[наставља себе, или се]
Тек што кренусмо из Загабрије, настаје комешање. Ушли су нови путници, конфор је у опасности. Неки се одма’ претварају да спавају, балавећи по оба седишта, те намазујући влажне прозоре косама масним од однекуд искрслих врелих ћевапа и бурека. Они људи стоје, чекају да се нешто деси, ал’ само од себе сигурно неће. Староседеоцима ни на крај памети није да одустану од запишаних територија. На крају крајева, први су ту засели, то је њихово природно право. Ко први дјевојци – молим љепа, хвала љепа!
Нас троје се добровољно са шест седишта повлачимо на четири, ја седох поред Андреја, Вера иза нас. Ипак, пажња! То олако давање староседежних територија нема никакве везе и не треба мешати са одустајањем од тренутно окупиране јужне српске покрајине Косово и Метохија. Овај метохијски део се, из разлога језичке лењости, или тачније, добро испројектоване мрзости, често изоставља, јер је кључни доказ окупације, пошто је μετόχιον посед силесије наших светих манастира и као таков, Апсолутно неотуђив.
Сан сваког мафијаша је да легализује крвави новац, да га провуче кроз фактуре, признанице и пореске извештаје, да га избели као снег, плакнувши га изградњом луксузних небодера на ексклузивним локацијама и подизањем објеката од националног значаја. А сан у сну је да се полако инфилтрира у политику, како би и законе могао да кроји на ползу своје породичне мануфактуре забрињавајућих размера, која лагано, лагано навлачи јањећу кожу државне структуре, тако да све пршти од националних симбола, од којих су заставе најјефтинији реквизит, па се највећма користе као јањећи прекривачи. Последично, тамо где видиш највише застава, пред њима су највеће патриоте, најжешћи поштоваоци Патер фамилијаса.
Поодавно је пуштена бува да је залуд бусати се у прси и звецкати оружјем кад је сво Косово откупљено, чак се спомиње и реч – легално, дакле, легално откупљено вишеструко звечећим тврдим валутама, по издашним ценама, од косовске Србадије. Аха, звучи уверљиво! Па, ако су они то тако, што се и ми, већ једном, не лекнемо те муке, па да нас свет поново заволи (исто онако к’о што воли Новака, на пример)? А кад бисмо погледали иза јањећих застава те легалности, нашли бисмо само трагове што смрде нечовјештвом. Крвав новац и крваве тапије. Dura lex…1
Невољни стисак мандибуле и пулсирање у левом слепом оку тренутно попуштају јер се, у стварности аутобуског екосистема, млади брачни пар без деце, коме сам ослободио места, са значајним осмехом захваљује и седа. А како је Гидра инициран у Чоферчину-ин-чиф, Фељиксу, новом Санчу Панси, не преостаје ништа друго, него да сам започне игру тетриса са преосталим староседеоцима и дођошима.
Баба Романа, кроз кашаљ одбија да седи заједно са сопственом Туркијом, вели, боли је нога.
– Плати 60 европа, па седи сама! – груну Фељикс.
– А, паре ‘оћеш?!
Omen est nomen, те наш Срећко, одбија сукоб са бабетном и капљицама које испаљује у одбрамбене сврхе, па пресумерава Туркију да седне поред Вере. Сад смо своји на своме, три буглие, на три седла, а то се, већ, отуђити не да. Баба, пак, победоносно изува патику са оне ноге која је глумила болесну и пружа је, уместо освежавајућег штрца урина, преко њена два седишта, која ће убрзо постати и лежиште.
Светла се гасе, неки већ хрче, уживео се у улогу спавача још из доба палеотетриса. Гидра пали биоскоп, али без звука, јер Уљи на свом паметном телефону, а његов јесте паметан, рока неки Тех’ран, па не да да му дирају у карадерт. Путници долазе и одлазе, а колеге су заувек – мисли она видра од Гидре, врховни жрец, па пушта да публикум вежба аудио-визуелни контрапукт, koim lebe fater2.
Уљи залаже цигар, и Фељикс, валах. Упуш’ше у секунди свја. И није био први пут, и нисам заборавио самододељену слободу коју чоферај себи у опис радног места меће, али не могу, баш од овогодишњег коронарног шишања оваца, да се под машиницу сам подмећем.
– Извините, молим вас, али имамо шесторо деце у аутобусу, ено, најмлађе има две годинице, пробајте да се исконтролишете.
– Ние сме шофери и пијаме цигари кога работиме.
– Али, пре пет минута смо кренули са паузе. Људи се стискају, не могу да пишају, па издрже до паузе. Пробајте и ви. Молим вас.
Невољно, али нас удостојише. Иако сам благо прекоревао садржајем, у тону и мало јаче, угасише тутун-чибуке, отворише нешто, па и свежина ваздуха уђе. Чак је и Тех’ран утихнуо, ваљда сам устрелио Уљијев карадерт отровним стрелицама здравог разума. Али је, све једнако, Лијам Нисон наставио да у тишини коље отмичаре његове филмске ћерке и још неке дветри дроље – не њих, него отмичаре – клао, крцао, стрељао, утеривао носну кост у мозак, дробио Адамове јабучице каратом, све за љубав.
– ЦИА, можда сте приметили у свом кратком животу – објашњавам деци која су изложена тим страхотама први пут – никад не снима рекламе. А за сваки успешан бизнис рекламе су суштина. Зато, они снимају, директно, читаве филмове. Ево, овај, на пример.
Екран нам је ту близу, и укосо, а онај напред довољно далеко да се не може пратити без главобоље. Обоје подзинули и покушавају истовремено да разумеју шта то тртљам, а и да скрену главе од филма, ал’ им очи приковане за жасу. А онај ради пуном паром, као да има проценат од учинка. Тих као мисао.
Превентивно сам напунио телефон неким деци примереним серијалима, за њега аута, за њу коње, па регулишем ситуацију. Док он гледа, она слуша музику семпетрија, и обратно. Смене су на 23 минута. И труд. Труд да се скрене поглед са жасуа.
– Не морамо, зато што можемо, све и да видимо – кажем док зверам у екран на коме Лијам управо стреља три зликовца једним оком.
Ја, ево, већ тридесет пет година покушавам да скренем поглед са онога што жену краси, а нису ораси. И тек од скора то иде малко боље. Само упорност, рад, ред, и дисциплина (покајна казна, казна ради исправљања – каже етимолошки речник).
[наставиће се…]
1 Dura lex (лат. – Жестоки закон.)
2 Koim lebe fater (нем. – Може само да користи.)
Корона-циркус 
One thought on “Од Триглава до Вардара – дуга је ноћ”