Из пика у срце

Bononia (да ли је Болоња, или Видин?), 26. октобар 2020. понедеоник

Откако сам е/и мигрирао, зависно с које стране границе се посматра процес, покидале су се разне везе. Са људима, дакако. Оне са стварима знају, такође, да буду јаке, али су мање важне, самим тим и мање болне, у крајњем исходу. Али, то што ме је највише погодило је била, на површини ствари, оном видљивом делу тог феномена, потпуно обустваљање комуникације од стране људи које сам сматрао блискима. Да се разумемо, све ово након мојих бројних позива на комуникацију, нисам ја ћутао у ћошку и чекао да ме се сете на Дан безбедности. Не, него сам писао писма. И хартижна и електрична, подједнако. И подједнако залуд.

Известан број тих људи, уверен сам, подједнако је пропатио наш растанак. А шта може да надомести присуство? Неће ваљда писмо? Пар речи које се скоро увек завршавају формулом – а како сте ви? А како велики број људи не верује у важност сопствених речи, не верује и да може нешто важно њима и да поручи, да пренесе осећање, братску љубав, ако хоћете. А можда, ако нема већ чиме да се похвали, не жели да оптерећује (мада је и то реткост).

Људи се, чудо једно, понекад и хвале својом муком, мислећи да их несрећа аутоматски оплемењује. Баш као и изјава да верују у Бога, или да су демократско-леве политичке оријентације, или да носе хируршке маске и код куће, доприносећи борби против опасне заразе смртности 0,14%. Хвале се и такмиче чија је вуна црња, јер жал је лакша у двоје, као што се несрећа са чашом дружи, а покојник спокојно пружи.

Ја сам, тек, наваљивао писмима, чак, кудио и опомињао, дозивао најсветлије успомене као сведоке непролазности пријатељства. Годинама тако. И, мало-помало, кретоше да се открављују братја. К’о веле, дај шта даш. Почеше да пишу и отписују. И – скупило се доста дирљивих писајушчих тренутака, по интензитету, чак, гушћих но бројна кафанска бдења. Јер, опијало се не рујним винцем од забитја, него живим речима, промишљеним и пробраним, сливеним из дубине душе, колико је год онај који је душу претресао био у стању да задржи дах у потрази за бисерјем.

Мада, чак и слике обичних дана, које су стизале с оне стране поштанске магије, биле су праздник. Време посвећено писању живота већ је као зајапурени осмех деда мраза са најлепше рекламе за Рока-Ролу. Шта ће, и он мора да ради, деда.  Унука је много, а пензија мала, добро подноси хладноћу, посебице охрабрен медовачом, која даје специфични колорит њоњи и јагодицами.

Али, ето, писма више не стижу. То је, вероватно, трећи пик тог другог таласа – заборава. Признајем, и мене полако ’вата. Заборављам да скинем маску кад уђем у кућу. Нарочито пред госпожом носим маскару равнодушности. Лакше ми тако. Не успева ми ни писмо да јој напишем. Полако постаје провидна, због маске, шта ли.

Пре две недеље устао сам у цик прапраскозорја, заправо, ноћ је била. У пекарку сам ишао, у пола пет устао. Био сам уморан. А, у ствари, нисам могао очи да отворим. Само шкрти чкиљ је избијао из правца погледа. Стадох пред огледало у купатилу. Не палим светло да могу да још одремам на морској шкољки на којој ми се, у то зло доба, Афродита рођена из пене бибавог мора привиђа. Нема ни ње, ни Афродите, ни шкољке, ни мог лица у мраку огледала. Само опака упала синуса.

Ето изговора да се вратим у кетац, а онда, кад буде стварно јутро, први пут ове године одем код лекара, код старе Марије Луизе, ветеранке опште праксе, пред пензијом. Грунуће ми неке дроге, а, још важније, отворити болование.

Неважна је та процедура, неважно је што ми је преписала антибиотике и кортизоне свих врста уједините се, ионако ја та кофна на срчем. Најважнији је био даровани одмор. А тражио сам и поштеду од ношења маске на послу, што је дотторесса написала и парафирала, иако се није слагала да мој проблем лежи у маскенбалу.

Одмах сам проследио фирми број протокола боловања, као и поштеду од маскенбалије, ал’ јес’, није бирократијa измишљена џабе. Мораћу у медецину рада на преглед. Полако, не може то одма’. Тек треба да закажеме. У међувремену, велики планови за неочекивано освојену слободу. (Све ће се свести на ноћи проведене уз добро вино и не увек добре филмове.)

Е, сад, човек не би био човек кад би био задовољан малим стварима. У петак, на крају те болне недеље, после небројених Мијазакијевих цртића и још неких из каталога студија Гибли (Ђибли, Џибери, и сличних географских флексија), помислио сам да уопште не би било лоше кад бих одморио до, рецимо, следеће среде. И кретох да пребирам по глави како бих наступио и чиме оправдао то хтење.

Бањске инхалације!

