Велика победа у Мичигену!

Болоња, недеља, 6. децембар 2020.

Шта све човек не мора да уради да привуче читаоца у данашње време…

Чудно је како полако постајемо експерти за америчку политичку сцену, знамо имена сенатора, ТВ аутора свих важних ТВ станица и свих сексуалних оријентација, ко је прдн’о, а ко се уср’о, с опроштењем. Но, нисам хтео о томе, то само да загрејем прсте, иронију и безобраштину у сакоу сарказма.

Еле, причао сам ти о синуситису који ми је отворио очи и изродио у мени легалисту. У ствари, синуситис ми је био затворио очи физическе, а отворио оне моралне. Тако сам решио да се против обавезног маскирања на послу позабавим легалном процедуром. Написао сам мејл онима из одељења HSE (Health, Security and Enviroment, мајке ми, тако се зову), захтевајући да представим документацију медицинарима рада.

То је трајало, те не одговоре на мејл три дана, па кад их подсетим, нема доступних термина, па кад им се на ходнику осмехнем, а из дуге браде и између зубах засја кама – рамалама диндин цинг! – онда кажу потврди можеш ли има сутра у 16:20, доктор те чека. Осмехнем се још једном, да буде све то лепо и још лепше, па потврдим и додам да ми не треба доктор, него лекар, неко ко се разуме у физиологију и микробиологију, не толико у анатомију, мада је и то у реду.

Кажу, мораш да идеш онде током твоје смене, таква је процедура. Опа! Још ћу да искривинарим! А како д’идем д’онде? Могу и бајсом, ал’ ће да потраје. Јок, кажу, узми ону Тојоту на хибрид-струју, само резервиши на време, доље, на рецепцији. Одем, завршим то с рецепционерком на брзака.

Треба нагласити да ја никад у животу нисам био власник аутомобила. Возим добро, пажљиво и опуштено, што је јако чудно за нервчика, али, ваљда, управо чињеница да возим кад хоћу, а не кад морам, чини да у вожњи уживам.

То ти је као кување. Моја жена воли да прави посебне рецепте, необичне, укусне, дакако, али са довољно непознаница да може да се креативно односи са парадајз сосом, на пример. Чим мора два дана за редом да скува ручак и вечеру, већ дрхтури, нема више креативних идеја и пола сата стоји испред отвореног фрижидера фиксирајући лампицу, к’о онај јелен из рекламе за Тигар гуме. Ја, пак, као супериорно биће, иако се то њој не допада, посебно у циљној равнини вечите брачне утрке, могу данима да кувам укусно, разноврсно и брзо. Јер се не оптерећујем мишљу да моја жена хоће да ме претвори у домаћицу, чистачицу, праљу, шваљу и дрољу. Не оптерећујем се тиме јер сам ја – домаћин (чистач, праљ, шваљ и дрољ), па се о дому бринем природно и пре било какве присиле, толико да допуштам да казанче цури седам месеци, јер ценим да није хитно. Кад из жутог пређе у црвено, онда и то буде квалитетно обрађено. Све је само питање флуидне процене приоритета.

А како ми употреба аута никада није била приоритет, јер имам бицикло, а немам живаца за бацање, ова вожња у електро Аурису, посебно у време поподневне шихте, изгледала је веома обећавајуће. Сутрадан сам опет завршио оно с рецепционерком на брзака, узео кључеве и прилично лако локализовао возило на пространо-препуном паркингу.

ЗззззД! Расклопио се ретровизор, леви и десни, лагано је упливало светло у кокпиту, човече, напредује технологија. Врата се не чују, ни кад се отворе, ни кад се тресну, чиме лупање губи сваку чар, посебице код напада беса. Добро је знати да не направим будалу од себе, евентуално желећи да поантирам тим звучним ефектом.

Последњи пут сам возио комби, Мерцедес Спринтер, од Скопља до Уранополиса. Ово је нешто друго. Двадесет минута сам зверао унаоколо, тражећи ручну кочницу, било ми безвезе да питам рецепционерку, женско је, не иде да је малтретирам техникалијама, али кад сам схватио да ћу да окасним, невољно сам морао да се предам на милост Гугљу. Он (оно, или она) ми је саветовао чланак „Десет најчудније позиционираих ручних кочница на свету”. Испоставило се да ручна кочница није ручна, него ножна, кожна, један папак сакривен у дубини, изнад квачила.

Испаркирам и кренем да зујим ка медицинском особљу чији је задатак да заштити фирму од судских тужби због губитка здравља, иако се представљају сасвим другачије. Него, ко то још није прокљувио, са срећом и с праздником!

16:23. Паркирам испред високе блиставо-стаклене зграде комерцијалне намене, а телефон упорно цврчи. Не јављам се таман онолико колико ми је требало да ишалтам и воланте и мењач. ЗззззД! Склапа се ретровизор, леви и десни, а ја се најзад јављам.

– Господин Стòјанов?!
– Стојàнов, Стојàнов.
– Молим Вас, па где сте?! Доктор Вас чека!
– Госпођо, попустите глас, молим Вас. Ево сам испред лифта.
– Али, молим Вас! Доктор има и друге пацијенте!
– Извините, али не ми се верува да ће пет минута мог закашњења пресудно одлучити о животу или смрти неког радника коме требају радничке ципеле са улошком од мемори пене. Пер фаворе, у Болоњи смо, а не у Нирнбергу. Клик.

Неваспитано је прекинути везу, али ако је неко с оне стране неваспитан, онда та дупла негација води позитивном исходу. Него, знам шта је. Недостатак кисеоника. Људи се гуше с маскама, с дуплим маскама(!), а мисле да су нервозни јер неко касни пе’минута. То је као кад пресисаш, па ујутру све боли, а крива је жена што ти скувала слађу кафу, а ти пијеш слатку. Наравно, то не може бити пример из мог живота, јер ја сам себи ку’ам кафу. Као доказ хипоксидативне опсервације показало се да је доца био толико у журби да сам код рецепционерке могао опуштено да проведем још десет минута покушавајући да се прво чујемо, а онда и споразумемо, док мумламо кроз маскараду. И, најпосле.

– Добио сам препоруку Ваше лекарке опште праксе, коју сте нам послали, мада ово што је написала није довољно за било какву модификацију средства за личну заштиту (хируршке маске – прим. аут.).

– Како? Па, јуче сам лично дошао и оставио Вашој асистенткињи налазе оторина и алерголога. Немојте ми рећи да нисте то добили и погледали?

– Па, зашто сте то лично донели? Могли сте да ми, једноставно, пошаљете мејлом?

– Чекајте сада. Хајде да ми, уместо што говоримо о томе на који начин сам представио налазе, говоримо о томе зашто Ви то данас немате испред себе!

Ту сам почео да киптим, а знајући да са овим људима може само оштро, нарочито након што сам све испунио што је било с моје стране, наставио сам, с неком нотом уживања, у бучном ораторству.

– Неко, очигледно није радио свој посао!

– Али, понављам, зашто ми нисте послали све на мејл?

– Прво, ја знам да оног тренутка када неки осетљиви документ са мог рачунара оде на мрежу, сам Бог може да зна ко све то на крају може да види. А друго, немојте ми рећи да је Ваша асистенткиња била та која је малочас вриштала на мене у слушалицу зато што касним 5 (пет) минута, а није знала да направи седамнаест корака до Ваше канцеларије и стави Вам на сто два листа хартије?!

– Ви сумњате у моју дискрецију? Али, ја сам Лекар!

– Нисте схватили! Сумњам у дискрецију интернета! А ако Ви не сумњате, срећно Вам било! Него, позовите сада асистенткињу, нека Вам донесе шта је требало јуче, па пре него наставимо с причом, прочитајте све то, да не причамо напамет.

[после десет минута]

(чита налазе) Аха… Па, ово су озбиљне ствари. Само, ја не зна шта да Вам дам уместо хируршке маске…

– Видите, ако ја треба са се штитим од могуће инфекције, док се заиста компликује мој синуситис, ако мене неко пита, ја скидам маску, бацам је на даску и ћецам под праску.

– Молим?

– Бога за памет!

– Молим?!

– Кажем, хвала чика Момо! Кажем да не видим смисао такве превенције, која изазива здравствене компликације, или, ако више волите – болест! Разумете сада?!

– Ма, неће ово још много да потраје. Стрпите се до марта.

– До марта? А ко је предвидео да ће се после марта „ово” средити?

– Ја. Ја сам предвидео. А као Ваш лекар медицине рада, ја сам тај који… Предвиђа.

– Мошне интересно! Него, да скратимо све ово. Видео сам у возу док сам путовао, неки људи су носили некакву маску од тврде пластике, истражио сам мало и чини ми се да би могло да буде решење. Покрива уста и нос, а чини се да има много више доступног ваздуха.

– Јесте, али не затвара толико добро и не штити против droplets-a.

– Та, манте. Постоји лепа италијанска реч за то – капљице.

– Не штити против droplets-а.

– Читао сам неколико студија, чини ми се јако озбиљних људи, које наводе не само да маске не штите од вируса, него и да изазивају многе негативне ефекте, слабију снабдевеност кисеоником на пример, и рециклажу угљен диоксида и вируса који би, у нормалном случају, били избачени кроз нос и уста, а у присуству маске се враћају и множе. Зато и овај мој синус цврчи, а ево, већ годинама ме не дира.

– И Ви свашта читате. То су Вам све теорије завере.

– А шта ли су њихов циљ? Тих теорија? Да опусте људе из самртног грча? Ако већ волите науку толико, знате ли статистике?

– Како не! Па, то ми је посао! Ево, на данашњи дан има 18.887 заражених!

– Па, наравно, ако урадите 180.000 тестова дневно, и то веома проблематичним ПРЦ тестом, сигурно ћете набити цифру. Него, умиру ли људи ужурбано?

– Па, шта питате то? Наравно! Не видим куда све то води!

– Умирали су људи од грипа и лани, и пре тога, па нико није рекламирао. Могли сте да чујете у марту кад неко сведе рачуне, колико је људи умрло од грипа. И то једном да чујете, тог дана. А сад, годину дана сваки дан само се о томе дроби. Руси имају добар назив за ову појаву. Спецрат! Него, јасна ми је Ваша позиција, а вероватно и Вама моја, па хајде да пробамо да решимо ову маскараду.

– Видите, морао бих да пар дана испитујем шта има код добављача, јер заиста не знам шта бих могао да Вам препишем уместо хируршке маске. Можда то што сте Ви нашли, комбиновано са визиром, да боље задржи droplets-е.

– Мислите, капљице?

– Мислим то што мислим! Знате, ја сад морам да журим. Ипак сте закаснили пет минута, а мене чекају у болници.

– Ух, надам се да нико неће умрети због тога!

Пасматерс…

Док ми је пара још увек шиштала из ушију, у приземљу оног стакленика набасам на продавницу румунске и балканске прехрамбене робе. Данубијана је обећавала. Мало сам зверао унаоколо, док су неке две домаћице расправљале са продавачицом, обе у раним шездесетим годинама, критична група, о некаквим теглама са зимницом. Подсетило ме то на зајечарски пијац суботом ујутру, на пијачни дан, кад сељанке из Прлиту и Шипиково донесу у халу сирева каравлашки сира, што у срце дира. Па кретох у потрагу за корама за питу, јер је то овде дефицитарна роба. И нађем у замрзивачу, а нађем и баклаву и кисо купус и ајвар (испоставиће се, лажни).

Па лепо у електрауто и одјездим у сумрак. Најпре до куће, да ми се не отопе коре, а и да Андреј види ауто, он канда пати што га немамо, па да се порадује и увери да је тата прави мушкарац, јер зна да вози ауто и не само бицикл, возило јапи холандеза. Све то, брзи загрљаји, па натраг у погон. Све у свему, два сата од смене поједоше скакавци. А петак цури, са изгледном слободом за Свети Викенд.

* * *

Прошло је равно месец дана, а од доце ни гласа, ни, њему омиљеног, мејла. Па кренем да масирам оне HSEсаџије из фирме. Прошло је петнаест парова дана, а онде кукају за кашњење од пет минута… Јављају хсесаџије да ми је доца одавно послао документе, али да су му се мејлови враћали. Па да, ако није корона, онда је пуно електро сандуче, неименовани јунац. И да ће покушати поново. Не претерујем ако кажем да је прошло још седам дана док, најпосле, нисам добио мејл са документом и новом препоруком за персонализацијом средстава заштите од респираторних инфекција. А онда се после исто толико појавио хсесаџија главом и брадом да ми уручи два парчета пластике, у замену за два потписа.

– Кад си нам послао фотографију маске коју си нашао на мрежи, ја сам је већ био наручио. Каква случајност! А визир мораш да носиш увек са маском, то јесу два дела, али је једно средство заштите, важи?

– Нарафски. Хвала.

А у себи све се мислим… Како је лако удавити се у ситним привилегијама. Нит је доца „звао добављаче, нит је хсесаџија мрднуо прстом, него… А продају тај „рад” као орловски високи лет до врха планине мудрости и назад, у дубине океана из чије пене су изливени ова моја нова два, а једно средство заштите од респираторних инфекција, Афродита свих маски.

Ал’ да видиш, како ја кретох да ђирам по фирми с оним чудесом на глави и бради, сви ме устављају, те одакле ти, те ’оћемо и ми, добар си са шефом, пиздо, оћеш да напредујеш, и сличне добронамерне опаскематерске. И толико су наваљивали да им све исприповедам да сам их окупио једно касно поподне, од жена сам узео по евро, од мушкараца по два, и признао:

– Народе, хируршка маска ми је сакривала неговану браду и неодољив осмех. Нисам могао више. Ето, сад знате.

Окренуо сам се и отишао низ ходник са 74 европа у џепу, праћен задивљеним погледима женскадије и дивљим режањем бета-мушкадије, који су погрешно схватили да се Алфа крије у бради, поред каме, а не у режњевима поврх.

Велика победа у Мичигену!

5 мишљења на „Велика победа у Мичигену!

  1. Ко на глечаерима (лат.) језера Мичиген ак’ и мало стоји
    више види но онај под глечер’ма

    са овим се добар глас још даље и чује и види.
    Ето, да не би короне, нико не би прогледао визирственим видом.

    Још бисмо сви гледали само невизирственим, к’о до јуче.

    Liked by 2 people

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

<span>%d</span> bloggers like this: