Диегова смрт (Божија рука Божија воља)
Писмо из Беча,
Комшија што умире са сећањем на Преторију,
Још једна победа Партизана,
– И мирис Брда на коме живим
Подуже – већ 4 деценије скоро
Син са мобилним који лежи
Кћер у заносу детињства и изигравања одраслих
А жена
И ја који врло убрзано старим
Стрејт као дигитрон
У последња 4 дана
Омама људских очију
Шетња вредна 1000 000 долара
Унета у неку врсту исказа
Ниво је личан
Али је жеља да се то каже још неком
Велика, иако се таји
Кукасти мој нос
Који упија ваздух
Неусташиво као мравојед
Мале црне тачке
Осећам зиму по ко зна које лето
Али оправдано и нешто мало среће
Као и много пута до сада не отварам писмо одмах
Комшија умире а не зна да обојица патимо за Африком
(свако из својих слабости и сентименталности)
Партизан се мора домоћи Еуропе
Излазим у хладан и сив а ипак за мене жив
Дан као живот – на Лекином Брду …
Корона-циркус 
Пробао сам једном да читам „Година прође, дан никада”. Можда, чак, и двапут. Нисам стигао далеко, можда до деликта. Човек некад хоће да исприча своју причу упркос томе што причу сви знају, из другог угла.
Вртео сам упорно пјесну „Живот је тобола“ Мануела Чаоа, ону о томе како би живео да је он Марадона, покој души. Вртео сам је, и не знајући да Дијего управо своди рачуне. Јунг је то назвао синхроницитетом. Можда се и варам. Армандова смрт донела је наду Пелèу, да ће имати с ким да игра лопте онде. Редак пример прихватања смрти пријатеља на прави начин. Јер, постоји онде. Јавља Пелè из Јануарске Реке…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Тобола или томбола, свеједно, биће добра вечера.
Свиђа ми сеСвиђа ми се