Јутро је и скоро сви спавају. Ја се враћам из Македоније. Сам сам – и док прилазим пешачком прелазу, као возач – једна жена ступа левом ногом на пешачки, а затим ту ногу повлачи, леву. Можда је левонога, а светло је свакако моје. Зелено је, није Лоркино. Партија је свакако Ранковићева, а Трст је скоро па наш…
Недељама касније, јутро је, и скоро сви спавају. Будни смо комшијин клинац и ја. Он ми табана над главом… Помишљам да куму, мом старом добром а од скора Новосађанину – пошаљем претећу поруку, на кинеском. Он би одмах разумео, не би се уплашио, осим ако је заборавио стару добру спачку коју смо наменили трећем, који је сад далеко, даље од Немачке.
Недељама раније, сретао сам људе који су ми се допали. Можда и зато што сам знао да се нећемо често виђати, да се нећемо видети више никад. Достојевски пише о томе да је лакше волети човечанство него једног човека, оног поред себе.
Али допали су ми се ти једноставни, срдачни људи. Вратили су моја осећања у младост, можда и јер су готово сви били подоста старији од мене, а можда и јер су били једноставни, срдачни. Мени се учинило и да су мудри. Старци знају шта говори море, открива Црњански.
Због Мараиа пожелим да знам мађарски; па некад, ујутру, кад одвезем жену на посао, у повратку, сам, слушам речи и песме на мађарском, на радију.
Због Кортија пожелим да знам италијански; па понекад, кад сретнем Италијане, или кад је нека прилика, ја невешто проговорим, или, понекад, и слушам.
Због Достојевског… није, учио сам руски у школи. Па га заборавио. Па га сада помало опет знам. Причао сам са једним Руловцем у Македонији – о храни и пићу. Њега не занима Достојевски, тако ми се учинило; а опет, лакше је волети човечанство.
Штраус из Народне шаље ми своје приче, а ја немам снаге да му кажем да немам снаге – и да не могу да му будем од користи, иако заслужује.
Не пијем ништа од алкохола. Баталио сам. Има томе скоро 34 сата. Мој карактер, без обзира на понеки талас млаког очаја, делује несаломиво. То сам ја. Несаломиви.
Међутим, боле ме леђа, па помало кукам. Нарочито је незгодно кад устанем из столице.
Не волим партизане, а нарочито не волим Кочу Поповића, Тита, Ранковића, Кардеља. Волим Дражу.
Пре неки дан, у Тополи, упознао сам унука Милана Недића. Интензивно ми се није свидео.
Мало је правила поводом тога, разуме се…
Као што видите, о Недићу се не изјашњавам. Али волим човечанство.
Гледам телевизију N1 и поново схватам да су и они слуге, у времену у коме владају медиокртитети и њихове подгузне муве. Свет је постао још горе место, јер и осредњи имају поданике.
Ништа зато, све то други виде и боље и горе. У смислу да боље разумеју шта се дешава, а пишу о томе да је још горе него што ја о томе овде пишем. Ђаво је дошао по своје. Не оре, не копа, мути.
Не зовем никог на одговорност, а ако између редова зовем, не обазирите се. Сигурно су вас звали и кад је требало, па сте се можда јавили, а можда и вероватно нисте. И мени се дешавало. А то што сам написао да сам несаломиви, то сам тако мало написао…
Ипак, кад дође до сабирања, мислим да још нисам продао гузицу, мислим да се и даље не смејем кад ми није смешно, и презирем лажни сјај и мисаону беду.
Чиним што могу и што не могу, некад ме обузме охолост, а некад се сетим Јагличића, па у себи кажем – какав мајстор – шта је све видео, и описао. Мисли, осећа, талентован, зна, хоће.
Драго ми је што сам ово изнео пред вас. Није нешто нарочито – читам, видим, мерим. Али, некада, кад нисам пресрећан, иде ми ово писање. Мислим иде…
Не мучим се да напишем, иду речи, иду саме…
А за квалитет, некад сте могли да питате на 0641907359…
Сад морате сами…
Корона-циркус 