Кобног јутра, у смени је докторкина замена, Румуњка (помислих како је то права реткост, с обзиром да није Аријанка), којој кажем да мислим да ми је све од маске (она каже, највероватније), да сам много боље, али да нисам сасвим заздравио и да бих волео на бањске инхалације, које покрива здравствено осигурање. Она каже, јес’, ал’ то мора да ти препише специјалиста. Па, добро, нака буде, дајте упут з’оторина. Написа. И, ако није проблем, још који дан одмора. Хммм, добро, али да ми завршите те антибиотике. Прећутао сам да их нисам ни начео. Хвала!

Пекла ме мало ситна лаж. У ствари, није ни лаж, само прећутна неистина. Али при помисли на одмор, на базични одмор – спавање, утишала ми се светлост брзином савести. Племенити циљ оправдава чак и мање племенито средство. Живећу дуже, наћи ћу се деци, док не ојачају – тај фазон. Тешко разуму да разуме како себе да уразуми – док дланом о длан!

А, у среду опет код дотторессе. Стара добра Марија Луиза била је опет у игри. Е, а овог пута се и чекање одужило. Све је говорило да негде претерујем. Опет сам пребирао по мислима како да се оправдам. Два сата сам пребирао… И слушао неке старце како не хају за корону, јер је све проклета лаж, те не маре да оду на онај свет, само да не гледају глиб у коме се свет ваља, свега им је доста, само да реше проширене вене на седежнику. А шта ја то калкулишем? Устани, исправи леђа, рамена назад и – напред! Твој је ред. Број десет на семафору, то си ти. Десет пацијената у два сата, дотторесса се данас баш уноси у случајеве, дванаест минута по глави.

– Ја, докторка, нисам пио антибиотике. Мене то плаши. Пио сам ову хомеопатију (кутију на увид), прскао нос кортизоном. Много ми је боље, али би ми много пријало да одморим још три дана.

– Добро, значи бележим да антибиотике ниси пио. А ово, шта је (чита с кутије)? Penicillium chrysogenum D5… A, на послу су ти дали поштеду од маске?

– Не, кажу да им требају налази специјалисте, ваљда мисле да смо се уортачили да их намагарчимо.

– Бог да чува… Ево Вам још три дана боловања, али од понедељка на посао, важи?

– Апсофакинлутли!

– Молим?

Ништа, кажем, хвала чика Момо.

Нагазим педалу, дан леп, сунце сја, веселе су птице, весео ја, па помишљам како су ми већ утувили у мозгове да сам увек за нешто крив, и што сам болан, и што одмарам и лечим се и што се аутоцензуришем. А, ено, хрпа медицинске документације већ је на свом електронском путу до медицинара рада, који неће моћи да неће. Шта ће, кад ни сами не знају шта уместо маске да ми даду. Лиду даду. То је, је л’ те, нова ствар, поштеда од хируршке маскаре. Нема уходаних протокола.

А ухода – милион.

3 мишљења на „Из пика у срце

  1. TVOJ DAR PISANJA JE KAO CUNAMI…IZ JEDNOG DAHA I PRVI BRAN KOJI NAS RAZBIJE..CAK I DA SMO KAMEN.. A TEK ONE SLICNE MENI..OD SITNE PRASINE PESKA NAPRAVIS VELIKU PENU KOJA NAS POTOPI…U SLICNIM USPOMENAMA U SUZAMA U ZALU…AKO JE ZA UTEHU, NISMO NI TI , NI JA UZROK, NI LJUDI SLICNI NAMA…SVE JE MANJE LJUBAVI…TO JE TO…NEBITNO IZ KOJIH RAZLOGA…A MI BI DA NAS VOLE NEOTPOVIKLIVO KAZEMO MI, NE MOGU SE SETITI SRPSKE RECI,.KAO STO NAS BOG VOLI….UVEK I ZAUVEK, GDE GOD DA SMO I KAKVI GOD DA JESMO..JER TO JE DOKAZ PRAVE BOZJE LJUBAVI…PA NAS BOLI…I BOLI…I.BOLI…MOJI NAJVOLJENIJI SU NA NEBU…OTAC I MAJKA I SUPRUG…RAZUMEM ZASTO CUTE I.ZASTO SAMO JA PRICAM…ALI VI ZIVI NA ZEMLJI…I VOLJENI BOGOVSKI OD NAS OVAKVI KAKVI JESMO…KAKO MOZETE CUTATU NA BOZJU LJUBAV…SA KIM STE VI…SA BOGOM ? NE, NISTE DOK STE TAKVI…NE LAZITE SEBE….NESTO NIJE U REDU U VASIM RELACIJAMA SA BOGOM PRE SVEGA…KADA TO BUDE U REDU..VI CETE SE I NAMA JAVITI….TO JE DIJAGNOSTIKA DUHOVNA..NISTA NOVO….HVALA TI ALEKSANDRE ZA OVAJ TEKST…SADA MI JE LAKSE…NE TUGUJEM SAMO JA TAKO SILNO PO OVOM PITANJU..IMAM SI DRUGA U TUGOVANKI …ALI VERUJEM, NAGRADICE NAS BOG ZA OVAKVU BOZJU LJUBAV…DARICE NAM BAREM DESETORO NOVIH NJEGOVIH NA JEDNOG NASEG KOJI JE
    ZALUTAO…BOG JE TO!!! SVE VIDI I SVE ZNA…STA NAMA TREBA…

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: