Сваки дан с Оцем

Ометен у развоју али не и у осећају..
Осећања која имам, покушавам да опишем кроз наизглед сасвим обичну слику тј. догађај..
Отац и син шутирају лопту на ливади..
Реткост..
Отац и син шутирају лупту, у свим временским условима..
Чудо Божије..
Отац и дементни син шутирају лопту, у свим временским условима и готово сваки дан..
Е то је већ прича за Јеванђеље..
Ми Хришћани верујемо или не верујемо, да је већина тих прича измишљено и да је то ван наших домета – односно онога што називамо реалним животом..
Али..
Све изговорено пре ’’али’’ обично пада у воду..
Али шта се дешава кад све ово доживиш и видиш..
Како да се не постидиш..
Упитан над узалудности..
Изнова гледам понављање:
Син подиже руку, као да ’’центрира’’ за победу на светском првенству..
Отац га храбри..
И изнова и изнова једнако неспретно погађа лопту..
Љути се на себе али и са нестрпљењем чека поновни покушај..
Више од годину дана их посматрам и из перспективе нас напредних и амбициозних, незајажљивих и неустрашивих – ту напретка нема..
Нема ту ничега..
Ничег осим апсолутне љубави..
Отац проводи време са сином, вежбајући вештину – узалудно..
Да ли је тако?
Ми се хвалимо и хватамо за калупе, које смо сами осмислили и измерили мером сопствених алузија о савршености..
Свако одступање од исте те форме, прогласили смо деформитетом..
Мислимо да све разумемо, а заправо ништа не осећамо..
Ништа до сопствене надутости собом..
Меримо све, па и време утрошено у мерењу и нестрпљењу..
Шта каже рачун?
Сви параметри показују и да је тај несретни центаршут прецизнији од свега у шта ми гаћамо и ка чему циљамо..
Лаза Костић је написао Први пут с оцем..
Е да је ово видео..
Сваки дан с оцем..
Шта би тек тад рекао и ко би му поверовао..
Ко још верује у љубав
и одступање од сваке форме..