– Бојим се, више никада се нећемо видети, црни сине. Куку јада…
Смејао сам се старамајци и њеним претераним бригама, још пролетос, кад схватисмо да није вирус, него циркус који ћеца наше кокошке. Смејао сам се, ваљда, и да не бих плакао, као Оливер Мандић кад га је, оно, оставио делија девојка, бацала га као ствар, истрошену ствар и одлазиола у чудно лепу ноћ.
Јасно, природа оног смеха и природа тог плача, сасвим су друкши. Једно је делија девојка, друго старамајка. Како било, реактивна формација, примитивни, али дејствујушчи маневар замене супротних емоција, дешавао се у мени, био сам га сасвим свестан, док је она то изговарала са потпуном озбиљношћу.
– Ма, шта то причаш, мајче?! Ето нас на лето, као и сваке године. Са’ ће врелина да опусти нерве гражданима, а избије алибије из руку администратора, па ћемо почети поново и да путујемо.
Тако и би. У главном. Густо се паковало по плажама, чак су и званичне криве понирале у дубину смираја првог статистичког таласа. Али, али! Кад светска влада обећа други талас, светска влада испоручи други талас. Yes, we can! Имајући то у виду, светска влада препоручивала је да се, ипак, не излази ван државних граница. Светска влада, а верује у национе и међе, пих! Сем ако не наводи на њину воденицу за млевење храбрости, креста и кљунова, од којих се праве глобалистичке виршле за потирање светске глади.
Глади за страхом, то јест.
Жута, наранџаста, црвена зона. Па, опет, наранџаста. Који дан жуте, па нагло црвена. Ипак, долазе празници, треба спречити Љубав да се врати у светско ткиво народа. А, кад можемо, зашто да не? Сејемо страх, жути и бели прах, мало у нос, мало у вену, веће количине за небесо, да се то доообро запраши. Имамо војске на располагању, сваки ће од њих знати да је најбоље да сачува посао у ова смутна времена. Шта? Наређење – извршење! Има ко ће да мисли и у неком Хагу да виси. Риба смрди од главе.
Велики рат је трајао четири године, Други светски – шест. Ово тек осам месеци. Живот пред нама још битака скрива и прети нам, прети к’о дубоки вир, па сам решио да уложим мало сопствене коже у испитивање тврдоће са којом светска влада влада ситуацијом на терену, јер верујем у људе и траве што клијају кроз асфалт, бетон, камен. Виђао сам и ту флору и ту фауну на делу. Није, ваљда, свега тога нестало у цигло непуну годиницу? А, искрен да будем, уздам се и у помоћ ‘озго. Не изазвам је, него је дозивам, срљајући ка љубави, све мислећи да је већ то довољно за повољан ветар, али, не пренебрегавам ни стварност ниже класе.
Већ неко време имам на готовс број извесног автопревозника – Бизарни турист – па уместо да проучавам уредбе неколиких земаља кроз које би требало проћи до коначног циља, у тишини ноћи, удубљен у ратно планирање стратегије ове автобитке, типкам службенику с оне стране телефонског стекла:
– Путујете ли у недељу за Скопље? Требала би ми три места. Путујемо из Болоње.
Чак и у зла доба, вазда будни службеник Бизарног туриста нетом отписује:
– Путујемо сваке недеље, и сваке среде, и тако откако је ово почело. Да Вам резервишем три места?
– Требају ли тестови за Македонију?
– Не. Треба за Србију, али пошто смо у транзиту, ни то вас не качи.
– Резервишите ми, ондак, та три места и хвала пуно!
– Хвала Вама што путујете са Бизарним туристом.
Све се мислим, ако ради ноћни шалтер, мора да су бусеви препуни и аутопутеви. Јер, нико није толико храбар као Турак кад из Прусије крене пут родног Селџука и даље, до Анадолије. Само да се сви не слијемо у левак хрватско-српске границе и кроз њу цуркамо седам сати, као ономад.
* * *
Спаковасмо се на трзбрзину, замолисмо за мекоту анђеоског криоца и, без икакве помпе на перону један болоњске аутостационе ћентрале, заборависмо за собом распале пртљаге препотентног страха. Поново се сетих асфалта и оних упорних травчица истог тренутка када је из озбиљно зеленог аутобуса искорачио и кроз широки осмех нас поселамио наш чофер-домаћин, Хисмет.
– Како си Александар?
– Само да се котрља! Јесу ли проходни друмови?
– Бизарни игра игре без граница. Давајте ги куферите!
Испоставља се да нас је укупно седморо путника, баба Романа и ћерка јој Туркија, што Хисмета поздравише као старог јарана, и утоварише бога оца, све упакованог у оне торбе, популарне кинез-крмаче. Позади је неки господин, смирени стручњак за све, чује му се у пушачком баритону, док у телефон некоме кркља како је разрешио проблем с комбијем, иза њега неки момак типичног лица, јер су сва маскарана иста. Vаљда нисмо еволутивно спремни за читање и меморисање оне кришке образа од пола носа до границе рујних коса, via очију и обрва.
Дан је блистав, улива поверење и води ка Истоку. Наоружасмо се стрпљењем, особином ретком за нас, за децу. А бисаге пуне ђаконија, не би ли нас жвакање довољно уморило и бачило нас у путничку летаргију, врлу временску капсулу за ајнштајновску контракцију дужине аутопута Братство и јединство. Ипак, свет је релативан, а Свет је Апсолутан.
Свако је на по два места, а баба Романа неким древним алгоритмом преброја да јој, од свих места у празном аутобусу, добро дође да седне баш – иза мене. Секунд и по сам се у себи мрштио, али сам се сетио часова морала потпуковника Туфегџића, свежег из Косовског боја, који је говорио да чварци мало значе и да војска у ратним дејствима лако препозна најбоље обученог међу собом, који ће знати и урадити све да обави задатак, сачува част и кожу, и не само себи, па се под његово крило и окупљају. Неко време сам желео да сам ја тај, те да бабљи алгоритам тиме протумачим. Ипак, ја сам алфа-брадоња овог конвоја, ал’ кад баба крете да ми кашље иза десног ува, развеја ми фантастику, те ме подсети да се распитам код чофер-домаћина о политици куће. Примакох се пилотској кабини и некаквим конспиративним тоном упитах:
– Хисмете, а како ради ово с маскирањем овде?
Он се окрете с маском која је биснула с левог увета, прекиде весело ћеретање с Гоцетом, чофер-колегом, навуче лице спикера другог дневника, па испоручи слово закона:
– Александар, одрасли смо. Свако одговара за себе.
– (Најзад мало личне одговорности…)
Вратио сам се на седло, намигнуо деци да је слобода и ударисмо по седвичима, док је сињора Романа, наново консултујући онај алгоритам, решила да ипак седне и кашљуца ближе својој шћери, дефинитвно развејавајући мој сан о алфа-брадерају.
* * *
– ‘Ајмо, Копар! Спремите се, молим вас, прећи ћете у други аутобус.
– [сви] Шта? Како?
Испоставља се да на бившој граници Југославије напуштамо терен западњачке транспарентности пословања и да упливавамо у стари и добри балкански мутљаг, у коме светли само један ауторитет – Чоферчина. И то само онај који седи за воланом, на амортизованом трону. Онај на сувозачевом седлу је поред овога скоро сасвим провидан, сведен на стјуардесу, такорећи. Један је Мајстор, а други – колега. Један је Дон Кишоте, други – Санчо Трбојевић Панса. Због те асиметрије се они и мењају повремено, да свако ужива сласти пар стотина километара власти, не мењавши се ни демократски, ни жребом, него сила кладе ваља. А ако хоћемо езотерично да тумачимо извор те силе, она је та на којој је избор између живота на друму, или смрти у јендеку, разуме се, по слободној вољи и нахођењу Чоферчинином.
– Прећи ћете у други аутобус, тамо има тринаест путника, па ћете опет бити комотни.
Одахнусмо, преселисмо људство и робу и, ничим изазвани, остадосмо да чекамо полазак још сат времена. Јесте, сунце фино греје, на граници између Италије и Бивше Југословенске Републике Словеније није било ни контроле, ни заустављања, лепо је да протегнемо бедро и грбину, али, братићу, само што смо кренули, има ту још много да се друмствује. Скрећем критичареве мисли ослушкивањем имена нових чофер-властелина. Један је Фељикс, други Уљи, има и трећи – Гидра, иако на Гидру ич не личи. Додуше, њега сам, као дјечарац, давне 1983. видео једини пут, и то из доњег ракурса, па је изгледао као солитер. А и био је соло.
Беше оно брзо после Титине смрти кад, између других артикала широке потрошње, није било (довољно) кафе ни цигара, па су нас, децу, водили до бугарског фришопа на Вршкој Чуки, да и ми пренесемо по бокс цигара, кило кафе и литру шкотске ракије (за личну дечју употребу). А по обављеном послу – цап! – киндер јаје, и то сваком по једно, расипнички.
У једној од тих операција затекосмо Гидру где се нешто расправља с Блгарином, испоставиће се, јер овај није хтео да му прода две флајке жестине, скандирајући правило једног литра per capita. А овај, Соломону раван, извади згужву црвених лева из џепа, остави на пулт, те пред бркатим Блгарином ошрафи Џонија, сјури га низ ждрело, без гутања, директно у шкембе, те дискретно подригне на пола брка:
– Пардон… А сада, молим Вас лепо, дајте ми ту другу једну флашу… И бокс Кента.
Вокера за грло, Кента под мишку и – оде у залазак сунца. За њим остадоше љуте фатаморгане и жестоки миражи, који су, отиснути бугарско-халуциногеним мастилом на макулама оба моја ока Стојанова, фосфоресцирали још дуго његов херојски лик – каубојке природне боје коже са сеченим шпицом, панталоне од тексаса, бела кошуља, прашњава од дугих дана јахања, јакна од оне исте коже, а мрк брк. Није имао ни шешир, ни коња, али је имао цуг усамљеног јахача.
У Зајечару су, на стогодишњицу, снимали Тимочку буну, а Гидра је играо Љубу Дидића, главног бунџију. Сада тек схватам да је онде, на територији Народне Републике Бугарске, далеко од блицева папараца из тајних служби, Гидра улазио у Љубин лик – делом. Без интроспекције. Феноменолошки.
А сад ту преда мном стоји човек који се лажно представља. Добрица је, то се одма’ види. А и једини је представник наше вероисповести међу чоферским великашима. Чак је, с обзиром на ризик посла, негде и боље што гидра20@бизарни.турист нема никакве сличности са оним Гидром.
Шта све неће путничка доколица да утера човеку у главу… И то на првој мањој нелагоди.
Зато ни не спомињем сећања која окидају уласци у Љубљану, а онда и у Загреб, паралелно са све дубљим залажењем у подсвест бившег југословенског идентитета. Тек, а испоставиће се да је ово незванична политика Бизарног Туриста, вецеи у бусевима, у досадашња два, су потпуно неупотребљиви. Најпре сам мислио да је то начин да аутобуска властела избегне прљаве послове, недостојне њиховог благородија. Затим сам мислио да су, једноставно, у квару. А, тек у Загребу схватам чему све то, јер, ево, у овај веце утоварају четири џакчета нечег белог, што мора усправно да стоји. Још у Италији је, на сред аутодрума, извршена примопредаја стола за стони тенис, склопљеног. Или нечег томе налик. Па се збио некакав самит и на некаквој пумпи, и последични утовар кабастих добара. Ипак, високи су еколошки стандарди код Бизарног. Што б’ рек’о прецедник By Then – Од свиње се ништа не баца, баш као што се аутобус никада не вози празнога вецеа!
И док сипају лобе, кажу да имамо дес’минута паузе, тоалет је у џамији (?!). Згледавам се са сапатницима, излазим испред буса, а преда мном, у првом мраку, заиста, заиста вам кажем, сја ганц нова, модерниссима, к’о јуче да је отпакована у Дубаију – џамија. И не само џамија, него и припадајући исламски центар, са обавезном исламском школом.
Док неки Загрепћани обављају акшам намаз, мени је мало непријатно, јер је улаз у женски толет одмах ту, уз њихове анатомске ћилиме. Испраћам ћерчицу до врата, а већ ме неки мудри старци опомињу да је то искључиво женски веце, подразумевајући да брадати Христови следбеници често у незнању залутају у просторије мокрог чвора погрешног пола, шта ли. Не улазим јавно у расправу о практичном преводу хришћанске теологије на основни грађански морал, нешто из пристојности, ипак смо овде само са једним, и не много духовним мотивом, а нешто из радозналости пред дечјим цртежима распоређеним по зиду преко пута.
Док читам имена ученика и разгледам разне изведбе теме „Дан ђамије“, жалим помало што сам у бусу оставио џепни поливалентни дигитрон-уређај са фотоапаратом резолуције 48 пиксли и могућношћу међународних аудио/видео позива за мале паре, да споменем само неке функције тог џепног чуда, које ваља држати далеко од муда, нарочито онај ко још увек није скупио иста, да пред еволуцијом заиста, заиста заблиста и, дарујући унучад, наново удахне смисао у животе и искуства пуну мисао родитеља спремних за дедо и бабодејствовање, враћајући им дуг поштено, и без кусура.
Да Бог да.
[наставиће себе или се…]
Корона-циркус 