На семафору, уз Сунце што укосо иде
Са осећајем да свако је од нас крив – због свега
Глeдам људе у аутомобилима око себе
И гомилице прљавог, окопнелог снега
Прилази дете, бело Циганче
Што можда никада није била нечија ћерка
Прилази мирно, полако, опрезно,
Док покрет руку мојих – на волану – мерка
Не мислим много, него као аутомат
Код мењача узимам – и ситницу дајем
Мало касније, узбрдо, уз Максима Горког
Размишљам о сврси – и зашто још трајем?
Велики руски мајстори прича
На ум ми падају, док живот живим
Опет се спрема зима – цича –
А волан лаганo удесно кривим
Излазим код Шибета, на кафу са шлагом
Жељан бољег света него ли овај што је
Па шаљем поруку брату млађем, драгом,
Да одговори, дал зна, Игњат Јоб – ко је?
Испаде потом, да он зна и више
Лепо је кад младост да изненади уме
А након кафе, скроз оран – дишем
И полазим да заменим летње гуме…
Корона-циркус 