Каже ми једна жена, да је једном, велики српски уметник, или велики словеначки, ако неко хоће, може и тако, Стева Жигон, у вези са Достојевским, рекао: „Живот не треба да буде леп. Живот треба да буде садржајан. Некада је и бол садржајнији од пријатности; треба проћи кроз патњу, кроз несрећу, кроз стотине непроспаваних ноћи да бисте схватили колико је човек човеку потребан.“
Можебити.Можда и није потребно тако нешто тако рећи, а опет, мислим, баш је потребно.Живот је велико чудо и велики бол и велика радост – уме да буде пуст, прашњав, нечувен, ужасан, натегнут – а опет, често – понешто од свега тога, и колико још има, да се набраја …
А неки дани, па и месеци, године чак – пролазе понекад благо, симпатично досадно, или узбудљиво, па меланхолично, па наизменично.Постоји у животу и срећа, и еуфорија, и епифанија – постоји трагедија, постоји комедија, постоје и елегија и идила.
. . .
Пре неколико дана био сам на послу, а онда се из Блокова вратио у град.Било је мало преко поднева.Ручао сам фалафел код Палестинаца (Муфљуз и ја смо поделили територију фалафела у белиградском дистрикту – он иде код Јевреја, ја код Палестинаца) па у ресторану заборавио књигу, занимљиву – није Мекартни, али је Макарти.
Док ка трафици идем, иза мене неко трчи и виче : ,,Друже, друже!“
Причам са Шиљом у том тренутку, путем мобилног, па пошто је друг гласан, окренем се.
Не каже ништа, да ми књигу, па се врати код палестинских другова, да руча – он чека шварму или фалафел, стигао је након што сам ја завршио и кренуо низ улицу, ка парку поред ЈДП-а. Једва га стигне моје хвала колико се брзо окренуо.
Ја добро проценим, купим себи пљуге, а њему твикс, вратим се до Арапа и дам му. Он се нећка, а ја кажем да је то симболичан гест и поново се захвалим (сада сам ја у функцији брзоодлазача) јер ми је заиста много учинио – књига је библиотечка, узета на туђе име.
После шетам градом, чекам Шиљу, Перкета и Ајдару. Мало читам, мало шетам, мало помало сретнем неког.
Рецимо, маторог просјака који се сав тресе, а врло се лепо и уљудно захвали кад му људи дају неку пару.
Или – Ацу Бабуна – мог старог другара са ,,Олимпа“. Као клинци заједно смо ишли на кјокошинкаи, па после тренинга на базен, да мувамо рибе.Више успеха имали смо у базену и на тренингу, него са рибама.
Сретнем и Валентину, која је била топ пет у крају, а и сада је у конкуренцији.Има скоро 44, као и ја – али изгледа као манекенка која се тек пензионисала, са навршених 32, 33. Јавим јој се, она стане, пољуби ме у образ (а ја уздрхтим јер сам неколико година био заљубљен у њу, као и неколико стотина нас у крају) и пита ме како сам, где сам, шта радим, како су моји и све то. Делује срећно, али не истиче то, мирно говори и лако слуша.
Онда попијем кафу на ,,Цветном тргу“ док пролазе људи, углавном здраво и весело. Баште којима сам окружен (тачније столице и столови од кафића напољу, а баште су нешто друго, заједничко им је само напољу) пуне су људи; ћеретају, ложе се, смеју се, држе монологе – иде живот.
Кафане раде до двадесетог часа, поново.
У 16 52 сам испод ,,Москве“. Падне ми напамет Москва, и ,,Тјетраковка“ , падне ми напамет и еукалиптус што сам га уживо весело гледао у Боцвани, падне ми напамет и Алкмар у коме никад нисам био.
Ајдари падне напамет да ми тихо приђе иза леђа, и да ме ухвати за дупе. Мало поскочим, па дигнем руку на њега, али га не ударим….
После седимо недалеко од затворене ,,Зоре“ пијући пиво и издувавајући димове – ка тавану, вратима, или ту негде, около.
Топло је за ово доба године, децембар је, позни.
Перке и Ајдара одлазе после фајронта у 20 часова, један ка Дорћолу, други ка Обреновцу.
Шиља и ја узимамо неколико комада и лагано их испијамо у парку код ЈДП-а, те се сетим и испричам му за друга и Мекартија, који ми је у дубоком џепу, сада, у јакни, јер је џепно издање.
После, у шипци број 47, осећам огроман умор док млади весело и бахато урлају, и ако.
Корона-циркус 