У Галерију фресака, после Другог светског рата, нова власт, бахата, моћна, безобзирна – попут СКОЈ-а садашњег, Весићевог и осталих сличних – гурнула је ражалованог Милана Кашанина.
Каква срећа!
Мало ли су их стрељали, поклали, повешали, протерали…
Могло се све то десити и Кашанину. Човеку који је заједно са кумом, принцом Павлом, начинио Народни музеј великом институцијом.
Али није.
Тај грађанин огромне ерудиције, велики познавалац наше средњевековне уметности, писац величанствених есеја о српским писцима 19. и 20. века, творац изузетно непрочитаног, а филозофски дубоког и јако сликовитог романа о животу господског Београда између два светска рата „Привиђења” , живео је још неколико деценија након ослобођења од Немаца.
Радио је предано и писао – за фиоку.
Управљао Галеријом фресака.
Његова кћер каже да се никад није жалио.
◀︎ ◀︎ ◀︎
Нисам то знао пре 25 година.
Подно Галерије фресака, одмах испод, у Цара Уроша улици, била је једна клупа. Ту смо понекад Цале, Гуштер, Шпанац, Андреј и ја пили пиво, док смо студирали. Понекад би нам се придружила и нека риба, али понекад, понека.
Док смо студирали, мало смо се и лудирали. Па кад су биле неке паузе, или када бисмо заједно прескочили неко предавање, с времена на време – били бисмо ту. Био је други део деведесетих, пиво у радњама је било јефтино, а јесен рана или рано пролеће – када бисмо се ту окупили.
Било је добро. Не само оно – били смо млади. Било је још нешто. Нека врста заједнице. А можда и…
И, данас, шетам тим крајем. Узмем мобилни другару пошто на мом камере нема, и сликам. Матори са маском сачека, па ме пита да ли сам уметник.
Ја кажем да су сентименатални разлози, седео сам ту на клупици са другарима пре 25 банки, док смо студирали. Кажем да смо ту пили пиво, причали, и да нам је било готивно…
А он вели да је и он ту седео, пре 50 банки, кад је долазио на праксу у феријални савез… И каже да је и клупица ту, па показа. Али, зазидана.
И још додаде да је све то било лепо, али да је, годину за годином ту бивало све више наркомана и тако то – те да су станари решили да направе авлију, подигну ограду, и нестану клупицу.
Тако.
Ја одох, након тога, узбрдо…
Корона-циркус 
Ех!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Што је даља, то је прошлост лепша. Зато постоје заљубљеници у историју, у херојску историју, ту причу очишћену од досадних делова свакодневности. Ратови, цареви, гиљотине, мај§ине.
А шта нам пречи да неку нову клупу сместимо на лепом месту, уз тиху цесту која води у храбру будућност? Па макар морали поново да пијемо пива у каткад женском другству.
Ипак, друга су времена.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person