Успомене са разних путања

И најкраћа и најдужа путовања почињу првим седањем у авион, воз, аутомобил, или аутобус.

Када сам кретао на југ света, други пут, брат ме је возио на аеродром. Гужва је била, велика. Дан,четвртак. Киша, ружна, зимска.

Али кренули смо на време, па сам се на време и укрцао, иако ми је пасош истицао, али није још био довољно истекнут, за пут.

А када сам, пре тога, пошао за Италију, било је лето, и у лету сам обукао дрес Партизана и шорц стар 10 година, и папуче сам понео – да у њима корачам по сунцу, кроз Болоњу и Фиренцу. У лету сам улетео у комби који ме је превезао до Темишвара, са Мексиканцем, са двоје ћутљивих сународника, и са једним Румуном, млад човек је био.

Из Темишвара сам летео за Болоњу, а у лету уступио место жени са дететом и мајком, јер сам препознао реч ,,cambio“, а и рукама покрете – да дете буде до прозора. Не знам Италијански, али га понекад изговарам, чак и читам, па чак и разумем.

На аеродрому, код пасош, код жандара, слагао сам да идем туристички. Уствари, ишао сам да радим један од најлепших послова на свету, са сарадником и не само то, који ме је чекао. Па смо ушли у такси и за тили час били где треба, а кроз тили час таксиста, млад, црн, закочио је једном пренагло – и помињао ону реч која звучи као каца, наша, за купус, али се каже – каццо…

А када сам, да се вратим на почетак, други пут ишао на југ света, после лета у Италији, летео сам у Рим. Слетео сам, и имао мало времена да се прекрцам у аероплан који носи у Јоханесбург. Прекрцан, ушао сам у полупразан а огроман авион – па су нас померали лево и десно, стјуарти и ти – да не буде, због лета, једна страна лакша. Спавао сам на четири столице, у авиону, мало лево, па десно.

А једном, када сам ишао за Бајину Башту, возио сам преко Дебелог Брда, и било је хладно, и магла, и киша. Кренуо сам раније, а стигао на време, једва, јер је било и кривина, и зечева, и ланади, а нешто ми се чини да је била и једна скоро питома, али ипак дивља – свиња.

А једном, када сам ишао ка Грчкој, била је лепа ноћ, и возио сам брзо – и док трепнеш, са Космаја сам дошао до Ђевђелије. Док два, три пута трепнеш…

А једном, када сам ишао за Аранђеловац, баш мало је фалило да погинем. Био сам и у Новој Вароши, што је некада био градић на граници, бејах и у Сент Андреји, и у Минхену, и Прагу – бејах и у Трсту и Крању, и у Јасеновцу…

* * *

А тамо, предалеко, на југу Африке, научио сам шта значи kwaze mese… значи ,,избошћу те!”.

И – да је право име Нелсона Менделе Holi Sasa …

Та земља се зове – Zud afrikanishe republic, на језику африканс. Има тамо још језика, онолико.

На једном од тих језика ,,Де си брате“ каже се ,,Gundjani buti!“

А кад сам се враћао, на седишту, у италијанском авиону, писало је ,,La propria poltrona“.

* * *

Пре свега тога, у Грчкој, један човек ми је рекао: ,,Мој ће живот проћи брже него твој.“