Од јутрос

                                              

Два дана сам био дисциплинован неком добром самоћом, па је и то помогло.

Јутро је, и возим по центру града. Затворили су ,,Зору“. Неко рече или написа да је реновирају, али заправо, судећи по новим певеце вратима, претвориће је у још једну од хиљаду безличних кафе кафетерија – коју држе власници буразерски блиски властима. Свим властима.

Мала мачка прелази онај Велики булевар поред Скупштине што смо је 5. октобра…

Кочим, а савршено синхронизовано кочи и овај до мене, са десне стране, мислим да је Јапанац (кола су Јапанац, а он је можебити одавде, или оданде)

И маче – пролази.

Мало маче, права слика јада, да не описујем даље. Мало маче, на великом булевару. Помало, сад док пишем мислим, маче је као онај дечак из Цанкареве приче, што му мајка шаље парицу.

Само је маче физички посустало…

После летим уз Велики булевар, Булевар Убијеног Краља, младог – сечем, бежим из леве у десну – па опет. Понегде, возим и седамдесет. Са звучника пршти, и сетим се и ,,Шаке јада“. Сетим се, још како…

Пролазим поред Вондера, што га више нема. И згадим се. Тамо је сада велика, црна, кладионица. Изгледа као неки мали ужас. Помишљам, можда имају и црну собу за неуспешне коцкаре, као што имају у Монте Карлу…

Обавим пар обавеза, па прошетам до Шибеовог кафеа, на кафу. Тамо су ми брат, Шибе, Цоби, и Ајдара.

Сева.

Шибе пита Ајдару где му је Кинез (то неки кримос са Звездаре), а овај му кроз смех одговара:

,,Сашили га Црногорци у кравату…“

Смејемо се ка смрти. Али и ка изразу.

На то неко надовеза бечки тероризам, а неко хтеде и снимак да покаже, али ја не дадох.

Цоби се спрема за пут, а мој брат га саветује како да употребљава алкохол, кад стигне где је кренуо.

Корисни савети велика су мудрост, а наш мали колектив придодаје још пар упутстава Цобију, за далеке путе.

После долази Шиља. Има леукемију. Има већ годинама. Сада му се стање погоршава.

Али Шиља каже да ће мало да одмори, јер ваистину ради превише, тојест два посла – за сваку кћер по један – па ће то све да буде ко и пре.

И одосмо даље. Буразер  плаћа пиће свима, и одлази до БДП-а. Да купи четири карте за ,,Тикве“.

Стиже још пар гостију, па се Шибе мало посвећује и њима.

Ја полако устајем и крећем на пијац.

                                                                       . . .

Наши стари били су бољи.

Јесу.

Али некад, ујутру, или увече, или уопште, понекад – помислим – па и ми…