Болоња, недеља, 13. децембар 2020,
Било је то наше последње летовање у пуном породичном саставу. Југославија ће, већ следећег јуна у Словенији, започети свој дуги и крвави распад, као и наша југословенска породица, само без крви, хвала Богу за то. Истина, нешто дубоких емотивних бразготина доживотног рока трајања остаће као споменик на нашим душевним телима.
Али, те 1990. године Παραλία, Плажа свих плажа, још увек је била запоседнута моћним туристичко-терористичким дивизионом југословенске народне армије. И те године, и баш тамо, проводећи пуно времена заједно, што на плажи, што у дворишту испред назови апартманā, дневно-ноћно препуних комараца, сведочећи искричање његове духовитости, која се преливала на нас деветоро окупљених око заједничке совре, упознао сам Данка. Данка Николића.
Ни претерано висок, ни претерано низак. Опуштених рамена и шмекерски погрбљен, али у форми. Увек насмејан и са задатком да се сви око њега осећају добро. Није он то носио на челу, као рекламу, упознао сам и такве људе, него је то ишло само од себе, једноставно, без труда, гестом и говором – једним јединим шармирајућим погледом Алана Делона.
У њему сам први пут видео памук меканог оца, који се са таквом нежношћу и разиграношћу опходио са својом ситном дечицом, да смо се сеја и ја, сећам се наше искрене зачуђености, у дугој вечерњој шетњи, једно другом тужно-радосно исповедили:
– Што би било добро да нам је Данко тата…
Јер наш је био тврд, љут, и, чак кад и присутан – одсутан, растрзаван Бог сам зна каквим силама. Можда грешим душу, можда су филтри незадовољства друге врсте затамнили очев портрет. Сам себи понекад на њега личим, и стресем се, и нађем оправдања и себи, и њему, али знам да је то из неког мрака дошло.
А Данко? Он је једноставно сијао. Такво је моје целоживотно искуство било с њим. Његова невеста и деца знаће нешто, можда сасвим другачије, али то би била њихова прича. Прича о извору те музике веселости, о томе шта је било његово гориво за терање мрака, јер у сваком човеку стоји макар једна ноћ без звезда.
Сјај има своју цену. Трвење са светом без осмеха, на чијем је празном трону заузела бусију сплетка и људска сплачина скупо коштају високе летаче. Данков дах почео је плића, а весели пркос, који је једва добацивао до ироније и никад није метастазирао у сарказам, његов пркос почео је да се слива у песме и приче. Са људима са којима се све мање виђао, јер су нестале и те кафане, и ти људи, и та крепкост, разговарао је у самоћи, пишући обимно. Опет, не да би то окачио на прса, него да сви ти тренуци не би били изгубљени у времену, like tears… in… rain…* Јер, тренуци самоће су тренуци удубљености у Живот, насупрот површности, тренуци суочавања, насупрот избегавању Истине, тренуци охрабрења, колико год је то у моћи стално умирућег човека.
Спремио је одступницу, резервни капетан прве класе Николић, књигу песама унучици Маши наменио, да је у дубини времена подсећа на дуњу под којом се радовала лептировима, цвећу из баште и сунцу у дединим очима, које ће увек наћи међу редовима љубављу натопљених стихова, сада и увек и векове векова, и докле траје вечно сећање.
Издахнуо је међу својима, у свом дому, уплашен и храбар за сусрет с прецима и Творцем.
Јавиће се чим се смести.
* Као сузе на киши…
Корона-циркус 