Болоња, понедељак, 2. новембар 2020.
Сутра је дан председничких избора у САД.
Сад, или никад, бира се између два наратива, хоће рећи – приче. Пре три месеца, на мору, на најнормалнијем летовању икад, а после такозваног првог таласа и припадајуће планетарне параноје, јасно ми се указало да је један од тих наратива, овај пандемијски, активиран као алат за растурање америчке такозване конзервативне администрације. Трампове администрације.
Ово остало?! То су само споредни ефекти, фолклорна испољавања, која причи треба да дају уверљивост разноврсношћу и масивношћу догађаја. Знате, ипак је то ПАН-демија. Нешто велико, планетарно. Заправо, веома згодна играчкица, са хиљаду политичко-економских примена. Као сода бикарбона, на пример. Није личност, него је створ. Чак не ни створ, него ствар. Чак не ни ствар, него концепт. То јест – прича. Чича Мича. И нико није крив. Пу спас за све нас!
Докази о назови руској умешаности у изборе 2016. нису никад приказани, упркос напорима такозваних демократа, али и највиших службеника FBI и CIА, дакако постављаних на те позиције по партизанској основи. Ако нису доказане тврдње такозваних демократа ни после скоро четири године, то је зато што не постоје. А ко уопште каже да су докази потребни ? Потребни су медији, Твитер, Фејкбук, Гугљ, унисоно и у корист једног наратива примењени филтери ситног решета. И ништа више. „Хиљаду пута поновљена лаж…” То ради и данас. Болно се у то уверавамо сваким даном, постепеним, али брзим губитком слобода, „ради здравља ризичних група”. Технологија иде светлосном брзином напред, али човек је еволуцијски исти већ двеста хиљада (± 5 000) година, као и његов страх, основни инстикт за преживљавање. Зашто не би Гебелсов гамбит, с додатком друштвених мрежа бацио мрену још свеобухватније? Томе мреже и служе, да пецају уплашене људске душе из светског океана.
А доста је само видети пут новца, коме се и колико улива, па да све буде прозирније. Нисам ту да бих приказао доказе, и нека ми се опрости, али немам ту обавезу код изношења личног мишљења, базираног на личном истраживању, а ментални склоп и све остале јединствене параметре који дефинишу јединку као такву да ни не спомињем.
Ствар је у другоме.
Ствар је у лептировима у стомаку. О хроничним лептировима. Пред нама је стоглава аждаха коронавируса, верзије 19. И, чак, иако је свима већ јасно да смрт не вреба од вируса, него лежи у лажним одбрамбеним измишљотинама којима нас штите од нормалног и слободног живота, сви и даље дрхтуримо од те примордијалне језе. А како и не бисмо, кад је стварност добила облик медицинског хорор филма. Дакле, није више стварност материјал за драму – позориште, радио, филм, телевизију (и друштвене мреже), него је сценарио који су написали филантрописвихмилијардиујединитесе материјал који обликује стварност.
А на данашњи дан, пре четрдесет пет година, убијен је Пјер Паоло Пазолини.
ПППазолини био је педер, тако је макар он називао полулацију којој је припадао. Онај који би онолико спремно скочио зубима да ми гркљан чупа због такозване политичке некоректности, нека прелиста његову књигу „Моја кинематографија” (Il mio cinema, 2015) и синопсис за никада реализовани филм под насловом „Порно-Тео-Колосал”, а чији су делови реализовани и инкорпорирани у филму Авеља Фераре – „Пазолини”, из 2015. ПП је имао шта да приговори таквој коректности и успостављању новоговора, па одатле и црпим храброст и слободу да на папир фиксирам реч „педер“ (шп. – maricón, ен. – fagot). Не бих ту реч рабио бесплатно да није управо око ње и организовано Пазолинијево политичко смакнуће, под мреном убиства из страсти.
Званична верзија, прихваћена од суда, била је да је Пазолини, у ноћи између 1. и 2. новембра 1975. из бара „Гамбринус” покупио Пина Пелозија, седамнаестогодишњака, ситног лопова познатог полицији. Након нагодбе око врсте услуге и компензације, у Пазолинијевој Алфи 200 GT упутили су се ка Остији, вечерали у гостионици „Бјондо Тевере” и кренули на периферију. Тамо је дошло до свађе у којој је, наводно, Пазолини приморавао Пелозија на содомију, претећи му некаквом даском, а овај је, у одбрани, отео даску, оборио Пазолинија и касније га, несвесног, с оба лева точка прегазио преко грудног коша и у Алфи побегао.
Незваничне верзије доводе у питање спонтаност догађаја на плажи, те уводе још двојицу, па и тројицу саучесника, највероватније Сицилијанаца, који су пратили Пазолинијеву Алфу у свом Тристаћу, са регистарском таблицом Катаније, а уводе и крађу ролни филма „Салò”. Пелози је, након тридесет година именовао тројицу саучесника, правдајући лаж о непостојању саучесника страхом за живот родитеља. Да ли се радило о злочину из страсти, да ли о политичком смакнућу због Пазолинијевих оштрих чланака о спрези нафтне индустрије и политике, да ли о уцени у вези са украденим ролнама филма, никада са сигурношћу нећемо сазнати, свако ће волети више једну или другу верзију. Ако ту има било чега што се може волети.
Елем, у тренутку смрти, Пазолини је радио на роману-есеју „Петролеј” (Petrolio), али је успео да заврши „Салò” (Salò o 120 giorni di Sodoma). Филм је премијерно приказан на Париском филмском фестивалу, 22. новембра 1975., три недеље по ауторовој смрти. У Италији филм није прошао цензорну комисију, која закључује да филм „у својој трагичности на екран доноси такве поремећене и одвратне слике сексуалне изопачености, које сигурно вређају морал и као такве истискују тему која је инспирисала настанак филма – анархију апсолутне моћи”.
Салò je веома тешко гледати. Има снагу духа из боце, злог духа из зле боце, ставља гледаоца пред сопствену Сенку, а једини начин да се из тог процеса изађе читав је да се са Сенком поистовети.
Када скупим храброст, погледаћу га поново. Понешто, можда, и написати. А до тада, волео бих да затворим утиском који ме прати већ 239 дана, а који се јасно кристалисао у страхотној поетској визији човека платившег животом за своју мудрост или лудост, у којој је Војводи, Судији, Монсињору и Председнику дао да, по својој монструозној вољи, кроз дантескне кругове маније, гована и крви, бришу под младим људима, деградирајући их на сваки начин и, у безуспешном покушају да задовоље неугасиву садистичку жеђ, убијају, убијају, убијају…
Сутра се решава и наша судбина. Иако нисмо толико млади, можемо бити прекрасне крпе, сапун, или комплет ташнице и ципелица. Да нас мили Бог сачува…
А ако у Шведској, на острву Готланд, постоји неки Александер, нека вечерас оде код Вештице, нека са њом води Љубав и нека Богу заветује да ће се одрећи свог Дома и Сина најмилијег, и заувек занемети – у замену за спасење Света. Нека се Жртвује јер смо ми скоро сасвим претворени у со. А и лакше нам је жртвовати се туђим леђима.
За напредне читаче:
ако одлучите да видите Пазолинијев Салò,
обезбедите и копију Жртвовања Тарковског,
против урока.
Корона-циркус 