Ономад, тражећи себе међу Људима

1

Напустивши Пророчиште, а без јасног, једнозначног прорицања од стране моћног слепог пророка, штоно се може схватити како у ова смутна времена ни пророци немаду кристалних путоказа колико маглом завијених стаза и странпутица, кренусмо Митар и ја ка излазу зграде. На путу из мистичног депоа, одвојивши се од послуслепог Кербера Цобике, нисмо могли избећи одаје оца Шонета, теолога хонорарца, нашег личног Бетмена, чија се боја одежде тамо фино уклопила са некреченим, од наслага прашине тамним, зидовима потпалубља древне институције на врачарском платоу. Налетесмо на оца у тешкоме послу.

Сваки је посао у којем тело страда тежак. Дух или ум овде страдају спорадично. Отац је радио, и то веома правилно, за чисту петицу, згибове у својој канцеларији. Јен два, јен два, до плафона главом, па ноге на под, и обратно. Као реквизит за ову егзибицују послужила је несретна метална цев (водоводна или неке друге намене, нисмо је отварали да сазнамо), што је пробијала свој пут директно кроз све приземне просторије наше врле институције укључујући и свештеников офис. Зграда је, јелте, имала архитектонски неспретна решења. Ето, рецимо, приземље није имало прозоре. Па нека, и шта ће прозор мученим службеницима. Јест да су канцеларије личиле самим тим на кажњеничке ћелије, али барем би вентилација, која непрестано ради, убризгавала смог града, те се човек осећао добро, ко у природи.

„Аферим, муфтија“ назвах му, а он зајапурен од физичког напора процеди висећи са плафона једно – „Шабани!“, како је звао паству своју. А посебно би миљенике, какви смо му били, почастио, место оног „рабе“, са једним „Шабе божији“. Тад знаш да те је благословио. Мог ортака Митра је Шоне добро познавао, пошто му је раније друговао са старијим братом, некаквим земунским пробисветом и песником. Та се заједница држала, по мало и идеолошки (а звао сам их од милоште мојим најдражим клерофашистима). Без обзира на нека суштинска размимоилажења у тумачењу јевангелиа и живота каквим га треба живети, мене је фирмин добри муфтија Шоне посебно поштовао у фирми. Јербо сам му стара кајла, и по систематизацији предузећа близак сарадник. Кафански, јашта.

Пошто се одлучио да му је доста вежби за данас, мишићима набијено попче доскочи спретно на тле, са све својих стотину и кусур килограма. Узе потом ону одложену мантију са столице, на чијем је наслону почивала, и навуче је некако сав у журби и непријатности, као да смо га голог ухватили. „Откуд ви?“ упита када се вратио у дифолт. Митар га чак и изгрли, као да су јарани што се нису дуго видели. Само сам чекао кад ће пасти први рукољуб. „Свратио у крај. Покупио ме Брадоња на кафицу, па сад идем да узмем неки материјал себи за рад…“ објасни укратко Сликар сврху свог доласка, а Шоне одобрава. Воли ту реч Рад. И како звучи и како се пише. Још да додамо и Ред, скоро па да имамо две трећине поптуне забаве, уз оно на Д. да заокружи тројство.

Прекида нас уњкав глас посилног Фирге, искусног радника магационера којем је игром случаја отац Шоне био руководилац. Догегао се Фирга, онако сав неспретан у својој старости и са својим хендикепом (једне краће ноге захваљујући којој шепа), па стао на довратак и прави се да нас не примећује. Обраћа се своме газди и мумла нешто кроз зубе које нема: „Џакуме, шта да ти купим за доручак?“ Смејемо се на ово Џакуме, па нам отац Шоне појашњава да је тај „надимак“ уствари несретно Фиргино тумачење титуле ђакона, коју је имао када је упознао свог радника, још у оно неко време пре рукоположења у виши чин. „Не зна овај“, прича нам Шоне пред њим, „шта то значи ђакон, па мисли да ми је то име. За оволико година стажа у кругу двојке није ни све падеже научио“. „Јесам, Џакуме, свих пет!“ „Ћути бре тамо, причам људима. Како си наследио позицију у фирми од стрица партијаша, а њега су примили преко политичке везе кад се зграда отварала крајем шездесетих. Кинези су, бре, тих година имали културну револуцију, а ми, несврстани, експанзију расне толеранције у друштву. Примали у државну службу и Арапе и Африканере, а камоли овакве, из Крњаче. Циганска посла!“ уз намигивање провоцира свог радника добри пастир, на шта се чак и мучени Фирга насмеје са нама. Није он Ром, али вуче по мало на ту страну. Сив је некако. И велики је преварант. Отуд и надимак Фирга. Бело циганче.

„Нешто ми посно узми“ и даје му Шоне новчаницу од 200 динара, а овај ће старац, уз хитро и спретно узимање новца из руке и стављање у сопствени џеп, кренути да мудрује: „Џакуме, па мало си ми дао. Нема овде за посну храну довољно. Дај још двеста да ти купим једну добру проју…“. „Ма каква те проја спопала за 400 динара, од чега је, од алуминијума“ нервира се свештеник. „Аман, Џакуме, ништа лепше од домаће проје, па кад је бели мрс додаш и сира и јаје“. „Не једем животиње док постим“. „Јесте, Џакуме, ал то је само јаје“. „А шта је у јајету, Фирга?“. „Па, јес, пиле“. „Ето, видиш, не једем животиње у посту“. „А па немој онда ништа ни да једеш. И брашно је од чега, пшенице? Јел и то живо? Јесте. Биљка“. „Мајке ти, Види овог што се пролупао“. „Слушај шта ти кажем, Џакуме. Млад си. Мора се уносе витамини. Не гледај у календар, него цепај све“. „Ма, иди бегај. Значи кршење канона“. „Пусти ти кањоне. Само једи и не мисли. После се помоли Богу, ко ја. Не секирам се много него – једем“. „Чека те казна за то, Фирга, јел знаш?“ смеје му се свештеник, али овај слеже раменима и одговара: „Рачунам да ће бити једном светске правде, па ће неко и мене да поједе“.

