Ободри се, очи обриши и ходи,
Велики пад кадкад већој срећи води.
Шекспир, Симбелин, IV чин, сцена II
– Јеси ли читао Уелбека?
– Нисам;
– Мораш њега да узмеш;
– Верујем, ал` тешко, толика сам незналица да нисам још увек прочитао ни многе класике; кад да стигнем да читам Уелбека?;
– Ма пусти класике, они су превазиђени;
Овако је, отприлике, недавно текао разговор са колегом који ме је навео на размишљање како смо дошли до тога да превазиђемо класике? Да ли је то уопште могуће? Јесмо ли толико напредовали?! Толико се променили, одродили од прошлости да смо превазишли оно што је од искона непромењиво у нама промењивима, оне одбљеске вечних идеја са којима смо се поистовећивали и које су нам биле стожер за који смо се увек хватали у бурама и земљотресима. Да ли нас је „хуманизам“ толико ударио у главу, да више не разумемо Хомера, Парменида, Платона, Микеланђела, Камиа, Баха, Тарковског… Да ли је магла толико густа да више не видимо све те светионике, скрама на очима задебљала, нафилована самољубљем а уши заглунуле шкрипом?
„Смири се горди човече“ – узвикује класични Достојевски… ал`’ ко ће њега у општој какофонији чути… можда када би имао маркетиншку агенцију да покрене кампању… „да креира потребу за производом“… можда му треба ПР менаџер да га лансира…
Или је све то тако једно опште место наше гордости. „Постали смо овакви и онакви“ – јесмо ли икада били другачији? Зар себри нису одувек били себри – раја била раја. Зар одувек није било „жита и кукоља“? Када су то велике идеје силазиле у масе – само у појединце. „У духовну аристократију“ – виче однекуд класични Берђајев. „Ово су последња времена“ – јесу већ хиљадама година. Зар смо толико постали горди да смо чак помислили да ће се свет са нама завршити – апокалипса остварити у наше време? „Смири се горди човече“ – ево га опет онај досадни класични Фјодор. Било је болести и биће их још много.
„Никад није било овако“ – па и није, јер је на нас дошао ред. Време у коме смо ми некакви актери – овакви или онакви. Уместо што се тресемо од страха чекајући да нахранимо црва, можда да будемо класични, да ухватимо тај талас лучи Његошеве. Да урадимо данас оно чега се нећемо сутра стидети, оно вечно и непромењиво. Ено га и стари Вилијам виче:
Нек вас удеси смртника не тиште
То је наша брига – не сметните с ума.
Ја спутавам оног који ми је мио,
Да би му дар мој радоснији био.
Виче класични „превазиђени“ Шекспир шекспирима.
Његош његошима.
Свира Моцарт моцартима,
Сви класични класичнима.
Савремени савременима и свевремени свевременима.
Кога ми чујемо?
Корона-циркус 
Једино стална, прецизна и честа питања, такозвана ПРЕИСПИТИВАЊА могу временом самим нама из самих нас родити одговоре. Чудесно, али истинито. Сад, немогуће је не питати, а добити одговор, то да.
Ево се један од нас питао о времену, о старини и о Јапанцима, те сабрао неколико одговора, па идемо директно у ту кристалну воду:
„У свом извештају о Јапану, совјетски новинар Овчинников је написао: „Сматра се да време, per se, помаже у откривању суштине ствари. Због тога, Јапанци виде посебну драж у манифестацији старости. Привлачи их затамњени тон старог дрвета, храпавост камена или чак похабани изглед фотографија, чије су ивице многи људи пропустили кроз шаке. Свим овим знацима старости они дају име „саба”, што дословно значи „рђа“. Саба је, дакле, природна рђавост, чар старих дана, печат времена. [- или патина – А.Т.]
„Саба, као елемент лепоте, оваплоћује везу између уметности и природе. ‘
У извесном смислу би се могло рећи да Јапанци покушавају да овладају временом на уметнички начин.
Овде се човек неизбежно подсећа онога што је Пруст рекао о својој баби: „Чак и кад је морала да некоме учини привидно практичан поклон, када је морала да поклони фотељу, сервис за ручавање, или штап за ходање, тражила би оне „старе“, као да су ови, прочишћени дугим коришћењем њихове употребности, могли да нам кажу како су људи живели у стара времена, уместо да служе нашим савременим потребама.”
Андреј Тарковски, „Запечаћено време”
(Andrey Tarkovsky, Sculpting in Time, University of Texas Press, Austin, 1987, p. 59)
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Mi ne čujemo*. A mnogi i ne prave razliku između korone od repeticije.
P.S.
(Pored ukusa i mirisa, izgubismo i sluh.)
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Када је човек задовољан старим, он не купује ново. А кад не купује ново, значи да је задовољан старим плочама, а нови дискови, а још мање „даунлоудови”, не играју никакву улогу у његовом животу. Ако следимо ту једначину, можемо са сигурношћу рећи да је такав човек, па и жена, потпуно „тржишно редундантан”. А леба једе и прима пензију. Једино што га одржава у живом контакту са модерним светом јесте она шака лекова коју је, силом претходних рекламних трудова фармаколошких трустова, прихватио као једини начин да крај својих дана дочека у комплету, са свим удовима, унутрашњим органима, очима, ушима и носевима. Али, шипак, ни та шака јада није довољна као разлог за дисање ваздуха, па се под маском овог поливалентно-корисног универзалног вирулентног изговора, кренуло у масовну еутаназију. Да поновимо, први су они преко 65 и са хроничним болестима. А зашто баш преко 65? Па, мање-више, у то време се иде у пензију.
А ако читаш Хомера, Парменида, Платона, Микеланђела, Камиа, Баха, Достојевског и гледаш Тарковског, ризикујеш да се пробудиш за ове детаље (у којима је ђавао) и нагло се квалификујеш за титулу теоретичара завере. Нема ту, брале мој, више теорије. Сад су студенти на пракси, па ће од следеће године већ кренути да раде пуном паром.
– Али, шипак! – што рече Адолф Топић.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person