Наши горе листови хартије

Болоња, уторак, 1. децембар 2020.

Данас сам испред фабрике, док се одвозила са паркинга у Ланчи Ипсилон, популарном Слончету, видео лепу младу жену, са којом се, на сувозачевом месту, уредно везан сигурносним појасом, возио огроман један, не црнац, него ружичасти, розе, пинк, али не пантер, него – меда. Шишано плишани.

Човек учи док је жив, то јест, све док посматра и пази свим расположивим очима. Матеметички гледано, говоримо о броју од нула до шест, иако никад нисам видео да неко има наочаре за треће око. Ипак, теоријске прецизности ради, знате, ипак смо у ери статистике и прецизног збрајања заразе, узмимо у обзир и случај монокла за треће окло.

Сем пажње, у учењу помаже и ко на брду ак’ и мало стоји. Ја сам седео у повисоком фабричком аутобусу, тој транзиторној капсули која ће мене и моју фабричку рају да превезе преко реке Стинкс назад у живот, и са те висине сам гледао, испоставиће се, и пазио.

И шта се онда дешава? Ко са брда ак’ и мало посматра Ланчу Ипсилон, лепу младу жену и њеног… Брунда, креће спонтано да римује са бунда, али тај се рукавац брзо затури. Али, зато онај други креће да се шири, од једноставног питања – зашто?!

Зашто та жена путује са Брундом?

Можда је усамљена?

Можда се плаши да у пет ујутру, возећи до посла, сама просеца познојесењу мрклицу потенцијалног хаоса, а радио јој црк’о, па јој Брундо држи стра’?

Можда јој треба неко да је слуша? Да је само слуша?

А можда јој треба пажња споља, из саобраћаја, из фабрике, са фабричког паркинга, или, зашто да не, из фабричког аутобуса? Је ли та пажња сама по себи довољна, или треба да се развија, да се дуби, на глави, на трепавицама?

Ждамо је моса далачкимла, рхи, цви, рафо, јабле?

Можда је то она врста маркетинг-загонетке, која месецима трља вашу радозналост, да бисте на крају добили одгонетку да је банка Ипсилон та која има решење за остварење вашег сна?

А можда се једноставно ради о интеграцији дисциплине одраслог човека са дечјом заиграношћу и способношћу за дивљењем широко отворених очију као јединим начином да се избегне тиранија. Јер „стари начин“, сувише дуго живљен, доводи до смртоносне укочености. Ипак, фабрика је то.

Седим у том бусу, маскиран хируршком брњицом (такав је закон), на коју сам укапао три капи етеричне росе са стољетног четинара; седим, гледам, пазим на Брунда, који се лагано губи у даљини. Кроз катаракту десног ока видим како избацује чупаву шишано плишану гриву на први децембарски ветар, окреће се ка мени и, док аутобус креће, једва успевам да му прочитам са усана:

– Стари момци да се пожене, а старе девојке да се поудају. И не само то, него и децу да изроде, најмање двоје, с том децом да деца поново буду и престану да се боје.