2084

(-2046, -…)

… Москва – Београд, 2042.

Полумесец, сам невидљиво заклоњен, злогуко светлошћу крунише димњак топлане, или је онај шиљак… можда… Констелација у астролошким приручницима описана као потенцијално опасна, посебно кад је у опозицији према меканој гужви од длака, ситних костију и брзокуцајућег срца, али громогласног лавежа, која се одазива на име Вучко. Власи су највећма црне и дуге, има и покоја бела. Риђкастих – поприлично, око малене црне њушке. Очима црним као угарак, ту подно моје терасе, гледа према неком сазвежђу, незнано ми ком, али насупрот месецу над димњаком. Чудно како тако малено и неугледно створење може толико да се подвуче човеку под кожу. Неправедан сам, није толико неугледан – напротив, врло је то убава минијатура, само му је, пошто је мешанац пргавог немачког ловног теријера, патуљастог шнауцера и ко зна чега све још, длака некако несразмерно дуга и нескладно штрчи на све стране. А сад нетремице гледа према небу.

Шта се у тој глави збива? Увек ме зачуде пси кад гледају тако у нешто далеко, тихо, страно, тајновито, што ми не видимо, а очито заокупља сву њихову пажњу. Волим томе да придам неки метафизички, поетски карактер, виши од простог свођења на физиолошку раван и разлике у ограничењима која имају наша и њихова чула. То у мени нека виша сила чини. Свакако виша од овог мене који једе, пије, весели се и на живот… А животиње су у стању да предосете помрачења, земљотресе, олује. Овај псић, конкретно, иако није мој но комшијски, зна који је мој стан. Често дође, запоседне отирач, па лаје и гребе по мојим вратима. И има неки свој однос и поредак у систему са полумесецом озад димњака и звезданим небом над њима.

Опет, и поред ограничења, мислим да су ми за сналажење овде довољна ова и оваква чула каква имам. А круже гласине. Кажу, желели би да прошире поље деловања људских чула и људских мишица. То се постиже, у теорији, тако што би мапираним људским геномом могло да се манипулише. Као кад у јагоде у Норвешкој убризгаш генетски материјал харинге, па се оне црвене усред поларног мраза. Убациш шаку коњске издржљивости, прстохват ока соколовог, две-три мерице гепардове брзине. Доообро запаприш љутином риса. Конзистенције ради, додаш пар шољица бивоље снаге. Украсиш, ако си за тај посао, гиздавошћу голуба гаћана. По укусу. А онда, као др Франкенштајн, спустиш полугу, да бљесне електрични лук.

Прогресивно кретање у историји је илузија – сем ако не узимамо да је прави опис прогреса кретање од лире до лука, како га је Октавио Паз осликао. Прави мит и мађија Мајстора. Другачије сада но некад размишљам о причама из старине. Малени део њих проналазимо у древним рукописима, махом у фрагментима пристиглим  до нас. Већи део преноси се усмено. Највећи део никада се и не вербализује, него уклесан у  колективно памћење, архетиповима, искиданим комадићима сећања, долази да нас добро презноји у сновима.

Са животом, бојим се, не иде све према концепту.

Узмеш грумен угљена, мало метана, кисеоника, азота… убациш у дестилациони балон,  између катоде и аноде, благо завртиш, жацнеш електричном муњом, и у ерленмајерици на крају кондензационе цеви… не добијеш ништа. Још увек.

С друге пак стране, кентаури, сатири, сирене, химере, але, здухачи, виле, русалке, вампири, вукодлаци дишу, лапћу, ропћу, певају, подригују, арлаучу пред нашим вратима, гребу и раздиру кад год ронимо по себи дубоко, најдубље. И ту у тустој тмини векова општимо немуштим језиком са прецима. А они нас упозоравају на опасне делове њих наследним правом пренете у распарчане делове нас.

Модерни алхемичар, након што прегрми све кораке без црне ноћи у лику експлозије реторте – највеће страве за њ – не добија у посуди живот. Сам постаје, скупа са узорком, зачуђујућ експеримент. Неко ругло лепљиво и смрадно. Нешто уврнуто унутра, посувраћено споља. А сматрао је себе ванредно врлим и мудрим. Пошто је заборавио језик предака, одбацио древне знаке и снове, празнину која зјапи оставио дешператно шупљом, сневао само снове нове, слепе и плитке, па се, похлепан и гладан, плитким тог јутра и пробудио. Две трећине бог. То би му у процентима било  66,6.

Она једна трећина људска ту је да заувек боли. Подсећа, понижава и руга се.

Играм се с овим чудом, минијатуризованим потомком вука, што вртигузно показује радост што ме види. Радостан сам и сам. Споводим се. Губим свест. Наједном, не могу да одвојим руке од равних Вучкових леђа. Стапамо се. Длаке густе почињу да расту по мојим рукама, прсима, глежњевима. Покушавам, разрогачен, нешто да кажем, а из уста само лавеж излази.

Згурим се, и попут отпуштене опруге испалим се у једну страну. Очас посла већ сам код топлане. Вруће ми је. Али сам лаган на ногама и брз. Хладим се, исплазио сам језик из псеће главе. То блажи. Трчим брзо ка свом стану. Све је мутно око мене, а опет, сасвим јасно знам шта ми је чинити. Раскриљује се неки нови свет преда мном. Осећам мирисе, хиљаде нових мириса, онако како никада у животу нисам био у стању. Оцртава се тачна мапа простора, само на основу мириса и звукова. Треба се склонити са улице.

Добро, само да није психозе, принуде, насиља. Да људи не буду агресивни. Да се не бацају каменицама на мене. Да ме не везују, стављају корпу на њушку.

Њушим по стварима разбацаним по поду.

Да сам макар боље читао ситна слова у формулару. Она која сви летимице пређемо. Тамо, гледам сад, могао сам да видим и да постоји ,,Поука о правном леку“, а постоји и гарантовано право на ,,Избор карактеристика“, које се, авај, искључиво на лични захтев једне од уговорних страна, прецизирају у анексу документа. Могао сам да будем, примера ради, какав поносни кентаур, па можда, након што бих научио како да савладам бес, научио и да говорим људским језиком. Или сам могао као Минотаур да се играм жмурке или кликера по лавиринту. Безбедан од свих будућих лоших констелација полумесеца озад димњака, горе, изнад земље.