Горски Лав

Болоња, четвртак, 10. септембар 2020.

Јуче, 9. септембра, да је којим чудом преживео плотну смрт, Љев Њикалајевић Талстòј (познатији као Лав Николајевич Толстој) напунио би 192 године. Али, ето, није. Што се ‘но каже – само нека иде по реду.

Талстòј је био гроф, волео је да пише, и писање је волело њега, волео је да шије чизме и оре Јасну Пољану. Уз њега се везује и једна мени до краја нејасна, али интересантна синтагма – хришћански анархизам. И сад, не знам да ли због грофовства, орања, писања, или анархизма, некако је допало њему да буде на првом фотографском портрету у боји икада светлописаном у Империји.

Види се читава фигура Талстòја, тело је на „три четврт“ улево, у плавој блузи, сивим панталонама и црним чизмама. Седи у парку у плетеној столици, прекрштених ногу, десна рука наслоњена на наслон столице, лева у скуту. Дрвеће парка је у позадини.

Мај 1908. – Јасна Пољана

Ту престаје прича о Талстòју, помало зато што те иритира фонетски запис имена човека са фотографије, а много више јер је човек иза камере тај о коме бих да напишем коју.

Сергеј Михајлович Прокудин-Горски је смислио сјајну ствар засновану на методу тробојне фотографије. На стаклену фотоосетљиву плочу димензија 9х24 сантима снимио би три црно-бела негатив снимка, један за другим, сваки филтриран једним од бојених филтера – црвеним, зеленим и плавим. Када би се испред свака од три добијена позитива поставили исти ти филтери и истовремено се пројектовали један преко другог, на пројеционом платну би се појавила колор фотографија веома живих боја. И, што је за нас, путнике кроз фотографско време јако битно, тај процес се могао подједнако успешно поновити и сто година касније, јер квалитет боје не зависи од негатив плоче, него од бојености филтера, које у сваком тренутку времена можете имати нове-новцијате и истог оног засићења боје. Процес рестаурације зависи само од црно-белог негатива, који је отпорнији на зуб времена и лакши за поправке. То је, уосталом, и принцип на коме је заснован амерички филмски систем Техниколор. Прошле године сам, на пример, видео Прохујало с вихором, који јеснимљен у Техниколору и рестауриран ту, у Болоњи, и све је то изгледало као снимљено пар дана раније, а не пре 81 године.

Не бих могао да тврдим да је портрет Талстòја рађен техником тробојне фотографије, али ме је, после краће потраге, радозналост од тог портрета одвела на сајт Библиотеке Америчког Конгреса, где сам се нашао пред стољетним људима сликаним као јуче, такав је био мој осећај. Није било оне „историјске патине“ коју имају фотографије епохе усликане класичним методом. То што ми у њима препознајемо као „историчност“, није ништа друго него органско пропадање, смртност негатива, позитива или фото папира.

Е, а овде тога нема! А кад нема смртности фотографије, нема ни смртности људи и предела који су на њима заустављени на вечност. Дијалектика тробојне фотографије побеђује сваку диктатуру, и црвену, и зелену, и плаву, као и црну, белу и жуту. Светлост нас учи да једнобојност не прија оку, да избија из њега живот, а подмеће концепт живота, идеологију.

Из колекције су ми најмагичнији портрети људи које је Сергеј Михајлович (ни Романов, ни Ејзенштèјн) снимао, широм Империје, од 1909. до 1915. године. Ево само неких, а теби остављам да мало сам потражиш. Јер, ко тражи, наћи ће, а ко хоће леба преко погаче – на фејкбук нека га окаче. И шипак му.

Горски је онај десно.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: