Да ли би зло постојало без будала?

Када се ЈНК (Ја не верујем у корону) пробудила тог недељног јутра, морала је да слаже мужа, старог офуцаног швалера који ју је варао са разним кљомпошима целог живота, да има само „температурицу 37“ а заправо је имала степен више, седне у кола и оде до цркве да однесе колаче, попут жртве паљенице, којима ће, како је замислила, да умоли Бога, не би ли се син оженио а ћерка удала. Кроз два дана отишла је у посету код осамдесетдвогодишње мајке где је провела дивно поподне доневши јој на поклон кафу и колаче и „температурицу“ иза које се крила корона. Кроз три дана баба ће добити „температурицу“ и све што уз њу иде, претходно заразивши сина, који ће заразити потом: супругу, кћер, унука бр. 1, сина, снају, унука бр. 2. Да поменемо још две жене, бабине другарице у поприличним годинама, које су такође добиле „температурицу“ јер ко ју је све добио у цркви и ко зна где још се ЈНК шеткала не верујући у корону, никада нећемо сазнати.
И док још траје борба за живот, свих ових знаних и незнаних жртава ЈНК размишљам да ли би зло постојало без будала? Зар се без њих које га проносе не би самоуништило и нестало? Можда. Али онда тада не бисмо открили да око нас живе сви ти дивни људи попут докторке Иване из Ковид амбуланте, проф. Обрадовића са ВМА, или проф. Антовића са Каролинск института, који се без обзира што је на одмору јавио, погледао резултате и послао мишљење, са напоменом да иде на одмор, пар дана, у неку бању, али да му се слободно обратимо ако нешто треба.
Могу ли сви ти такви људи да потру или поправе оно што једна будала може да поквари?