Порука древног пчелара

А народ је оплијењен и потлачен, сви су колики повезани у пећинама и сакривени у тамницама; посташе плијен, а нема никога да би избавио; посташе грабеж, а нема никога да би рекао: врати.

Иса. 42.22

Имају и пчеле својих проблема. Ти проблеми обично настају када дође до некакве неравнотеже, до неумерености – до губитка мере. То је, вероватно, увидео и неки непознати пчелар па је у Делфима уклесао: „Мера је оно најбоље“. Када човек није главни узрок појаве те неравнотеже у пчелињој заједници, било тровањем хемијо-пољо-привредом, било покушајима да „пчелари“, неравнотежа настаје због матице или у вези са матицом. Хемијски језик кошнице је врло сложен али је од изузетног значаја да пчеле „осећају“ матицу. Престану да је осећају онда када матица нестане из кошнице, физички, или ако изгуби своје феромоне путем којих пчеле осећају да је она присутна. Скоро да је свеједно да ли се ради о физичком или „осећајном“ смислу – матице нема, ето неравнотеже – губитка мере. У оба слућаја настаје ванредна ситуација у друштву. Пчеле радилице покушавају да „изграде“ нову матицу, која због кризне ситуације обично не буде завидног квалитета па тако друштво само одлаже своју пропаст. Ако не успе да дође до нове матице друштво постепено слаби, настаје својеврсна лоша организација што пчеле из неких других кошница, које имају своју матицу, осете и крену у пљачку овог слабог, неорганизованог безматка. Тако настаје грабеж. Општи хаос, отимање, грабљење. Краде се прво мед, па перга, па полен, прополис, восак – која шта стигне то и носи. Све док било шта има да се украде из кошнице носи се, остану само празни рамови,  и по која преживела пчела која ће, што због старости што због недостатка хране, и сама скончати и придружити се гомили мртвих сестара на дну кошнице. Нема матице – нема умерености – нема друштва.

А ми, како смо?

„Осећамо“ ли нашу матицу? Ту је она, видимо је. И мирише, ал су нам ноздрве некако запушене. Слинаве. Цури из њих све и свашта. Вирус влада још одавно. Много дуже од годину дана. Зар нисмо престали да осећамо матицу давних времена па градисмо неке „нове“ али лоше, које су само одлагале нашу пропаст све док нисмо толико ослабили да смо постали плен грабежи, општег лоповлука? Ту је матица, ако је не осећамо можемо је видети у Жичи, Студеници, Хиландару, Ступовима… можемо је осетити у завету и добрим (надприродним) људима.

Ту је матица – нађимо меру!

Та мера није  некаква златна средина, просек или још горе просечност. Није мера оно што је у средини, „ни вруће ни хладно“ – млако, бљутаво, „нит смрди нит мирише“ – осредње. Човек који је такав није ни у каквој мери, напротив. Осредњи човек је земаљски, уплашен, увек рачуна и прорачунава, он је увек опрезан, живи без ризика. Он је човек „земље“ од почетка до краја. Човек који је у „мери“ једном ногом је на небу а другом на земљи. Он хода право и кораци су му сигурни јер разуме мекано небо по ком гази десном, и тврду земљу по којој гази левом ногом. То је „мера“ која се само манифестује у умереном понашању. Дакле, када је непознати пчелар у пророчишту написао: „Мера је оно најбоље“, није мислио да саветује људе да умерено једу, пију, забављају се, раде…него да осете меру са коликом снагом ће корачати по небу и земљи. Без те „мере“ нема ни умерености. Без те мере, у општој грабежи, слабићемо док и последња пчела не сконча на дну кошнице.

dscn5285

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

<span>%d</span> bloggers like this: