Јесен у подне

Ево ја сам, на пример, дуго веровао у Деда Мраза. То јесте, у његово физичко постојање. Веровао бих и у Божић Бату, али сам са разлогом заузео овај тренутак у историји и то јесте важно.
Нисам више сигуран да ли је у питању био први или трећи разред, али се сећам да је било дуже. Дуже, јер су све околности већ упућивале на то да испадам смешан и да ми се све већ може само каз’ти(како год да се пише). Моји родитељи су ми по, касније ћу сазнати, честом обрасцу дозволили да сам дођем до реалности. Ја сам, такође, прихватио такав режим, иако сам доста раније почео да се психолошки спремам на метаморфозу. Учинио бих све да се првог децембра осећам другачије него претходног дана, а и волео сам поклоне(уистину, било их је мање тим поводом након те истине). Сећам се како сам пред сам крај уверавао друга, ког је васпитање нагнало натурализму и строгој реалности, да нека деца у неком селу добише скупе поклоне за које никоме казивали нису. Зато је, дуго ми се чинило, још чудније што је моје коначно признање дошло на такав начин.
За ту Нову годину сам испод јелке нашао траке за вежбање. И даље их користим, али ни сад не знам како бих то назвао. Ипак, када сам поклон распаковао, прво одћутах, док су ме моји пратили благим осмесима, са пуно наде. Ипак, како се мој израз лица мењао прво ка црвеном, а онда ка плавом, верујем да су и они реаговали, али мени је глава била већ увелико оборена. Коначно закључих – сад сам сигуран да Деда Мраз не постоји, јер овако нешто глупо њему сигурно не би пало на памет. Шта је било непосредно након тога не знам, вероватно подсвесно изабрах тако. Да се данас исповедам, вероватно бих и о томе нешто рекао.

Данас сам се пробудио наспаван, иако сунца нема ни у назнацима. Не видим како икоме сем писцима јесен може бити омиљено годишње доба. Они су изразито преосетљиви, њихово и јесте да разобличе оно што боли да остали не би морали у руднике. А и зато што њих перо много нежније слуша. Када осетим да ме боли разговор мајке и сина преко телефонске стварчице у градском превозу, обично гледам да пустим неки домаћи филм за биоскоп. Није увек тако, али лакше је живети за сутра него за педесет година. Вероватно и због мене неко понекад пушта филмове, а ја се онда хватам и за оне што им је посао да то не раде. Од себе ми је, ипак, мало теже побећи. Понекад и ја узмем да дам допринос, да поделим и ја мало муке Исусове, можда покушам да и ја будем уметник. И хтео бих и не бих хтео. Често се то мења, човек често хоће оно чега је мање. Све је то у реду, али ја лажем. Можда не пишем, али делим. Делимо сви, другачије је тек опасно. Видим све више да је то нешто што је позив, бар за мене. Наћи начин којим ћеш да делиш, да у то неко верује. Има и других позива, неко мора да окреће и педале и да нађе начин како да му буде лако ујутру да устаје из кревета. Отупљеност је нарочито страшна, обамрлост. Површност је лоша као крајња инстанца, нешто мора ићи после ње, верујем.

Пре неки дан сам био код брице, ту човек мора нешто сазнати. Да ли је то државни удар у најави или да је Џин Хекман фантастичан глумац, то већ варира. Неки старији човек, пензионер, који је то већ, чини се, дуже време(а не мислим на војну или полицијску пензију), дошао је да фарба обрве и косу. Ставио му мајстор фарбу, овај и на све савете и молбе да седне да му боју исперу, јер ће бити црн к’о угаљ, одлаже и довија се како да, чини му се, још мало врати сат. Купио је он ту још два-три минута, надам се да на крају није завршио као Сталоне под старе дане. За то време, мајстор свако мало прилази да му овај покаже нешто на телефону, делује као да су оне шале и пошалице са вајбера, углавном су жене тема. Не бих рекао да су безобразне, више неке које би могле и на телевизији да заврше. У то уђе и нека млађа женица што ради у локалу поред, да донесе кафу. Он се шеретски осмехну и јако учтиво захвали. Уз то провуче и нешто на рачун њене лепоте, али пристојно и са мером, довољно да се она искрено насмеје и захвали, а и да ми остали не помислимо како је нешто ту било непримерено. Ипак, довољно да обратимо пажњу, али да ми и буде смешна и мало тужна цела та појава у том тренутку. Касније чух да је човек остао без жене и сина јединца, некаква ђавоља саобраћајка је у питању. Онда се сетих да и после уласка те жене рече још нешто. Каже, на начин својствен уморним људима: „Морам и ја некакву лепоту да тражим, шта ми је друго остало да радим“.

Био сам испред Храма у недељу, одслушао архијереје и саслужитеље остале. Има се шта за причати и овако и онако, али није то увек ни пресудно. Такође, искористих шансу да видим другарицу коју нисам видео јако дуго, а и да мало усредсредим мисли и направим неке закључке на тему повода скупа. Тражи се време, увек. Видех изблиза и господина Кривокапића и запамтих његову огромну физичку појаву и седу косу. Видех и господина уредника Информера, али његову појаву не бих коментарисао, јер ово, ипак, читају и родитељи. Видех и злато на мозаицима. Оно често може бити кич, али не и у цркви. Возио сам се и први пут Беовозом и би ми интересантно како ни не осетих пут од двадесет минута. Ето, и тад је била сахрана и не би сунца, опет се нешто чека и човек се нада. Па опет, није било тешко бити захвалан тог дана.