Брада

Болоња, субота, 21. новембар, Свети Аранђел

Узмимо да је човек сложено биће. И нека буде сложено од више микроличности, свака са својим скупом уверења и начином понашања, које испољава сваки пут када, након буђења на одређени окидач, нека микроличност превлада у мешавини.

И нека само једна од тих личност, а то је она са којом се рађамо у овај свет, буде креативна, божанска, она по лику и подобију. Једном речју – Бог – у нама. И нека се преко, или, чак, против те божанске личности, временом у човеку рађају и друге, веома земаљске, прагматичне и материјалне, које би све нематеријално радо прогласиле непостојећим.

Срећом, све се креће, све мења и, кад је довољно конструктивног емотивног и мисаоног садржаја и физичког покрета, мешавина успешно избегава сопствену тиранију. Наравно, помоћи никада довољно и ваља предузети сваки, и најмањи, корак којим не поткопавамо поверење у саме себе, јер се чини да спољашње околности баш и не подстичу благостање појединца. А зашто и би? Није срећа људско право. Ништа није бесплатно. Хоћеш паметан телефон? Платићеш памећу. Хоћеш брзу љубав? Платићеш дугорочном горчином. Сувише права, премало обавеза. Слободу и здравље човечанства плаћа ропством свак од нас. Па ти види…

А брада? Брада је ту да нас сваки пут, када се нарцисоидно огледамо, подсети наше божанске личости. То је једина унутрашња реклама коју имамо на располагању у борби против наметнутих идентитета, политички коректних сексуалних оријентација и дволичних утопија.

Важно је изрећи, јер реч која из наших устију изађе завибрира, постаје физички стварна и од тада учествује у објективној стварности. Од наших речи зависи каква ће бити наша стварност. Али и од нашег лика.

Погледай на шта личищ…

Браде моi.