Твентин Карантино

Болоња, субота, 5. септембар 2020.

Нит лук јео, нит лук мирисао. А ноћне сузе промениле агрегатно стање. 10:57. Устао сам шест минута после Андреја, тако он каже. А каже и да су женске отишле у ИКЕВУ. Слушам га крмељав и уморан после сна. А нисам синоћ ни пио, ни масно јео. Дугогодишње спавање на каучу болно подсећа да нису повређена само плећа. Попићу витамин Це. Лао Це. Кунг Фу Це. Одох најпре у WеЦе.

Од како сам учио Веру да пишки на ноши, заправо, нисам је учио, него јој правио друштво, почео сам дуго и сâм да седим на шкољу, примером показујући младунчици да јутарње седеће стрпљење увек урађа плодом олакшања, течним, цврстим, или у шампионском случају – комбинованим. И, од тада, остала ми та јутарња седèнћа као навика и тренутак последњег дремежа пред целодневни слалом. А остала ми и етимолошка спознаја зашто се на енглеском клоња ноблесно назива rest room.

Зато, у фабрикани, кад морам осам сати да цупкам на ногама, јер је забрањено седење, одем чешће до собе за одмор. Пошто зидови имају уши, чак сам размишљао и да нађем неког хакерпрограмера (Надежда је једина нада) да ми искодира једну апликацију са свим звуцима људске физиологије, те да по потреби активирам испаљивање одговарајућих звучања. Ипак, никако нисам могао теоријски да превазиђем проблем „хајфаја”. Хоћу рећи, људско уво је најсавршеније људско чуло и осећа најфиније недоследности између снимљеног и стварног звука, нарочито ако је овај репродукован преко прдуцкавог звучничића такозваног паметног телефона, а неауторизована инсталација софистицираног аудио система би, сигурно, привукла пажњу. Укратко, употребом тренутно доступне преносне аудио опреме, осетљиво шефово уво знало би да препозна разлику између дигиталне и праве бродске сирене која бруји из собе за одмор. Тако сам и баталио пројекат.

Али се увек потрудим да у соби будем подједнако продуктиван као и за фото апаратуром, чисто да будем на страни социјалне правде, а и да мирно спавам на спорном каучу. А споменути труд се састоји у опуштању. Парадоксално звучи, али човек мора да уложи напор да би се опустио. Нарочито кад се ради о Сфингама и њиховим мужевима Сфинктерима.

Зврчи телефон. Обично се не јављам на непознате бројеве. Навика из времена кад су повериоци свих земаља ујединили се, па сваки претио и овим и оним, а ја веровао. Шта ће ми то? А, замисли, неком је то посао. Да телефоном прети. Срећом, нисам од приватника никад зајмио. Тај би слао аналогоне да језиком чекића и енглеског кључа разговарају са коленима, кључним костима и малим прстима, каткад крстима. А ко се буде удубио у историју немачке књижевности, сазнаће много интересантних детаља око настанка Хофмановог Крцка Орашчића, то гарантујем.

-Господин Стòјанов?
-Изговара се Стојàнов. Акценат је на „а”.
-Извињавам се. Добар дан. Зовем из библиотеке Кортићелла. Морам да Вас подсетим да касните са враћањем књига.
-Да, добио сам Ваш мејл пре два дана. Ви сте, значи, од уторка најзад отворили након, колико? Скоро шест месеци?
-Пет и по, да.
-Технички, касним пет месеци са враћањем.
-То се, наравно не рачуна. Знате и сами да нам је корона помрсила умногоме рачуне, па и рачунање времена.
-Мрсила, мрсила… Него, само бих хтео да потврдим које књиге треба да вратим. Све од Џеронима Стилтона:
* Стигла је Пети Спринг!
* Даћу ја теби карате
* Мистерија патуљака
* Станите сви, стижу Суперсиреви!
* Нисам супермиш!
а има и једна о животињама из саване.
-Тачно.
-Ја се извињавам, биле су ми незгодне смене ове недеље, дошао бих и раније.
-Не бригајте. У сваком случају, уторком, средом и четвртком радимо нормално, као и пре короне, а понедељком, петком и суботом само до два.
-Е, па, значи да имам још времена да Вам већ данас донесем књиге!
-Само, видећете већ кад стигнете у библиотеку, постоји нови ковид протокол, али, објасниће Вам колегиница. Свакако, ако се слажете, записаћу поред Вашег имена да ћете књиге вратити данас?
-Не морате ни писати, долазим одмах.

