Данас сам поново чуо ту мисао како је најлепше када пада киша. То није честа пригода, али кад се деси, мени се истог тренутка пале лампице и већ сам до пола прегорео фитиљ. Пролеће и лето је Бог дао човеку да га награди, да му да наду. Шта уради у остатку године, то је додатак. Понекад размишљам о томе како људи воле меланхолију и да се осећају боље када замисле себе на прозору како очима траже плави круг, па још у њему звезду. Мора да је ту то зрно мудрости, било да се прати властелински, попут неког енглеског научењака из осамнаестог века, или пак куршлуски, дотрајало, као код каквог нашег филма чије име личи на песму Константина Симонова. Мора човек бити осетљив и бавити се филигранским радовима не би ли видео нешто више, али не значи имитирати исто што и чинити. Истина је, наравно, да су стереотипи и закључивања унапред, промашај, али се често долази до сличних формата. И овде свакако не би требало говорити о крајностима.
Јутрос је падала киша, а ја сам се возио аутобусом. Обукао сам се лепо за свакодневне стандарде, свему се може дати смисао. Имам нове панталоне, мени су доживљај. Носио сам их и у превозу. Очекујући да су и другима пуне очи, проматрах остале како им се диве. Неколико њих се баш чудно накривило док их је гледало, док је једна бакица чак и окренула главу. Три девојке, делује да су журиле да се и саме понове, чак су се мало и насмејале. Моје активно преподне протегло се и преко половице дана, па сам морао до свратим и до куће. Било је то кратко, али замених своју плаву струкирану аквизицију са бочним џеповима и узех старе маслинасте. Пријатније ми је у њима, велим ја себи. А и рекоше ми више пута кад сам их носио да личим на Виктора Савића. Не сећам се шта је било после.
Киша је данас урадила и понешто корисно. Док је падала, на телевизији су пуштали емисију о Бориславу Пекићу. Било је, разуме се, приче и о Лондону, о романима, причали су људи који су му били пријатељи и који му се диве. Један од оних који су га познавали рече како је највећи утисак била његова моћ слушања. Бити скроман и дати превасходство нечијим речима, чије год да су, умесно је и подесно. Каже његова супруга како је био свестан да неће дуго живети и да је зато тежио да уради што више, а чини се да је она тај свет јако добро познавала. Ту долазимо и до другог потенцијалног плуса за кишу и њену екипу. Ако се њој стварно може признати да дели заслуге за утврђивање истине, да је она та која у човеку буди те жељене и неопходне немире, зашто ли се и пише, чему ли се и тежи? Онда је и Царство Небеско улудо, па нема већег сведочења Господа него код мученика. Срећом, не желимо бити површни, па ни ово не сме звучати тако. Велики су људи, па им је и све велико. За оне који посматрају, то није усуд, али ни радост, већ подстрек, охрабрење. „Златно руно“ је на преко три хиљаде страна.
Један мој друг, за потребе овог текста – Свирац, ради као тренер. Још увек је недорастао, па су му увалили најзахтевнији посао, да подучава децу. Спорт је кошарка, клуб је најбољи, а Звезда је црвена. Пре неколико недеља, као и данас, падала је киша. Како се човек свему учи, морао је тада Свирац и да дели летке и качи обавештења о упису нових чланова, јер мора се некако и зарадити. Шансе треба користити, па сам му драге воље пружио руку пријатељства у том подухвату. Обилазили смо солитере, куће по Гардошу и оно главно, основне школе. Уђосмо тако и у моју, дочека нас „теткица“, као и у сваком филму, са цигаретом испред улаза. Питасмо смемо ли даље, а одговор је био угодан. Искористих прилику да прођем кроз ходнике, поред учионица и да се мало сетим понечега безначајног. Занимљиво је како је данас то мала зграда и како сад све то делује као неки подмазани систем реалних људи подељених по улогама, који, чини се, изгледају као да се нечега играју. Некада је то, разуме се, била најзначајнија установа на свету. Промени се видик, ствари остају лепе и чак постану драже, али им се димензије смање.
Гледао сам ових дана поново и „Балканског шпијуна“. Интересантно, Душко Ковачевић је сваки пут све већи и већи.
Корона-циркус 