Од Триглава до Вардара – три рудара

[Наставља се претходна епизода ове турске серије…]

И тако,
мотор преде
спава ко може,
а ко не може, упиње се,
па у себи куне и Гејца и Контеа,
Вучића и Заева,
Раму и Ламу,
што авиони не лете,
што вирус црну вуну плете,
што све владе света, клете
изводе те пируете
а ми смо мете
и свако дете

те нас етè на хрватско-српској, на тој граници на којој сам окапао седам сати пре седам година са седмом бандом намерника, на путу ка денталном туризму и седам масних бурека ујутру, после седам кафана у којима се, гле чуда! све пије, сем – кафе. Срећом, силесија Тüраках из Западног турског царства већ се одавно одваљала овим друмовима, пре три дана прошли су буљуци Мерцедеса, Аудија, Фоксвагена, Опела и Бемвеова, па ми, лагано, пређосмо и ’Рвате и дођосмо ко у Отаџбину Мајку, ко у маћеху.

Подсећам, до сада је све ишло глатко у сваком административном смислу, ништа тестови, ништа сувишна питања, него – вози! И опет, по четврти пут до сада, искрцавамо се из буса, па по полуцичи, у колону по један, похађамо топле полицијске кућице поиздалек, кроз прозорче, да не заразимо и да се не огрејемо. И док се у себи не жалим, аман! ни на шта, јер смо код куће, код још једне куће, крајичком увета хватам како жандар саветује деду испред нас, уручујући му ’наки карантин-папирус:

– Да си се тестирао, деда, могао си да идеш ’де ’оћеш, а овако, шта ћеш?

Деда на срећу није одговорио како деда зна, или пет, ил’ ни једну! него је узео папирус с мишљу која је била видљива, чак и с леђа:

Е, мој синко… Да ја имам 90 €вра за бацање, ја се баби не би’ ни враћ’о. Немам за бацање, али ћу да их уложим у 26 литара љуте жуте, коју ћемо баба и ја, четрнес’, па и седамнес’ дана, ако треба, да пијемо, без киселе, и на француском се разговарамо до дубоко у ноћ. То ти је, мој пјесниче, оно што Руси зову, тим-биљдинг и то вреди сваке жуте банке. А ПРЦ? Цврц! Или, што би рек’о онај стари дански прецедник – Живот или смрт? Е, трт!*

И док пратим Деду погледом и читам му мис’о с леђа, предајем документе жандару. А он млад, симпатичан, жив, у форми. Цупка ногом испод стола, гледа наше личне карте, све три талијанке, ал’ му то и не смета баш. Више је мени непријатно што у Матицу улазим као странац, ал’ шта ћу, кад ми је истекао црвени пасош, а од миланског конзулата и обнове ме дели стотињак ливреја, који никако, ама, никако да пр€текну. Ну, гледа он моју личну оца породице, и вели:

– Докле идете?
– До Скопља. Старамајку д’обиђем, унучићима да је даривам за Божић.
– Питао сам докле идете, а не зашто.
– Знам, него и ја сам човек, па ми је мило да се поразговорим. А има и она табла горе што каже „Велком ту Сербија”, па још раширених руку. Мада, можда је то, ипак, намењено онима којих ће се пожељети друмови, а ових бити неће. Мислим, због друмарине…
[драмска, драмска пауза, с интензивним погледом у зеницу ока мога да разлучи своје мисли од мојих] Значи… до Скопља?..
– Јесте. Ми смо само у транзиту.
– Ех! [хухну, прибра се, па се од саркастичног срца насмеја] Да знате само колико сам то пута чуо! – и показује прстом на онај део у жабарки где пише место рођења, као, документовано сам те ухватио у лажи, ниси ти ни у каквом транзиту, багро брадата, мене си нашао да вијаш, него ’оћеш право у отаџбину, без прц-теста, без карантина, нисамјасисовесло! – сличне ствари је могао да мисли, јер је повећао фреквенцију цупкања на, отприлике, 40.000.000.000 Херца, што је фреквенција српске полицијске 5Г мреже.
– Не знам како бих Вам рекао, ми смо заиста у транзиту. Могу Вам показати и аутобуску карту, ако ми на реч не верујете. А, на крају крајева, врло је лако. Ваш колега ће на јужној граници имати тачан увид у количину времена које смо провели на српском тлу, а то сигурно неће бити више од дозвољених 43.199 секунди. Можете бити мирни – систем функционише!

– ’Ајде бежи…

И побегосмо у Матицу. Одакле, од кога, од чега – све знамо, криви смо, ал’ нас заболе чук за ту њину кривицу – само да уђемо у бус, огрејемо седеж, испалимо по гремеч и опробано хрчемо до следећег истовара на јужној грани. Обрни-окрени, стићи ћемо за мање од – фабричке шихте.

А како ћемо се после петнаест месеци свакодневних телекомуникацијских сабора и претњи коронарном смрћу ипак са најрођенијима у здрављу и уживо сусрести и у бијела лица љубити, то нек вам прича чича Мића – чудо од младића.

Он станује у улици
Генерала Гамбете бб,
близу пи-ва-ре
и прави сјајне ај-ва-ре.

А кад падне с крова
и сломи подлактицу,
стави је у стегу,
дода неку дашчицу
и обмота жицу.

Какав гипс, какви бакрачи?
Он је од борског бакра јачи!
Зато, не ломите му багрење,
јер све ће да вас поломи.

И све то оном сломњеном руком,
док здравом меша
рибљу чорбу.

Свак нек води
Своју борбу.

Ајздрао.


* Превод Лазе Костића оне одвећ рабљене хамлетовске дилеме – To be, or not to be, that is the question. То је оно кад се ломи да л’ да се убије, или да само убије. А на крају смисли нешто треће, нешто театрално.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: