Живот ме води

Живот ме води, као и толике људе, стазама знаним, и незнаним.

Јутро је, и сећам се – иде неки црно бели филм о партизанима на једном од 998 канала, па се сећам –
као мали, играли смо се индијанаца и каубојаца, партизана и Немаца – а мој брат, као мали, са својим другарима, играо се  Срба и Хрвата.

. . .

Нема код мене југоносталгије
нема жала за југом, за разуђеним хрватским приморијем
још мање за пасошем, за одласком у Трст, 
а најмање за ћопавим коме је пола света дошло на сахрану
што се понавља као аксиом вредности –
кажу био је систем, била је солидарност, сигурност, била је 14, 15, 16  плата – радило се од 7 до 15, ишло се на море, куповао се фића па чак и голф… А председнику је цео свет дошао на сахрану…

Било је. Како није било.

Али, било је и оно што се не помиње – нарочито код бранилаца лика и дела.

Јер да није било то што се не помиње, не би се штошта распало очас посла.

Било је нерешених рачуна из Другог рата, па и из Првог.

Било је кредита.

Било је мало на исток, мало на запад.

Било је мало више на запад.

Био је, и остао, Де Бе.

И мржња, велика ко неко море.

(А што се сахрана тиче, било је неколико тих, које памтим,
например, дан када је сахрањен Патријарх Павле)

И мало помало, југословенска кула се распала. Жао ми је многих старих Југословена. Од тога немају ништа, а неће ни сазнати да их ја жалим. Али жао ми је.

Жао ми је и мог брата, и целе те генерације која је између.

Жао ми је и…

Али неће то много бити битно.

Људи су изгинули, остали без домова, отишли заувек – а аветињска беда завладала је по такозваном региону, материјална, и душевна.

И тако, то нешто разматрам по глави, причам са собом, да нико не чује.

. . .

Дакле, јутро је. Будим се, мамурлук је јак, али само физички. Седам на тросед, пред телевизором, па онда ипак легнем. Жена, она која се удала за мене, милостива је. Дошао сам касно, синоћ, али зна са ким сам био. Спрема доручак, и пита да ли хоћу да идем са њом у град. Таман посла да нећу, па нешто слично и кажем.

Не иде ми се, али ићи ћу.

Мој живот, као и код скоро сваког правог бркатог и брадатог мушкарца (карчине) – ипак има и компромизацијску сферу.

Гледам дакле мало у екран, туку партизани Немце, побише их подоста.

У филму.

И пред крај рата, у историји.

Али – Немци су били озбиљни војници, и ратници, током рата. То скоро никад нисмо видели у нашим филмовима, нарочито нисмо кад смо били деца.

Били су окупатори, наравно. Злодела су починили, многа. 

Али, имали су организацију, опрему, и муда. И борили су се против бројнијих, и све бројнијих, како је ратна срећа мењала страну.

Понекад се питам – шта бих радио да сам живео у том времену… Можда бих био пизда, кукавица. А можда бих нешто и нашао, да прође…   

А питам се и шта бих био после рата, ако бих претекао? 

. . .

Сећам се Ушкета, јутрос. Он је из неког разлога волео да буде Немац – мада му ни у игри ни овако није баш најбоље ишло, разуме се, поред нас, толиких партизана.

А што му овако није ишло, то јер му је ћале преминуо кад је имао само четири године, а кева била онако, није баш била најбоље.

Ушке је после отишао у Немачку, у Берлин, да буде фризер.

Оженио се Немицом, имају кћер, зове се Ерика. Видео сам код Дебелог Влајка, на фејсу. Ко зна да ли јој прича о нашем детињству, како смо се играли и чега.

. . . 

Синоћ, пре него што је почело јутрос, били смо у неком бару у Војводе Степе. Мој брат, његов кум Маре и Андра, мој ортак са фудбала, што играмо на Бежанији.

И како то обично бива, мало смо попили. Ја сам у једном тренутку схватио да претерујем, али сам се пустио низ воду.

И када сам већ био много низводно, појавио се Дача, Марковић, прва првцата виолина са Вождовца, некада велики навијач фудбалског клуба Рад,  а сада врло успешан економиста, ради за једног непознатог београдског бизнисмена који можебити полако постаје тајкунчић, па ће једног дана и тајкун бити. Иако се знамо из детињства (он је био један од партизана)  више се, касније, дружио са млађима.

Па их је и организовао…

То ми све, за кога ради сада, казује буразеров кум Маре, док мој брат и Дача урлају један на другог, грле се, причају нешто о неком гостовању где су пили и добили преко носа, у Новом Саду, када је Рад играо са Сланинарима. Андра се весели, пије подоста и скоро ништа не говори. Стиче се утисак да му је лепо.

И тако седимо, иде све то у ноћ, и у једном тренутку Дача почне да ми приповеда о жени у коју је заљубљен.Тихо, полако, испрекидано –  од вискија који му мрси језик. Док ова тројица нешто мрмљају, једва их и чујем, а Андра је, стиче се утисак, мало и заспао.

„Она је лепа” , каже  „знаш… права она отмена жена… ми… ти и ја, твој брат, Амза… ми смо порасли ту… и… и… али она – то је као нека францу – скиња из оних филмова… и случајно је све то било… мисли… м… није било ништа… и… И! … Ја њеног мужа поштујем, и то је један човек… али она…”

Дача није ожењен, и није неки женскарош.

Био је ожењен.

Али сад се заљубио у удату жену.

Наравно, кад си заљубљен, скоро све изгледа много боље него кад ниси. Али, постоји мали проблем; кад је изабраница, јелте, на неки начин – удата  (Гогољ је шампион а ,,Ревизор“ је већи од Кипа слободе дупло, као вотка што је, тада,  на мом столу била…)

И то је мени био главни утисак те вечери, мада је Дача имао и сјајну причу која му се отворила у Италији, пре неколико месеци, са неким нашим људима, и са неким нашим Албанцима… Ма, шта да причам… Душа од човека, у заносу…

. . . . .

Живот ме води, као и толике људе, стазама знаним, и незнаним.

Јутро је, и мисли су ми разбацане. Гледам филм у коме наши побеђују, али нити су наши више моји, нити су Немци једино велико зло које су били, у мом детињству – јер и за усташе сам касније сазнао, па за Троцког, па за Азефа…

Могуће је да је све то неки мој проблем, та историја. Могуће је.

Али могуће је и да понешто разумем. Например, како се пише историја…

И разбацују ме то гледање, као и мамурлук тај, и још нешто, неке мисли, осећања која се мешају, свест нека о овоме што сам постао и о ономе што сам, у настајању, био  – мисли и крајцери свести враћају ме у детињство, када ме отац води у биоскоп „Авала” да гледам цртани „Робин Худ” – где су животиње ликови из Шервуда и околине, у време када умире ћопави, па у оно касније детињство, када на моје очи Таса, Мире, Алек и Божа пребијају Бумбара – а после Бумбар доводи буразера па њих двојица убијају Божу, пиштољем, случајно је опалио…

Онда иде средња школа, у коју идем из предграђа, а у коју иду деца из центра града. И ту је било мрачних дана, изопштености и личне и државне (земља је била под међународним ђавољим копитом, а у сопственој, љутој кланици) али и великих, драгоцених, доживљаја и открића.

И девојке, тај велики, веома нарочит свет.

Онда иде…

. . .

Живот ме касније води до трафике, где узимам цигарете, осећам самоћу продавачице коју знам и која ме зна, мада имена нисмо разменили, никада.

А када поново уђем у кућу, моја жена каже, гледајући још једну у низу емисија које су као независне и слична срања – 

„Овај Арсенијевић ретко надобудан човек, али стално глуми да му је спуштен гард…”

Ја погледам кроз прозор, и помислим на Дачину контесу…