Барбика у јесен

[Пише: Божидар Зеремски]

Јесен, и живот без смисла. Провео сам ноћ у затвору са неким Циганима. Вучем се по каванама. Седнем  до прозора и загледам се у маглу и у румена, мокра, жута дрвета. Где је живот? 

Милош Црњански ,,Дневник о Чарнојевићу”

                                

Јутро је. Возим по београдској вароши. Ја сам Шоне, а зову ме Барбика. Чак ме и рођени буразер, пизда мала, тако зове.

Али не замерам.

Возим, кроз јутро, кроз Славије и Тргове, кроз пролазе – сечем аутопут и блокове, идем и до Инђије, кад треба.

Као Марко Поло, скоро.

Када сам био мали, гледао сам серију о Марку Полу. То сам једном причао куму, он је старији од мене, а ипак се сећа. Мој кум је служио војску, и мој брат исто.Ја нисам. Извукао сам се на фору.

Размишљам о мом другару Камбију, сећам га се из времена када је радио са Лајпцигом. Знао сам и Камбијевог покојног ћалета, и покојну, од скора, његову мајку. Много тога сада схватам – а тада сам наслућивао, мада можда чак ни то.

Камби би ми некад рекао, кад би ме срео, а да ме није видео неколико дана:

,,Де си Барбика, опет си румен ко Руменко….“

А Лајпциг би додавао:

,,Румен је ко Румениге…“

Камбија сам волео, и Руменигеа сам волео, а Лајпцига никад нисам. Био је зао, опасан, и храбар.

Али ја га нисам волео.

Нек му је лака земља…

                                                              ….

Јесен је мутно, црно, тешко, ружно годишње доба. Кад живиш у граду, у овом граду. Можда је у Сомбору још горе. А на Карпатима најгоре.

То, још горе и најгоре – не знам.

Док возим, пробија ме зној, хладан, па прохладан. Облаци су оловни, одвратни.

Људи су полумртви, а и ја се крећем полако, кроз гужву. На радију се чује неки стари састав, из Југославије још. Можда ,,Црвена јабука“. Сигурно није ,,Лимуново дрво“.

Нежна песма, а и тужна – о љубавном промашају. Али дупло тежа него иначе.

Крај је септембра, и јесен тек сад почиње. Не памтим да је неки септембар био овако дуг, сунчан, и топао.

Али мирише на јесен, и сада се треба привићи.

Док возим, видим и дунстере, и високе, и дебеле, и јапије на тротинетима, и бишоне како кењају по граду, и очеве са децом што иду у школу, и лепе жене нашминкане од зоре, и овакве, шљакере, као што сам ја.

Видим и билдере у мајицама, и чланове тријада у 70-ом блоку, и интервентну мурију како вози полако.

Видим и пензосе, који иду полако. Њима је најтеже, мада остали мисле да они имају монопол на тежину.

Осећам нешто што нисам. То што поново осећам нешто што никада раније нисам – испуњава ме краткотрајним миром.

Док возим, гледам.

Чекам неку најаву, или бар зрак Сунца…