2

Није нам требало много наговора, и отац Шоне и ја смо већ пред Митровим колима на паркингу наше институције. Јавили смо се забринутој управи, као идемо на једну дужу паузу. Где смо пошли, не знамо ни сами. Ето, Митру треба друштво, скупља и грађу и инспирацију за будућу скулптуру, а нама мало треба да пристанемо на глупост. Мене мамурлук тако истера мало на ваздух, да дишем, а свештеник се изгледа нада којем пиву. Рече ми да му смрдимо на алкохол. Подсећамо на грех. Да смо јели јабуке, смрдели би на првобитни, одговорих му.

Док ја пребирем по торбици бројећи шта ми је остало од новца, а није много, Шоне грицка први од два ђеврека која му је Фирга донео за 200 динара. Митар нешто прича, али га не слушам помно. Често бих одлутао у мислима, нестао. Па чак и у великом и бучном друштву бих умео да се искључим на трен. На западу је популарна тзв „астрална пројекција“, а код мене искључиво кафанска „астална пројекција“ излажења из тела.

Из полуасталног маштарења ме прену Шонетов продорни глас, којим је често кротио паству у цркви на Топчидеру: „Хеј, где да уђем, па ово је за патуљке, а не за људе!“ показа он на Митров ауто. Сликар је возио зајебану лимузину, односно омалени Фијат 500, у којег једва и сам, онако кракат, стаје. Фићу (савремену верзију оног старог, чувеног) вози из протеста и ината, иако је могао лако себи да приушти већи и комфорнији аутомобил. Мање или више, све је код сликара било део става. Или представе.

Не могу рећи да ми то није годило, напротив. Егоманија је била „мај веј“, такође. И сам сам био шоумен своје врсте, жељан пажње. Сликар, његов брат Песник, још неки назови кафански интелектуалци и ја били смо својеврсна позоришна трупа. Глумили смо животе, неубедљиво, као осредњи глумци. Натуршчици. Па и погрешимо. Кад се усерем од алкохола, обично заборавим текст, па ми се представа уруши. Некад ми супруга шапуће, као професионални шаптач, шта да кажем и куд да се денем. А тако је ваљда лакше да се глуми, уз стручно вођство и туђу режију. Све чекам да падне клапна, да завршим турнеју, али ми се не да. Морам до краја, у овој отужној сценографији и са овим ансамблом којег нисам бирао.

„Ајд бре, таман је Фићони за моралне патуљке направљен. Уклапамо се у опис. Па, да не трабуњамо много, него да упадамо!“ насмејах се и лупих свештеника по широким плећима. А јес вала, широка су. И шаке му некако крупне. Иако одавно није био активан у хорди навијача омиљеног клуба са Бањице, и даље је изгледао крајње опасно. Не иде често уз мантију да буде тако затегнута уз огормни бицепс. А све је заслуга менталне дисциплине. Ред молитве, ред пропадања, па онда склекови, па причест. Један је од оних тврдих градских дечака, а млати се и дангуби са нама, квазиуметницима. Да смо се срели пре двадесетину година, добили бисмо батине од Шонета и његове екипе, ошишаних до главе. То су вам они што су читаву младост провели у еуфорији тешког пијанства и некотролисане агресије. Но, реално, сви су клинци са калдрме прошли једном ту фазу. Проблем је што су Шонетови Јунајтед Форси фазу претворили у вечност. Срећом по нас, чини се, црква је смирила овог убицу, те батине од Шонета више нису долазиле у обзир. Барем смо се надали.

„Ма иди, шта ја себи дозвољавам. Али, пази, ако ми платите пиво, идем где год кажете“, рече наш билдер и повуче мантију ка себи да би ушао у кола, на задње седиште. Ја уђох на место сувозача и увукох се ка шоферки да би свештеник сместио ноге, а Митар седе за волан и упали ауто.

Знали смо да Јунајтед Форс доктрина подразумева да се не воле друге расе. То им је знак распознавања. Наиме групација ових навијача је била познатија по томе шта им није драго, него ли по томе шта преферирају. А воле све што воле млади, осим, ето да не ситничаримо, тих пар каки боја коже. Зато нам је била тако слатка промена Џакумове боје лица из редовно беле у булка црвену, кад смо му у путу саопштили да идемо у циганску Махалу, на крају града.

3

На пумпи смо за Шонета купили пет пива, Зајечарско тамно у лименци, које пије (како сам каже) средом и петком, за разлику од светлог Зајечарца који се троши осталим данима у седмици. Црно пиво му теже падне и жели да се казни за слабост. А самокажњавање му је овог јутра баш кренуло. Свих пет тамних је стукао у колима, док смо путовали до одредишта. Чуло се само како се, позади иза нас, савија лим, пошто је пиво по пиво нестајало немилице, и то скоро на „екс“. Уз обавезно успутно гунђање. „Јесте ли, бре, нормални! Па ко иде у Махалу у набавку материјала. Шта сте ви, сиротиња нека, да купујете тамо. Чак ни на бувљак, него баш међу ганфере. И какву то робу од њих узимаш, уопште? Дрогу, оружје?“

Одговорих уместо Сликара који се церекао за воланом: „Ма, Митар у Махали може чуда да купи. Веруј. Знаш ли ти шта све Цигани проналазе по граду. Не филтрирају него само узимају шта стигну. Технику, намештај, делове мотора… па и уметничка дела. Немају појма шта су узели. Колико само, рецимо, вредних књига људи баце, не знајући шта имају у кући, а ови трговци из Махале, навикнути на бербу нашег отпада, све то сакупе и после распродају, за шаку динара. Каже ми баш Митар да је нашао једно фино издање Вуковог Речника код њих. То значи, отец мој, да тамо може и да се заради, ако знаш шта тражиш“. „Да се заради? Можда сида. Тражиш ти, ђавола, брате Митре, то ти ја кажем“, па направи драмску паузу како би уздахнуо: „Махала. Не ве- ру -јем“. Нагласивши сваки слог. „Махала…“ понових за њим, кратко.

Оригинално порекло ове речи, арапско је, и значи становање. Али овде на обронцима града, далеко од бетонских површина, шина и тролејбуса, станица, молова, школа, вишеспратница, на оном месту заборављеном од осталих суграђана, беше свега, о баш свега… осим нормалних услова за становање.

Немогуће је описати Махалу. Као да је неко просуо лего коцке, и то оне јефтине, кинеске што се слабо уклапају једна у другу, па их оставио тако на падини распоређене насумице. А саме куће ако су од цигли, до пола су сазидане, а од пола шпер плочом обложене. Ограде разваљене и састављене од шареноликог материјала, прикупљаног и докрпљеног у различито време. И антена сателитска повремено засија на бушном лименом крову колиба. А струју краду, развели је од оближњег далековода крај друма који води из града. Немају струју сви додуше, па и не треба им. Улице су блатњаве, асфалт нису видели. Вода је једва технички исправна. Нема ни канализације. Купају се у коритима испред својих кућица. Пси од свуд лају, по који пацов истрчи кратку деоницу од уџерице до уџерице. Више је пацова него људи у овом насељу, свакако.

Митар није први пут у Махали, вози нас кроз уске, прљаве сокаке, тачно зна пут. „Идемо код Сузи, она је царица“ каже помало припито услед конзумације оних силних ракија овог јутра, и чкиљи лево те десно тражећи који знани путоказ ка месту на којем је већ био.

„Откуд ти, шабане, да знаш овако добро ову џамахирију? Чекај, чекај. Тек сад видим. Нешто ти је, дечко, тамна боја коже. Брат ти је бео ко сирац, а теби ко да си се пекао у рерни, мрка боја. Ниси ти наш. Ти си њихов. Митар Мигрант!“ провоцирао га је свештеник са задњег седишта. Митар се нешто јогунио, очигледно не схвативши шалу како треба, али услед обзира према мантији језик је држао за зубима. А ја сам само уживао у спорој вожњи, живописном крајолику и њушкама радозналих Цигана који су се у све већем броју окупљали да нас виде, оклембесивши се на својим распалим тарабама, дозивајући се из кућа и страћара. Светско чудо. Неко је колима ушао у њихово забрањено царство.

И тај неко је беле боје.

„Можемо ли мало и да настрадамо овде?“ наједном је неки страх проговарао из мене, али Сликар је завртео главом „Цигани су анђели. Ретко добри и искрени људи. Неће ти фалити длака из те твоје ружне брадурине“. „А ако мом брату и другу зафали длака, онда ће овим полуљудима да фале читаве главе“ претио је свештеник смркнуто, али и погурено, нашавши се у срцу олује, у јазбини својих архи непријатеља.

„Сузи живи овде, на крају ове улице“ рече Митар весело, коначно препознавши где се тачно налазимо, а ја добацих „Где ти видиш улицу, леба ти“.

Кућа је била двоспратна, ихахај. Та спратност је већ била реткост у насељу. Све је иначе било тако равно, ниско и некако урушено, без формација које су стрчале у висину. Махала је расла искључиво у ширину, преливала се преко околних јалових поља, јела нашу реалност метар по метар. Једино је кућа дотичне Сузи, окружена морем малених страћара и колиба, била дворац од црвене опеке, са дозиданим спратом, па чак и безобразно широком терасом на њему. Додуше овако без ограде, фасаде, без стакала на прозорским окнима на спрату, већ само у приземљу, за нас је ова вила била прилично јефтина, недовршена, па чак и накарадна. Опет, и таква, била је то једна од богатијих кућа у овој сиротој вароши.

Митар је паркирао пред улазом, на десетак сантима до повећег прасета, које се безбрижно ваљало у блату пред кућом, везано канапом за метални чекрк. Изађосмо опрезно, али одмах угазисмо у дубоко блатиште. Шоне је опсовао. Цигански свет се окупио близу нас, не и преблизу. Примећујем да у маси знатижељника није било одраслих муших глава, већ да су гомилу чиниле жене са ситном и мусавом децом. Мужјаци су у лову, вероватно. Сакупљају секундарне сировине по граду. Жене се церекају, нису уплашене, само их забавља наша појава. Нарочито свештеникова.

Добацују „дај попе паре“. Деца трче около, додирују кола. Прилазе нам опрезно. Један петогодишњак виче „Имаш цигару?“. Живот буја наоколо, другачији него у граду.

Из куће излази црномањаста мршавица, са светлоплавом периком на глави, оскудно обучена и лоше нашминкана. Испод њене кратке бледо розе спаваћице извирују јој криве, голе, мршаве ноге, попут чачкалица. Ружна је, неухрањена, без груди. Али хода поносито, онако са ставом холивудске глумице, држећи муштиклу међу дугим прстима. Покушава да докучи ко је то стигао кроз предуге вештачке трепавице, којима ритмички и театрално трепће. Митар се одушеви чим је угледа и узвикну „Сузи!“, а она му узврати враголастим осмехом, очигледно обрадована његовим повратком.

Нешто на њој подсећало ме је на мушкарца. Па наравно, адамова јабучица. Испод те лоше шминке и накарадног облачења крио се жгољави мушкарац. Сузи је била транџа.

Шоне примети исто што и ја, па тихо уздахну „Боже, мој Боже“. Уз осмех, Митар и ја га погурасмо у кућу црвене опеке, праћени грајом све разузданијег чопора Цигана за нама.

5

Сузана живи са својом девојком Софијом. Њих две су принцезе у селу, готово божанства. Сви им се диве, клањају, зову их Сузи и Софи. Али и избегавају да им уђу у кућу. Митар нам то објашњава, мада не разуме ни сам тачно зашто је то тако. Софија личи, по мало, на своју партнерку, мршава и ружњикава попут Сузи, но са очигледним женским атрибутима, облих, природних груди, дуге црне косе која јој пада преко леђа. Софија је, за промену, женско. Данас, не очекујући госте, обучена је доста скромније у односу на театралну Сузи. Софи носи жуту, шушкаву тренерку, на пар места распарану. Чак и таква, и даље има природни шарм жене, за разлику од своје нападне партнерке.

Транџа Сузи се зауставила на сред собе у назови провокативном ставу са рукама на боковима, па је рекла промуклим гласом „Добродошли добри људииии“. Ово задње И је нагласила и отегла, као да јој се плоча покварила па врти задњи слог у круг. „Којим добром, милииии…“ питала је Митра на исти начин. Овај и даље необично озарен у њеном присуству, поче да нас представља као своје пријатеље и сараднике на уметничким пројектима. Софија је некако стидљиво стајала по страни и загледала повремено и нестрпљиво ка кухињи. Сузи то примети и даде јој знак руком да се повуче. „Малена кува пасуљ, па ће једемо послеее“. Увек тај задњи слог. „Не треба, Сузи“ насмеја се Митар, а Шоне се укопао у сред пријемне собе и одлучио да се искључи. Офф мод. Медитација.

Некако осетих слободу да кренем да разгледам простор у којем смо се обрели. Шетам кроз кућу. Намештај не изгледа старо и похабано, насупрот мојим очекивањима. Изненађен сам. Рекао бих да ту има доста савременог усред овог лудила, али убрзо приметих нешто што боде очи. Наиме, свакој гарнитури намештаја као да је фалио по један кључни комад. Ту је, рецимо, ноћни сточић са огледалом и шминком, али фијока му недостаје. Извађена је и сад тај лепи стилски предмет није потпун, инвалид је ко зна из ког разлога. Угаоној гарнитури такође фали двосед. Сету од три сточића који се увлаче један у другога, а које сам виђао по салонима намештаја, фали онај средњи по величини. И техника је преспојена на чудан начин. Велики ЛЦД телевизор у дневној соби има металну антену са којом тешко да може ишта да ухвати у ери дигитализације. Накако је осећај недовршености, и то оне намерне, био присутан. Свет саздан по описима земље чуда. Сузи која се одриче сваког петог предмета у свом царству, жртвује их ко зна којим боговима, зарад милости или нечег туробнијег.

Уђох напослетку у кухињу, код Софије која је мирно и тихо мешала свој данашњи ручак. Крчкала је пасуљ у великом казану, налик оним војним. Казан је био пун до врха, те се чорбаста смеса преливала на ринглу зарђалог шпорета на дрва. Помислих какву ли војску њих две треба да нахране овим. Надао сам се да нас неће понудити храном.

Вратих се у собу, пошто Софија, тиха од почетка, није била заинтересована за разговор. Приђох Шонету који је гледао у једну тачку негде на зиду, одсутан духом. У молитви за све ове напуштене душе. Митар је прешао на посао, питао је Сузи шта има ново за њега.

Ухватило ме је необично добро расположење. У једном сам моменту без видног разлога кренуо да се смејем, малчице урађен од ракије из подрума моје установе, или једноставно опијен присуством оног неописивог, блаженог и неконтролисаног животног духа Махале. На мој лудачки и гласан смех стигла је весела реакција из кухиње. Софија, која је и даље мешала свој пасуљ, ослободила се мојом разонођеношћу. Запевала је. На наше је изненађење гласом сигурним, високим изводила врло спретно неку мени непознату мелодију. Певала је свакако на ромском, толико сам могао да препознам. Звучало је довољно добро да срце одмах поскочи од радости. И даље опијен атмосфером, почео сам да се њишем у ритму и тиме сам насмејао обе домаћице, које су и саме убрзо прихватиле мој ритам и заплесале. Митар се, и сам разонођен, прикључио ударивши ритам по дрвеној површини стола у соби, но убрзо је, пошто Софи заврши песму, одвукао Сузану у страну како би наставили бизнис политику.

А неспретни и дуги преговори око куповине две фотеље, наслагане једна на другу тамо у дневној соби, били су нешто најкомичније што сам од Сликара могао да доживим. Фотеље су деловале старије и слабије очуване од осталог намештаја, па ми је био занимљив механизам по којем овај млади уметник бира оно што га занима. Сузи му признаде да су ове фотеље њих две недавно покупиле на отпаду, те да и нису поносне на те похабане комаде. Нуди му новије, вредније ствари, али овај ни да чује.

„Дам ти две хиљаде за обе“ рече јој, али транџа заврте главом „Не иде, лепи, не идееее“.

Па онда испочетка. „Додај ми и ону дрвену хоклицу, дам ти укупно две и по хиљаде“ покушавао је, али је Сузи била истрајна. Схватила је да се упецао, па жели да добро наплати његову страст ка старудији. Ценкање се наставља. Мало се јогуне, мало мрште. Гледам их и уживам у овом настраном Симповом салону. Икеа за тешку сиротињу.

„За пет иљада можеш да носиш обе фотеље, хоклицу… и још да ме јебеш, лепииии“.

Свештеник ми тад рече да му није добро, да мора на ваздух, те га убрзо распевана Софија поведе на спрат, на терасу. Ја сам био у искушењу да умочим прст у онај пасуљ на шпорету. Како слатко цврчи на тихој ватри. И пликове испушта. Привлачио је попут вештичијег казана, са стотину тајни у себи.

Ово је био центар света, место на којем се ломе космички зраци, одакле све извире и у које све увире.

6

Попех се за својим попом на спрат, забринут за његово расположење. Пошто смо на великој и пространој тераси понуђени оригиналним циганским ликером од ораха, отац Шоне се мало опустио и завалио у пластичну столицу. Али онај осећај дубоке узнемирености и даље га прати, видим му то на лицу. Знам како се откључава, па га, кад смо коначно сами, опуштам провокацијом: „Што, бре, мрзиш црнце толико? Шта су ти урадили?“

Свештеник отпија гутаљ ликера из кристалне чаше, гледа негде ка хоризонту и процеди, очигледно озбиљно схвативши мој тон: „Мислиш да си бољи од мене?“. „Ма, дај човече“ рекох му, „наравно да мислим. Бољи сам од тебе, а ти си од мене. Зачаран круг. Опусти се. Само ме занима откуд толика мржња. Толики бес…“. Погледа ме и каже кроз зубе: „Нећу ваљда да будем мекан. Бес уме да буде здрав.“

„Све што чујем и видим око себе у задње време баш и не делује много здраво“, уозбиљих свој тон и наставих: „Јуче сам са малим у кафани започео свађу управо око политичке недозрелости ових младих генерација, које фурају ту причу о неком новом балканском рату који би ваљда разрешио све. Ослободио нас, само ни сам Сликар не зна чега. Јеботе, ови клинци 21. века се понашају горе него мамлази у време нашег одрастања, током деведесетих. Барем си ти у мојим ципелама, вршњаци смо. Прошли смо те дечије болести. Не морамо да падамо на флоскуле које смо начули од предака. Ваљда смо и сами прошли нешто, видели ствари. Осетили да је све срање…“

„О чему бре причаш“ пита ме и даље нервозно Шоне, а ја покушам да објасним како причам о новој помами Балкана, мржњи рођеној на националној основи, и то деценијама после грађанског рата, распламсаној као да смо тек јуче завршили са логорима и сејањем смрти. Кажем: „Пази, причај на ту шкакљиву тему са било којим од клинца данас, невезано одакле је, он ће ти, ничим изазвано, давати бруталне одговоре. Млади Хрват ће говорити да је једини добар Србин мртав Србин, а српска омладина би опет на тенкове, па тако у Загреб. Или би бомбу на Приштину. И једнима и другима и трећима су Босанци обични Турци, а ови са те стране Дрине, наједном, не верују више у словенску повезаност. Ништа боље не пролазе Шипци, ни остали народи у окружењу. Једни друге не подносе. Нит се ту не зауставља. Амере сви по мало мрзе, а ми понајвише. Деца би са радошћу палила туђе заставе. Африку и Азију нико не сматра цивилизацијом, тамо живе мрави, а не људи“. „Па кад нису људи“ смешка се мој расиста у мантији“. „Аман, Шоне, видиш ли образац. Времепловом се враћамо у доба развијања националних држава, али са свешћу звери. Не знам како се то десило, али одрастају овдашња деца у каљузи предрасуда које им нико из наше генерације не разбија.“

Шоне слеже раменима: „Размисли имају ли повод да тако мисле. Какву имају алтернативу. Политичку коректност демократије запада су до сада сви прозрели. И лажно протестантско уздржавање централне Европе, римокатоличко лицемерје и лукавост Ватикана, арапско урлање имена божијег уз исукану каму којом се прети са Истока. Наш однос са свим великим силама, па и великим религијама, своди се на сталне притиске да нешто попустимо и скинемо гаће. Немој да ме тераш да упадам у клише па да помињем сва наша стратишта из задњих пар стотина година. Дугачак је списак“. Шмркне незадовољно што мора да ме учи основама, па настави: „И онда је нормално, после свих срања, свих искустава које смо имали, да човек овде осети фрустрацију. Не видим да смо агресивни у томе. Напротив, стално смо у дефанзиви. Трпељив смо народ, допуштамо другима свашта. Никог још нисмо насилно покрстили…“

Не слажем се са њим у потпуности, јер видим да не постоји у таквој реторици довољно самокритике. То му и кажем, како модел безгрешних великомученика сви имају, сваки народ сматра да је угрожен. Ми небески, понајвише. И чини се да ћемо бити у трајној заблуди, ако себи не дозволимо преиспитивање, па и кајање за оно што смо сјебали. Свештеник ми се подсмева и пита кајем ли се ја понекад. Где се кајем, само цепам даље. Отпијамо по још један гутаљ.

„Само хоћу да ти кажем да ми смета што се увек тражи кривац у другима. То је она хришћанска прича о трну у оку и брвну, како беше…“, наставих, а Шоне клима главом разумевши. Кажем како је осуда постала основна покретачка снага друштва, па сад изгледа као да смо упали у неку врсту колективног лудила, у лепршаву хистерију и предратно стање судећи по изјавама политичара, натписима у медијима, општем дискурсу данашњице. „Приметићеш да су сви пуни беса“ рекох му, а он мудро одговори: „Наравно, човече. Ово је стари котао и одавно се сви крчкамо у њему“.

„Нек буде да смо имали стотине разлога за незадовољство историјским развојем догађаја и нашим поразима, према којима имамо необичан фетиш. То је посебна прича. Али, са ове временске дистанце, неке далеке фрустрације су само ехо. Бојим се да овај национални бес, којим смо оковани, у свакој следећој генерацији која га наследи, постаје све више само празна љуштура. Остају само некакви безразложно љути људи. И временом, место свег оног дивног за шта смо створени, а верујем да смо створени и за лепе ствари, бес нам постаје основна карактеристика по којој нас класификују“.

Шоне ме смирује и подучава: „Није то никакав национални бес. Доста је то све меканије. У генима је Србина да буде другачији, да се тера са светом, да не пристаје, да одбацује све што га боде и што не жели у својем дворишту. Турци су смисли реч за то. Инат, брајко. Наш национални бренд. А ти се ту куробецаш ко да си од њега оперисан“. „Нисам, наравно. И ја сам љаксе, па кад не знам шта ћу, ја знам шта нећу. Само ето, то је тај лајт мотив свих наших епова. Јер како ствари стоје, ми увек хрлимо храбро напред, али не ка нечему, већ против нечега. Чак и у највећим кризама националног идентитета, кад већ не бисмо имали јасну визију око чега градити свој свет, ми бисмо увек знали против чега смо. Шта треба разградити.“

„Ти си, брадоња, стари циник. Ни у шта не верујеш. Са безбедне удаљености гледаш на стварност у којој се други кољу. Па провоцираш, лајеш и све ти је наопако. Не учествујеш активно. А ја ти кажем, кад би умочио мало дубље те твоје ноге у веру… е, имао би тад симбол иза којег би мирне душе стао, па би нашао мир усред олује. Овако ти остаје само очајање…“

„Лако је теби“, зачикавам га, „ресетујеш се недељом, на причести. Заборавиш на све, док се ја патим“. „Ма где ми је лако“, смеје се и пита ме: „Мислиш ли да сви ови цивилизовани народи, ван Балканске кошнице, иду у добром правцу? Да смо ми једини који штрчимо и да нас треба што пре уклопити?“

Вртим главом: „Не, не, никако. Нисам ти ја један од заљубљеника у нови светски поредак, илити нови сремски подварак како га зовем. Просто видим примитивизам око себе, као једину реакцију на говнарије које стижу са стране. Као да не умемо да артикулишемо другачије него да урламо и завијамо ко пси, ка тами и невидљивом непријатељу“.

Па онда, на моје изненађење, свештеник којег сам сматрао више манијаком, те шаљивџијом, него ли духовником, рече нешто што ме је инспирисало: „Немој, у том случају, да мислиш да грешимо кад смо бесни. Ово непристајање на утапање у главни ток, а да немамо јасно духовно или политичко вођство иза себе, тај природни инстинкт и осећај да познајемо разлику добра и зла, то је оно што ће нам на крају можда и спасити душу“.

Климам главом, што је од мене, старог скептика, и више него довољно.

„Хајде више да не кењамо“ напослетку рече, „већ да поцепамо још мало оног ликера.“

Наздрависмо ораховачом, сретни што смо, ко фол, нешто издумали, схватили токове савременог друштва, а пре свега дигисмо чаше у жељи да се добро одвалимо.

А то константно одваљивање „од живота“ је већ, рекох му касније, парадигма нашег немушто изреченог пркоса Свету, тако другачијем и незаустављиво надирућем.

7

До краја овог дугог дана, пуног необичности, Митар је убедио Сузи да му прода само једну фотељу и то за хиљадарку, те смо по закључивању договора заиста и пробали пасуљ. Који је био одличан.  Кусали смо га из лимених тањира и дрвених кутлача место кашика. Тражили и репете. На крају се Софија и Митар посвађаше око  тога шта значи њено име, а она никако није прихватала превод којим јој се оно тумачило као Мудрост, већ је некако умислила да јој име значи Бугарска ружа.

Сазнадох још по нешто о нашим Циганима. Софија, пошто се скроз раскравила и ослободила стидљивости, поче да појашњава зашто да уз пасуљ пробам и прасеће уво. Каже ми: „Има једна Бибијака. Она живи у шуму, а некад и на планину. Већа је од нас. А блиста ко од чисто злато. Невидљива је. Уме да уђе у кућу. У чергу. Никад не говори. Не једе. Не пије. Ал, бато, ако завлада болес у твоју кућу, она долази и води болесног.“ „Лепа бајка, Софи, а какве везе има прасе са тим бауком од злата?“ питам је и добијам јасан одговор: „Ако Циганин одсече и поједе ухо од прасета, она га не може додирне“.

Убедила ме и додао сам прасеће увце из једне шерпице у свој тањир.

Шоне, сад већ припит од ликера, мада и даље невесео у друштву Ромске популације, пита Сузану како то да једу прасетину, кад су углавном сви овде у Махали муслимани. Транџа му објашњава како и муслимани славе Ђурђевдан, те да увек једу месо, а највише, истина, јагњетину кад се има пара за то. „Но, не сме се“, каже она, „јести јагње пре Ђурђевдана, јер то онда једеш месо своје мртве децееее“. Шоне се прекрсти, уз прекоран поглед ка Митру као да је овај крив за необичан одговор. Сузи доврши појашњење: „Зато једемо прасе пре Ђурђевдана, а после Ђурђевдана једемо јагњееее“. Софија додаје пуних устију, некако поносно, као да нам је поклонила врло тражен рецепт: „Јетра на јагње има магичну моћ!“

„Шта си се, попе, зацрвенеоооо“ смеје се Сузи и штипка Шонета за образе.

„Ево, Сузана, стиже нам Ром Баро!“ узвикну узбуђено њена девојка, а на врата уђе стари, седи циго, без шаке на десној руци. Устадосмо од стола, ни сами не знајући што, као да смо видели учитеља па је ред да му укажемо поштовање устајући од својих школских клупа.

Старац је и одисао ауторитетом. Обе га цуре пољубише у руку, ону која је имала шаку, на шта их он отпусти од себе и загледа се у нас. Рече им, не скидајући поглед са наше тројке: „Гађи?“ а Сузи на ромском нешто поче да се правда. Касније сазнадох да Гађијима зову све који нису Људи, не припадају ромском етносу. И сазнадох да Ром Баро није име, већ титула. Ово је био поглавар Махале. Најстарија и најмудрија глава у насељу.

Одасмо му и ми почаст, пружањем својих руку као оној његовој левој, преосталој. Посебно дуго је држао свештеника и гледао га ћутке. Код оца Шонета видех осим благе нелагоде и један трун поштовања. Као да је нашао себи равног, међу непријатељима. Стари Циганин му рече нешто на ромском, упитно, али се свештеник није дао збунити па одговори нешто сасвим десето на француском. Налупетао се, јер стране језике баш и не говори. Задња Шонетова реч у апсурдном дијалогу беше Егалите, а Ром Баро се на то насмеја и пусти му руку, додавши и сам као риму једно Пропалите.

Атмосфера се опусти, поседасмо сви, а Ром Баро изгрди домаћице што нису госте послужиле вином. Упитах старца да ли говори српски. „Наравно“ климну ми главом. Покушах, под утиском приче са терасе, и са њим да водим неку политику. Кажем му, прилично озбиљан: „Шта данас човек да ради како би преживео пошаст глобализације?“ Сузи ме гледа као да сам луд, а Софија се церека зато што ништа не разуме. Митар ме шутира испод стола, али знам ја боље. Чекам одговор мудраца и добијам га. Прича ми, такође озбиљно, споро: „Немој ништа да пишеш. Немој ништа да читаш. Кад си гладан једи. Кад си жедан пиј. И кад волиш онда љуби“. Свештеник подиже обрве. Допаде му се мисао.

Захвалих старешини, па се нашалих: „Гандијевски мирни отпор“, а Ром Баро се надовеза: „Отпор? Нема разлога за отпор. Само треба живети. Ако си љут, онда пљуни на земљу. Три пут, да одбациш зле духове“. Сузана нас прекиде: „Пиј, добри, пиј. Не причај те теме. Нису за забаву. Сада ће твоја домаћица да донесе виноооо“.

Убрзо настаде права журка.

Софија поново запева, херувимски лепо. Сузи је извадила из двокрилног, стилског ормара три боце црвеног вина и напунила нам чаше, а Ром Баро, којем и даље нисмо знали име, придружи се песми, гласа мужевног и дубоког. Митар ме је грлио и рекао да смо срећници што смо га допратили данас, јер овако нешто никад не бисмо осетили у животу.

Старешина показа очима Сузани да отвори врата, те она позва и комшије да уђу. Жене из комшилука су се у почетку снебивале, али су једна по једна улазиле у забрањену кућу. Ситна су дечица гледала у нас кроз прозоре на приземљу. И даље није било мушкараца у маси која је надирала у кућу. А ове, махом младе жене почеше да се веселе, на суво. Софији се придужише у песми. Ускоро кренуше у трбушни плес. Зачух и даире. Вино се сипало свима. Отпоче пијани пир.

Ром Баро, широког осмеха са два златна очњака, уз неки повик на ромском, позва ону дечицу са прозора да се попну, махнувши ка њима патрљком, те они почеше да надиру као мрави преко зидина и прозорских окана. На крају сви превалише у кућу и испунише собе. Децибели су се сустизали. Сви су хорски певали, па и ми са њима. Учини ми се да у том колективном трансу чујем неку ромску верзију оног рефрена „Ол ви ар сејин из гив пис а ченс“. Или оне „Сирома сам, ал сам бесан“.

Ја сам се церекао и церекао, а нисам био довољно пијан. Ово је реални живот. Не берза Вол стрита. Не Брисел и Унија. Ни Москва ни Лондон, Пекинг, Вашингтон. Свет је тако једноставно место. Можда је мој Шоне у праву. Можда је и мудри ромски старац у праву. Помислих како је смешан напор свих тих светских, градских, начитаних квази интелектуалаца да се искажу у свом урбаном, литерарном, научном крику против надирућег тока реалности, када је једини искрени отпор оно што ради просечни чобанин из неке забити, неког села, варошице. Са брда. Махале. Из локалне крчме. Где ноћу, у паузи две народне песме, можеш чути тако сочну псовку на рачун духа времена.

Приђох приптом свештенику, па му рекох да сам промислио о његовим речима и да сматрам да је убо суштину.

Те му поентирам: „Не морамо ни да знамо шта желимо, као народ. Све док нам остаје оно, знаш оно Зајебано. Што буди наду да ћемо преживети, да нећемо да продамо кожу лако. Само да нам, као реакција на све што нам спреме, то Зајебано што дуже остане“. „Које зајебано, не капирам“ пита ме, а ја настављам: „Ма то, само наше. О којем је и старац причао. Кад нам се пљује, да пљунемо. Ово моје Зајебано је у ствари оно сељачко подмукло гледање испод ока, одмеравање, па пљување на метар у лево уз обавезно кратку, више за себе, кроз зубе избачену псовку…“

Додаје ми у шали: „… јебем ли вам оца педерског! У дупе!“

„Будала си, мајке ми“ рекох му, па се изгрлисмо и препустисмо граји и лудилу, које нас је окруживало.

Све је било пуно боја и звукова. Деца су трчала око стола, смејала се и додиривала нас, чупала нам браде, пси су се карали у дворишту, свиња је радосно гроктала са кућног прага. Софијин глас нас је опијао.

Бог је становао са нама, баш овде.

8

Те вечери смо се, у тишини, возили ка граду. Фотеља је била конопцем привезана за кров.

Непотребна куповина помислих, али уметник је то, ко зна какав је искривљени рацио ускладиштен у том уму, и какав нам се истински лудак кези кроз очи Сликара. Возио је вашљиву фотељу циганског травестита као поклон својој трудној жени. Поклон који се не може одбити, породично наслеђе будућим генерацијама.

Сећам се како смо се одгегали, по завршеном пиру, пошто је сунце већ зашло, ван Сузанине куће и пробили кроз блато, онако припити и загрљени. Неспретно привезали фотељу на кров Фијата. Пошто смо поседали у кола, обадве мршавице су махале за нама и остале неко време на прагу, док нисмо зашли у следећи сокак.

А Махала је утихнула око нас, нигде није било људи наоколо. Ни пси више нису лајали. Мрак је хватао цео крај, покрио га као старо ћебе, не оставивши ни трачак светлости. И једва смо назирали улицу док је Митар споро возио, избегавајући веће рупе на блатном друму.

Осећали смо се блажено мамурно, не и претерано пијано, иако смо цело подне лумповали са Циганима. Чудно, али тих пар последњих, конфузних, бучних и тако живих сати у Сузиној кући били су ми у магли. Упитах сапутнике из Фијата. И они ми потврдише.

 „Поптуна црна рупа, брате“ виче ми Шоне. „Или је оно њихово вино било анестетик или је пасуљ имао тајни састојак“ закључих. Као да нам је неко избрисао сећање на тих последњих пар сати. Дилит са меморијских картица.

Питам Шонета: „Јел беше пустише и свињу унутра у једном моменту?“ . „Не сећам се“ кратко рече овај, али Митар доде: „Да, бре. Пустили су је, одвезали са оног чекрка, па су је деца јахала“. Вратило се и мени, у аутофокусу избледелих сећања. Софија је огромну крмачу увела у кућу, пошто ју је одвезала са металног окова, па су јој потом дали да олиже казан. Свиња је била пресрећна, чини се да је мало вртела и репићем.

Кроз маглу извлачим слику у којој Митар плеше стискавац са Сузи, а ја скачем по једној фотељи, раздраган. Наједном, као провиђење стиже ми: „И Шоне је јахао!“. „Хаха, каубој Џими јаше на свињи. Поп арт родео“ смеје се Митар док вози.

Господи помилуј, процеди наш поп и намешта мантију.

Секунд касније, спонтано скрећемо са теме, помињемо децу, школовање. Шонетова клинка већ уписује средњу, а мој малац деље пети разред. Митар тек очекује прво. Разговор је убрзо замро.

Још нешто је било необично. Поменух им и то. Једва сам седео. Болела су нас крста, Митра понајвише. Нико од нас није знао откуд, али нисмо ни желели да анализирамо. А жуљало нас је доле, пекло ко пакао.

Отац је рекао, потпуно издувано: „Ко да нас је неко јебо“.

А у исто време, кошчата Сузана, плаве перике и дуге муштикле, радосно се, па и злокобно, смејала у својој вештичијој јазбини машући зарађеном хиљадарком. Ром Баро је окупио децу и оним својим сугестивним, дубоким гласом им причао страшне приче о поганом белом народу. Свиња се одмарала после напорног дана, док је Софија, нечим огавним што се не да описати, хранила мачке, керове, пацове, гавране што се ноћу окупљају на сабату дивљих сила пред њиховом кућом.

Ћутке, као после неке велике непријатности, ушушкани свако на свом седишту, журили смо својим кућама и породицама. Стиже нешто велико, али то није онај исти свет којег се бојимо и који мрзимо. Стиже нешто другачије. Ван сваке перцепције. То је нови сремски подварак, чији је амбасадор Ром Баро, принцеза Сузана, а иницијацију са свињом, Софиним пребранцем и изненађујућим жуљањем гузице ћемо сви морати, пре или касније, да прођемо.

Вече, које је одавно пало, мирисало је на тугу, на прошлост, на смирење.

5 мишљења на „Ономад, тражећи себе међу Људима

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: