Pork in Wrogress I

Бентивољо, понедељак, 1. фебруар 2021. – фабрика фотографија

Радна недеља, ако је среће, траје од понедељка до петка. Људска недеља, такозвани викенд, ако је среће, траје три дана, од петка до понедељка. Пет и три је осам. Откуд дан вишка? Долази не од црног, него од саспенс-петка, који има двоструки живот. Јесте радни, али се прозори времена већ отварају, и свеж ваздух доколице плоди двоструко трајање.

Тужно је, пак, и летаргично гледати у јучерашњи викенд, из подножја планине Рада на коју се тек треба попети. Али, следећи савет доброг старца Тадеја да је сваки посао дат нам од Бога, са нема непознатом, али добром намером, те да се на њему морамо трудити и савесно га обављати, решавам да удвостручим данашњи радни напор. На само што ћу да шкљоцам Арманијеве крпице, него ћу, у паузама између две самоходне лутке, које робу довозе, одвозе и туђим се перјем ките, понешто од фабриком заокупљених мисли и да прибележим, порађајући нови жанр у литератури, са старим и добрим именом – Work in Progress.

/ / /

Мој ђед, покој му доброј души, много је волео Негро бомбоне. У младости је више волео Баделов „Лавов“, ту љуту, грку и грдну ракију. Сећам се како ми је, седмогодишњем пиониру, у бифеу железничке станице у Београду, где смо, са сарајевског Олимпика чекали везу за Зајечар, тај грдни Лавов загрчао дан кад сам успео да (као непримећен) пинем из дедине чашице. Сјајан педагошки приступ. Сјајан! Јер, тек ћу седам година касније, на другарској вечери, попити прво пиво, па одмах затим, мангуп-биџа, и следећа три, које ће ми завртети мозак и у том вртлогу изнедрити једно важно и ново уверење – постао сам распикућа…

Тај дан је, већ сам по себи, био веома живахан, јер смо пре него да је однесемо у печењару, нас пешесторица одабраних јунака, у колицима за стару хартију позајмљеним из школе, превезли једну гуду из свињца Кепиног ћалета који је стајао тик уз зајечарску пивару (свињац, а не ћале), до Давидиног дворишта, испоставиће се, гудиног стратишта. Онде су наш покојни наставник историје и Давидин, такође, покојни ћаћа, зналачки упокојили оно створење са људски плавим окицама и плавим трепавицама, које нас је немим погледом молило да је заобиђе она чаша. Она двојица су сопствени ужас искусно гасили литрицом љуте жуте, а од силесије јунака, на мени су се сломила кола, јер су кољачи вриснули на мене да држим гудине задње ноге, док они послују око гркљана. Мајко мила!.. Вриштање, кркљање, поток крви облива моје нове беле патике марке Трабант…

Сви јунаци ником поникоше,
И у црну земљу погледаше,
Како расте трава дјетелина,
Како трава на завојке расте,
Кано дојке у младе девојке.

На које исто вече паде
Моје знојно пивско лице,
Те отворише тријех љутих рана
Од првих пољубаца,
Све на сиси ћапћући.

Преко блузе, разуме се.

Наставак ћете читати за кеш, кад изађу моја сабрана недела. За сада, важно је то да је мој ђед много волео Негро бомбоне.

/ / /

Има тај један црнац испред супермаркта. Истина, има их више, виђам редовно дватројицу. Држе небесноплаве бејзбол качкете са натписом Italia у десној руци и поздрављају са Бонђорно капо! (Добар дан, поглавице!) А овом, јер изгледа ми нов, а против сам исплате милостиње у кешу, скидам и дајем рукавице, на бициклу добре другарице. Он ме гледа, изненађен, па вели:
– Шта ће ми?
– Како шта ће ти? Да ти буде топло док радиш. Морао је газда да вам да рукавице, а није. Је л’вам дао?
– Није.
– Па видиш, треба да тражиш боље услове рада. Рукавице, на пример. Него, да се ви удружите, па или да направите синдикат, или да га избубецате и узмете му све паре које вам је узео, па дајте петама ветра.
– Ју ар крези мен! – насмеја се и навуче рукавице црне и топле као црни континтинент.

/ / /

Док су НАТО мајмуни заливали Мајку Отаџбину сасвим обичним, а затим и осиромашеним уранијем оплемењеним, те касетним авионским бомбама, у народу познатијим као Сачмаре, у сећање на великог црног џезера Сачма Пансу и онај испуст одакле сваки човек, па и жена, бомбардује веце шкољку, е, док је то текло и цурило, двојица младих научника са Харвард универзитета, тој јесћ оног места где иду сва боза–бистра деца свих демократских конгресмена и конгресвимена, на том, дакле, месту су Денијел Симонс и Кристофер Чебрис спровели интересантан психолошки експеримент.

Испитаницима су предочили снимак у коме се неке шмокље, подељене у два тима, стално се крећући укруг, добацују кошаркашким лоптама. Задатак испитаника био је да изброје колико додавања начини бели, а колико црни тим. Након давања мање-више прецизних увида у број додавања, испитаницима је поново пуштан снимак са задатком да сада добро обрате пажњу шта се у кадру заиста дешава. На њихово запрепашћење, сада су видели неког типуса са јефтиним костимом гориле како ушетава у центар круга у коме су се ови кретајући добацивали, застаје, изудара се у груди по горилћански, и мирно ишета, нешто што је у првом гледању потпуно остало наопажено.

Експеримент под називом Невидљиви горила постао је парадигма за појав назван селективна пажња. Преведено на народни језик, Вуком Караџићем поједностављени славјаносербски, лопте којима се добацују белосветски, па низводно и домаћи шмокљани, су свакодневне и незнабројне афере, а вирус онај корона је лопта јарко опасне боје. Горила се кези, ал’ нема ко да види. Србин без Косова, без Метохије, без свести о Логосу, неми је посматрач сопствене пропасти са којом се забављају шмокљани оба тима, а главног мајмуна нико и никад не види. Све док се глава не извуче из телевизијског чупка.

Преведено, пак, на дипломатски језик, то би, отприлике, звучало као одговор Сергеја Лаврова америчкој новинарки на питање да ли је, након руске побуне _ички (pussy riot), дошло време за Трампову побуну ички:

– Енглески није мој матерњи језик, па не знам хоћу ли звучати пристојно, али има толико много пички у обе председничке кампање, да не бих желео да коментаришем.