Бол

Бол-оња, уторак, 17. новембар 20-20=Null-те године
(по Бил-Гецовом календару)

Свратио сам до бара на кроасaн и капућино. На два кроасана и капућино. Један са белом, други са чоколадом очекиване боје. Кажу они који се сећају да је тај „типично италијански доручак”, заправо, ствар новијег датума, иако се, макар међу просечном жабаријом, сматра традицијом од вајкада.

Све почиње у Напуљу, после господина Другог Светског, још увек врућим оружјем и фронтално вођеног, Рата. Мизерији стварног постојања, виталне шаљивџије и ноторне лопуже Наполетанци, почели су да се супротстављају  обилатим уживањем једне од најстаријих дрога – оним белим кристалом – популарним захаром. Али не у нос, или директно у крвотечину, него у облику прелестних колача, умакањем у брзе кафе и нешто спорија кафућина. И, ето, дрога к’о дрога, нађе свој пут до конзумента кроз простор и кроз време, макар и под плаштом културног наслеђа и националног поноса (МекКен Ериксон им је радио кампању).

А ја сам се јутрос пук’о дуплом дозим наполетанкске гудре јер ваља ићи код доктора Бабе да ми настави убијање суштине зуба и консолидује мртву љуштуру, за коју каже да може да ми потраје још десетак година, па онда, ако волим, могу да ушрафим неку церамику.

Бар је био широм отворених дуплих врата и празан, а флајка универсалног гела за дератизацију/дехуманизацију – пуна – и скоро сасвим у висини очију, да јој се преплашени кофеиноман поклони и исповеди пре наруџбе. Не само због тога, не свраћам скоро никад, иако је због истих оних сладкорја пуних пекарских прелести место увек натрпано, макар било у годинама пре нове короне.

А п.н.к. било је натрпано и због госпођице, која ће ме данас услужити. Из свега досада виђеног, а осмотрио сам из свих ракурса, приметио сам да је без акцента, значи рођена овде, али су родитељи из предела северно од Сахаре, вољ’ ти Мароко (земљо обећена!), вољ’ ти Тунизија. Без хиџаба (арап. حجاب, досл. завјесе или плашта), а који би морала да носи, како се дрипци попут мене не би губили у челично плавом пресијавању те моћне црне гриве.

На моју велику жалост, примећујем, док јој млеко за мој кафућино већ трећи пут бежи и прска улаштени инокс кафемата, да јој је доњи ракурс напредовао, или назадовао, како се узне. Да л’ су слаткиши, да л’ пица, да л’ паста, на добро не излази. Њена је еманципација и даље бучна и шаљива, на крају крајева, треба знати и умети заштитити сопствену лепоту пред публиком свиклу на лошу еротику и високу штиклу, а бука и пајтање може бити спас, јер ко са вуком рујна вина пије, њу вук последњу на ражањ набије. Ја се сећам Аске, она Шехерезаде. И разумемо се.

А разумемо се и да ћу своја два шампионски отровна кроасана и кафућо морати да попијем „поиздалек”. Нови декрет дозвољава продају робе, али не и услуга. Чак ни столова напољу више нема. Па, добро. Сешћу на зидић испред паркинга. Факит, морам да се убодем. Срећа, суначце сија, и сиротињу сјајем покрива. Тренутак мира…

Нека још будне речено да сам рођен 5. марта 47. године п.н.к. и да сам довољно ходао светом, још више возио бициркус, а најмање прдуцкао у машини, обраћајући позор на саобраћајне знаке и натркане супарнике, који су, пак, из машина сопствених робовских слобода истом мером и истим позором ме гледали кроз прозор и узвраћали љубезност. У овој нултој години, ја, матори младић, или млади матораћ, како вам драго, осећам се учесником историје. Пробудио сам се из историјских читанки, научивши штиво, махнуо далеке пројекције о томе шта бих волео да будем кад порастем и – кренуо да убијам.

Мој саучесник, Баба Занети, моје је младости, има фриз к’о Мистер Но, ма, оно – к’о покојни Премијер. Из два је корена јуче сасвим исисао живот, на трећем смо стали, каже, мора прво да уради ленгере, све му се чини да је трећи корен закривљен, те се одупире убијству, макар је сврдло вретенасто и дуљине 19 мметара. Да те не давим с техникалијама, то је остало за днес.

Анестезија је нови феномен у мом денталном искусству. Избегавам. Трпим бол. Навикао сам од малена. Причао сам ти већ о каишу, причао и о опасачу, да не давим. Тек, та искуства нежних година спремила су ме за зубарење без анестезије, за рибарење без динамита, да споменем само два измеђ осталог цвећа зла. Али, чини ми се да сам се у овом мом позном младићству помало препустио конформизму, експеримента ради, да видим како је кад се не противиш свему и свачему, иако још увек не знам шта је старије – све, или свашта? Ну, то је било прошли пут, забоде ми Баба у спој жваља пијанство за нерве и они поспаваше, читава армија! Зујовао, дриловао, турпија, длето, срп, чекић, све је био одрадио. Ја сам, изненађен одсуством бола, дремао, каткад хркао (или је то била сисаљка?), све то отворених уста, што због радова у току, што због природне тенденције мандибуле да висне, кад нема свести да је стисне. А и балавио сам, оправдано, дакле – бестидно.

Ал не лези књаже, журбајући да нешто кркнем пре фабричке смене, с језиком и пола главе успаваних мртвим сном, сажваках и комадесницу доње усне, мислећи да је жилава пршута на, иначе мехком, парчету индустријске пице. Ко зна колико бих још тога самлео да нисам осетио укус доброг гутљаја крви. Гледам се у огледало и не верујем. Између горњих секутића свеж комадић мене. Цокћем да га оданде истерам, к’о да сам био алав на печење, а јежим се све време, у процепу између призора нехотичног аутоканибализма и потпуног одсуства припадајућег бола.

Годинама касније биће ми кристално јасно зашто је све морало бити тако. За сада, анализа хијерархије елемената која се слила у тај акт и бунар из кога се црпу је следећа:
1) примарни инстикт за самоодржањем (храна) – страх од смрти,
2) анестезија – страх од бола,
3) журба – страх од шефкета.

СтРаХ. СтраХ. Страх. А био сам од малена у тренингу. Замисли како је тек онима који су увек имали све и кад пожеле, са минималним бројем заушки per capita? Лако ми је маштати да су и они на шећеру, па и на белом, на жутом, на таблети, на телефону, на туђој жени, лошем алкохолу. А ја не кажем да децу треба болом спремати за болан живот. То, ево, не ради.

Ако нешто треба да боли, нека то буде Истина. А ако за тренутак заборавиш шта је то, или ако крене да тоне у мору подвала, загрли неког – ћерку, сина, сестру, брата, мајку, оца, жену, мужа, а зашто да не – и зубарку.

И држ’ се.

2 мишљења на „Бол

  1. Праштај, биће да није на месту, али, шта ћу, одапех од смеја. И настављам без патоса да куцкам са патоса.
    А порука јасна и гласна. Док се не освестиш, сласна.
    Хвала.

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: