Мислите на сусрете

Дуго нисам писао. Били су лоши дани. Има кад иде, има кад не иде.
Може то да се зове и овако и онако.
Али има још нешто. Оно унутра и оно споља.
Осећај да би нешто могло да се уради – и воља.
Колико тога мења свој изглед, облик, унутрашњи и спољашњи – и зависи од нашег унутрашњег создања…
Колико тога… Читао сам текст о карантинованим књигама једног дечака – па послао оно што зовемо коментар – а често је безлично мишљење – изговорено ради неке реакције – написано да се човек испоштује – или, у најбољем случају – искрена опсервација нечијег рада…
И малопре погледам – нема. Није то ништа страшно што нема – него се мислим није видео онај коме сам послао – а ја сам хтео да дам знак да сам обратио пажњу, иако исцрпљен и нерасположен.
Али сада се то мења – одморио сам мало, орасположио сам се (да будем прецизнији, помогао је Бог) и пожелео сам да и Милачићу (ресторански текст) и Стојанову (карантинско – тарантински ) нешто поручим, ставим до знања – да им дам знак да сам ту – и да сам пратио оно што су писали.
И док ово пишем, замишљам сусрете који ће уследити ако Бог да – и замишљам хоћу ли тада имати снаге, воље и весеља да кажем праве речи – потребне свима – кроз сунце, брз разговор, понеку цигарету, нека пива (а и вотка нека можда) и неке тренутке који морају да постоје, и рачунају се у најбоље – чак и кад су у мислима.
Ето, рођаци.
Будите живи, здрави, весели.
И – мислите на сусрете.