео море претендујућих текстова који у људима подстичу (мислим да их има доста, подстакнутих) оно што је лоше и наопако – Например реченицу да је једна од две малтретиране девојке из фамозне школе ,,Прва бацила камен“… Колико је само извитоперено прецитирати Древни спис зарад потребе да се демонстрира своја плитка памет, или да се људи фасцинирају ,,величанственом храброшћу да се баци камен“… Несумњиво, људима који трпе понижења је тешко, али мислим да о томе, о њиховим мукама и понижењима не треба сви да исказујемо мишљење, а ако то ипак чинимо, ваљало би да будемо опрезнији. И добронамернији.

И колико је госпођа Србљановић, која је својевремнео завршавала кокаин на Лекином Брду – колико је само ,,весело слободоумна“ када у тексту о покојној Мири Фурлан – говори о народима, о Србима и Хрватима, као о ,,народчићима“… Сва очајна због национализма и примитивизма који су, како она то ,,јасно“ види – претешко притискали сјајну глумицу.

Мира Фурлан је била драга и добра особа. Познавао сам је, иако сам био тек дечак када сам са њом радио на једном филму. После, када је отишла у Америку, једном, она и њен муж послали су ми писмо. То ћу памтити.

А госпођа Србљановић – која је у праву када пише да је шовинизам тешко погађао Миру Фурлан – није у праву када пише о народима као о ,,народчићима“… Јер тако себе ставља у неку суперпозицију о којој нема ни говора, и то не само због кокаина…

Јер – могу ја да пишем да је Селимовић велики, Црњански највећи, а Киш осредњи. Могу да напишем и да је Исак Самоковлија сјајан, а Марко Видојковић није, ни близу. То је помало и ствар укуса, а укуси нису баш толика јабука раздора, али треба расправљати…

Али ружно би било да пишем да су Срби и Јевреји ,,народчићи“. Нек опросте Срби и Јевреји на контексту, шта ћу, борим се против глобализма, а и чим чујем реч ,,Народ“ одмах се ухватим…

Дакле, не свиђа ми се ,,Недељник“ и препоручујем га за избегавање. Али, свидео ми се један интервју у том магазину. Са Славеном Билићем. Гледао сам га као играча на ЈНА, гледао сам га на ЈНА и као тренера – када је водио један турски клуб против Партизана. Партизан је изгубио са повећом разликом, али ми смо певали вољеном клубу још пола сата после утакмице. Нас пар хиљада, из ,,народчића“. И том Хрвату из Сплита се то допало. Видео сам то уживо, а и после на КЗШ-у. И говорио је о томе.

Славен Билић је живео у Лондону када са ја тамо пристигао, пре скоро четврт века. Играо је за Вест Хем. Ја сам на црно радио на Хитроу, у пекари. Познавао сам неког његовог другара, али се Славен и ја нисмо срели. И боље.

Сада смо у много чему слични – једино што он можда мало боље зарађује.

И – он је играо за репрезентацију против које сам увек навијао, и против које увек навијам. Нека схвати ко како хоће – може и погрешно.

Али у овом интервјуу, иако ја о много чему мислим другачије од Славена – прочитао сам како су он и његови другови, после једног тешког, у задњој секунди пораза – уместо да оду на одмор – јер су на припремама провели 50 дана заједно – отишли на вечеру, њих десеторица.

Дакле не код девојки, мајки, жена, браће – којих су се сигурно ужелели. Него да још мало буду заједно, јер су заједница. И добро су играли. Без обзира што сам ја увек навијао против њих. А на моју радост, мој ,,народчић“ је чак и победио ту репрезентацију, какда је било најважније. Уствари, било је нерешено, али као да смо победили..

И не замерите ако нешто није било у реду са моје стране…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

<span>%d</span> bloggers like this: