Камби, Лајпциг и ја

Камби би ми некад рекао, кад би ме срео после неколико дана:

,,Де си Барбика, опет си румен ко Руменко….“

А Лајпциг би додавао:

,,Румен је ко Румениге…“

Камбија сам волео, и Руменигеа сам волео, а Лајпцига никад нисам. Био је зао, опасан, и храбар.

Али ја га нисам волео.

Нек му је лака земља …

---

Као што смо већ поменули, Камби је имао пристојно детињство све док му није преминуо отац, а то је било пред полазак у први разред.Чим је кренуо у школу, све мање је ишао у школу. Ипак, завршио је пар разреда музичке у коју га је уписала баба, љубитељка хармонике.

У тим првим годинама одрастања, када многе разлике не постоје међу децом, живот је ишао својим током и притокама. Играли смо жмурке, фудбал; лети смо крали трешње из комшијских авлија, зими жваке и киндер јаја из самишке (тамо где је данас теретана, ту је била самишка) 

Постојали смо, помало гледали фудбал, а помало и  филмове код понеког ко је имао видеорекордер.

Мало по малкице, па још мало – почели смо да се занимамо и за чаробна женска бића, а некако симултано, и за разна алкохолна пића.

И тако, мало по мало, и доп је дошао у наш крај …

То је била судбина многих крајева; на крају крајева, тако је било.

 .  .  .

Камби и Лајпциг били су другари из детињства.

Лајпциг је био мали, нервозан, јаког врата, наоружан и знатно зао. Међу првима је ваљао пачетину у нашем крају. Издалека, код њега је, осим висине, све било на свом месту. Али само издалека.

Ја га никад нисам волео, и клонио сам га се кад год бих могао, неко време. Например уђем у кладионицу, а он ту са Кемпесом и Дачом. Одмах ротација, одлазак. Или на терену, кад почне летњи турнир. Одиграо сам једну, па другу, спремам се за трећу – кад ето га Лајпциг – иде са Камбијем и Мишком …. Ја се сетим да имам нека посла са ћалетом, и хопа, одох, без обзира што ме Камби моли да останем, фали им један…

То је све можда због тога што ме је Лајпциг, док смо били мали, после фудбала, често хватао ,,под крагну“. И држао би ме тако, чинило ми се, баш дуго. А и ако није било дуго, болело је, а кад боли – дуже траје.

А можда и зато што сам гледао како су крвнички пребили Остоју, кад није хтео да им се склони – Лајпциг, Ајдара и Ћоске…То је, истина, било доста касније …

А можда и зато што никако нисам могао да схватим откуд с њим и зашто мој пријатељ Камби, један од бољих људи из нашег краја икада, човек који се разумео и у биљке и у животиње и у живот, који је имао осећај за право време, место – али не и за људе са којима треба да проводи време.

Разлог њиховог дружења могла је да буде и шљака; у крају се препричавало како су у комбинованој акцији,  у блоковима, Камби и Лајпциг марнули неким  Кинезима торбицу са нешто мање од три сома марака. У то време, био је то правцати мали капитал.

. . .

Када смо имали двадесет, можда двадесет једну, Лајпциг се преселио на Бежанију. Тамо је покупио форе, упознао неке друге прволигаше – и вратио се са пачетином у наш крај. А дошла би, и овако.

Доста људи се понавлачило. И Камби.

Дакле, када се Лајпциг после краћег одсуства вратио у наш крај, ја сам први пут видео хероин. Имао сам шеснаест година, фризуру као да сам из  ,,Ramones“, и жељу да сазнам, осетим, видим, будем.

А и свирао сам гитару, у бенду ,,Утрнули пацови“.

. . . 

Пре него што се Лајпциг вратио, мени је неко време ишло сасвим добро. Например у априлу. Смувао сам се са Тањом; oна је била старија сестра мог другара Димсија из бенда ,,Keepin silence“.

Била је старија од њега две године, а од мене годину. Имала је потпуно црну косу, лепо лице са уснама ко из рекламе, и глас који је звонио где год би позвонио. Имала је и дечка, па смо се смували тајно.

Та наша љубав, или заљубљеност – све је то био брзи воз.Наиђе, прође, пролети. Као нешто силно, велико и пребрзо. Пошто је она возила воз, ја сам остао на станици.

Иначе, када сам је питао да остане са мном, да кашира Вука (то јој је био дечко, један фолирант са Врачара) рекла је да не може, не може никако, јер је ,,физички“ везана за њега.

После тог растанка, ја сам био неупотребљив.

Из те фазе тргли су ме Камби и Лајпциг, тада нераздвојни. Камби је инсистирао, кад су некуд кренули, да идем и ја. У тој и таквој ситуацији, где сам од прераних љубавних јада био потпуно малаксао, негде је нестао мој страх од Лајпцига. Макар накратко. Па сам пошао.

После – заборавио сам – мислим да је било на Звездари негде, не сећам се ни где ни код кога, Камби се пуко у вену, а ја сам му држао руку, са све гуменом траком.

И пошто ми се љубавни живот срозао, повукао сам и ја. Кроз нос, усисао сам малу смеђу црту праха. Лајпциг ми је после рекао да је био јако чист.

Никад ништа слично нисам пробао, а пробао сам, и пре и после, скоро све, сем трипова.Као да сам ушао у неки сан у коме је био несвакидашњи мир. Помало слично ономе кад заспиш у аутобусу, па си мало будан, а мало не…. А између се ређају неки кратки снови, у којима цупкаш, летиш, летујеш … С тим што овде није било умора од седења при спавању, од неправилног положаја.Није било умора уопште. Само сан који се прекидао, и неко блаженство које до тада, тако, никад нисам осећао…

Много касније, Џими ће са правом, пуном, јасном и потпуном прецизношћу рећи :

,,Доп је самлевени ђаво.“

. . .

Али у том тренутку ја сам био уцвељен, и пачетина је залечила ране јаде. Једино што сам касније дуго повраћао у неком парку испред те гајбе, међу неким дрвећем, на Звездари је било, опет ми се чини.

Е после – после сам имао среће. Усисао сам жуто још пар пута, са Билмезима из Јерковића, па поново са Камбијем. Али онда ми једном није дао, рекавши:

,,Нема за тебе, навући ћеш се!“

И стварно, иако сам био мало љут на Камбија, отада нисам узео ниједном.

Уствари само једном, са неким бандитима из Чачка, на мору. Били смо одваљени од вискија и пива, па се и не рачуна.

После стварно више нисам.

. . .

Неколико година касније било је лето. Камби је био на мору, са својом девојком, Анчиком. Отишли су да мало уживају у Сунцу и алкохолу, а до плаже ако се стигне.

Шоне Барбика, који сам ја, Скендер, Аца Дудварски, Цимбе, Зуба, Гизмо, Дебели Реља – глуваримо у башти ,,Цитаделе“. Однекуд наилази Бранко Цајпер, са Нешом. А недуго затим, на веспи, Лајпциг. 

Е сад шта су Цајпер и Лајпциг имали да реше, не знам. Севнуле су псовке, па су почели да се набадају. Јаки, сличне снаге, осим што је Цајпер био за главу виши од Лајпцига. Шили су један другог сигурно више од минут, док смо ми гледали и чекали не знам шта.

Лајпциг је надјачао, али тада се су се умешали Зуба и Гизмо, који су стали на Цајперову страну (као, доста је било) и прекинули фер. Тек тада сам приметио да је Лајпциг крвав, и да га је Цајпер убо неколико пута, нечим.

Међутим, Лајпцигу је кокаин дао крила, и он се без много приче одвезао на својој веспи.

Никада га више нисам видео.

Две недеље касније, на Сави, на сплаву ,,Ђордано“, убили су га неки Црногорци који су тек стигли из Амстердама. Њих тројица, на једног Лајпцига. Изломили су га пепељарама, рашили су га прописно, и умро је у болници, три дана касније, фрактурисан, уз унутрашње крварење.

. . .

Кад се Камби вратио са мора, ја сам му испричао оно што је желео да зна. Отишли смо после и до Новог гробља, упалили свећу за покој душе Горана (Лајпцига нико тако није звао у крају) и попили по пелинковац у некој кафани, ту поред.

Камби је уздисао, а ја сам размишљао шта бих могао да почнем да радим, јер нисам имао ни девојку, ни посао.

После смо отишли до ,,Дубраве“ и са Пендулом сашили још пар пива ….