Андреј је напунио батерије од дрона и једва чека да дроња, од јутра масира.

-Андреј, где су оне књиге? Ево су звали из библиотеке.
-Не знам, мама је сређивала, па их негде ставила.
-Она кад сређује, човек више ништа не може да нађе. Зови је телефоном и питај, да не ломимо главу сада и око тога.

И, не ломисмо.

Прво у библиотеку, па на дроњаж у паркић. Пао је договор.

Прешли смо бајсевима два парка и неколико мирних уличица. Сунце пече, лето још траје, у хладу свежина. Дан је к’о шарена сланина. Лепо ми је напољу, јездимо и ћутимо, крмељ је прошлост, дан обећава. Утренски су изласци увек обојени неким оптимизмом, детиње доба дана, све ће тек доћи, све је могуће.

-Тата, ја те чекам овде, да не везујемо бицикле.
-А, шта? Нећеш да узмеш ништа?
-Нећу. Хоћу да возим дрон!

Устрчах на први спрат ружним бетонским спиралама. Подсетише ме нешто на ФДУ. То је та прогресивна бетонска архитектура ’70-тих. Небојени бетон. Мермер сиромашних. Искрен материјал. Чврст и ружан. Као Буковски, Хемингвеј, Мајлс Дејвис, Бата Живојиновић, свима им лака земља. А нама лак армирани бетон који негира потребу за лепим. Само нек ради. К’о Калашњиков. К’о пиво и раджа. Бетон је ајфон грађевинског материјала. Ајфон је бетон за мозак и душу. Душа је бетон за злобу. Злоба је бетон за Слобу. Слоба за Ругову. Ишчупаше репа!

Чупам кваку улазних врата, па капирам да су врата већ отворена, такав је ковид протокол, а кваку сам чупао ментално, због оних репа што исцуреше из Ђепетовог ђепа.

-Добар дан. /ниђе никог/ -Ахој!

Библиотекара снажне фигуре, отпорне на ковид и слична срања, што је шес’ месеци седела кући и примала плату, опаљена, јер је била намору месец и по, па мислила само позитивне мисли, као и сви који не раде, а имају плату, па немају егзистенцијалних криза, таква једна, блиставог осмеха због блиставих зуба које пере, а не жваће уместо тога жваку, а сигурно и због блиставости моје, отцвркута поздрав првом опуштеном посетиоцу библиотеке од почетка панике. Не бих да звучим славопобедно, што рече преЦедник (цедио, исцедио, па прецедио). Питам се, ко му даје ту славопобедну летературу да листа, па му се, онда, чини, да и он блиста?.. Ну, вратимо се библиотекари. И, запамтимо, она не носи маску, ни хируршку, а ни са цирконима. Она je old school, носи усне и зубе. Ја је гледам и, док утрљавам антикоронарни гел у шаке, дивим се том нимало демократском и највећма десничарском држању.

-Оставите, молим Вас, књиге на та колица пред Вама.
-А не треба Вам чланска картица и то?
-Не, не брините, из бар-кода књиге ћемо наћи Ваше податке.
-То су књиге мог сина.
-Како год. Не брините. Само, не можемо Вас раздужити одмах.
-А зашто?
-Па, знате, књиге остају у карантину следећих четрнаест дана.
Књиге? У карантину?

Цинг!

бљеснуше још једном
бели секутићи,
пре нешто што се
повела прича о
обавезном
шприцању.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: