Ономад, јутро по пијанству, а у Пророчишту

1

Елем (лаки, бонд…), онај је гадан осећај у устима стварно моћна ствар, јутро по пијанству, уз тешке гастроентеролошке проблеме који иду под руку с мамурлуком. Мени се измешају и укус вињака којег нисам пио (али подсвесно, увек кад се опијем, осетим на непцу проклети вињак као успомену на прво, дечачко тешко пијанство), те дим цигарета којим је натопљена и мајица на мени (као и моје непушачко ждрело), затим као посебан зачин избија знојни воњ услед некупања, а све је подвучено осећајем обавезне гриже савести, који као да има неки сопствени мирис. Арома јача од осталих. Углавном, чим се отворе неиспаване очи, ту је један гадан босански лонац тмурних мисли, самоунижења и одвратних излучевина, што кроз мирис што онако, да се не пише о томе…

А основна импресија из Крајишника није више ни песма о Синђелићу, нити крештање луде конобарице. То је онај мој и Митров тениски меч, којег смо одиграли на растанку. Вербални тенис, за нас двојицу већ традиција после сваке кафане.

Рецимо, онда кад смо у Варшави били гости навијачке групе са Зилете, Легијиних легионара, пољских хулигана, па је Митар цртао нешто по њиховим зидовима, према договору, а потом смо пили и варили са домаћинима целе ноћи, некуд у близини Пивне улице у центру (где су нас увели у најјефтинији бирцуз сред уређеног и лепог централног градског језгра, као у оазу алкохолизма коју сви туристи избегавају широко јер их брине онај натпис хемијском оловком на папиру истрнутом из школске свеске и прилепљеном за неопрано стакло излога, а на којем стоји „Водка 2 злота“). Ту смо, после много тура лоше водке, кренули да играмо финале Ролан Гароса, где сам прво ја био мало Надал, а онда је он преузео штафету и дроњао јајца, док сам ја глумио Новака, па се отегло у пет сетова, до дуго у ноћ… Све уз пијане урлике, грч, до ивице физичког сукоба. Наравски, никаквог ту стварног тениса није било, већ говорим о нашим уобичајеним пијаним препуцавањима.

Тад је у Варшави све завршено само уз мало проливања пива и местимично повишене тонове, без правог песничења. Једна пијана ноћ на Светој Гори завршила је са пар отисака Митрових зуба на мојој руци, срећом без трајних последица по руку или зубе. Само болна успомена на ходочашће (шиптаревој кафани у Кареји, административном центру монашке државе). А претходне ноћи у Крајишнику, при самом фајронту смо опет имали дуел, пискутавим и промуклим гласовима, више налик мечу Штефи Граф и Монике Селеш. Чиста дамска хистерија.

Памтим да сам му прво рекао како саосећам са старцима из кафане и са њиховом мржњом према ономе што представљамо. А представљамо безочну, бахату градску рају, која не даје ни пет пара за оно што се овим добрим људима дешава, за ту силу несреће у којој и данас живе. Рече ми Митар да сам будала, те да ми ништа и не представљамо осим што смо им подсетник на прохујалу младост, као у Коштани код његовог скоро па имењака. Мрзе старци младост. И не капирају ово време. Малограђански удар на све што се не разуме, говори ми у једу. А ја се, ето, нисам сложио, те сам уз доста заплитања језиком кренуо да појашњавам ствари, јер сам, ипак, убеђен да разумем, на једном трансценденталном нивоу своје тренутне аморфности и утопљености у свемоћни Јелен, све што мучи ову крчму.

Мрмљам како су нас различите животне околности довеле у ово стање генерацијског неразумевања, створиле овај јаз. Већи део овог пијаног тима превалио је шездесету. Један добар део њих заиста припада корпусу српског народа протераног са свог огњишта, из Крајине. Чујем им нагласке, јекавицу, изразе за њихов крај карактеристичне. Колико их само не схватамо. За нас су они нека друга раса, скоро па нижа, коју у ароганцији често презремо. Јер се понашају као умањени људи. Полудивљи кад попију, а невидљиви између пијанстава. А нас, градске и калдрмашке домороце, тек по који шамар кошаве изведе из баланса, и примамо ударце ретко, онако, ту и тамо, уз јаку амортизацију. И ми, ето, кад размислим, никада ништа нисмо изгубили. Барем не оно што боли. Шта па има да се губи. Нове генерације се слабо везују за ствари. Е, са друге стране, њих, мученике, је живот одавно сломио. На пола, онако преко колена. Остали без много чега, а крвави Балкан им је и наду на послетку утопио у чашу. И сад чаме овде у белом граду којег ни данас, пар деценија касније, не могу да сваре ни доживе као дом.

Митар и даље мисли да сам депресивац и идиот. Слаже се са оним да су људи из тог дела Балкана прошли голготу и да имају право да буду озлојеђени, али њихов фокус је погрешан и немају ниједан ваљан разлог да показују мржњу према браћи са ове стране Дрине, нарочито сад кад смо их примили са отвореним рукама. Каже да мешам осећај свеопште националне потиштености настале ређањем војних и стратешких пораза деведесетих са оним простим закључком – око нас је само пијана стока без много мозга која и нема другу забаву но да вређа. И тако је у сваком бирцузу овог типа, од Лисабона до Владивостока. Увек ћеш наћи фрустрацију у људима.

Кажем му да олако отписујемо човека. Он каже охоло – покажи ми човека.

Митар није склон заблуди, разуме свет око себе, барем кроз призму времена у којем је одрастао. Он себе сматра патриотом, већим него што је то наша нешто старија генерација која не уме да се одреди према историји. Момци у тридесетим годинама, ту из београдских централних општина, неретко чувају Дражину слику на шоферки кола, и њима му је све јасно. Немају политичку дилему. И понекад причају како воле да се жртвују за земљу. Имају те пориве да оставе траг. Сви одреда су ишли на служење војног рока, тетовирали националне симболе. Борили би се, кажу, чим нас нападну. О страдању које носи борба са непријатељима своје домовине причају са великим жаром, као да га прижељкују на сопственој кожи. Митрова генерација памти задњи крвави рат на Балкану као нешто из далеке прошлости, романтичарски нестварно, онако како моја памти Други светски. И онај Велики рат се међу свима нама памти више као бајка, него реални крвави пир и свеопшти хаос Европе. Склони смо да идеализујемо историју. Ровови, вунене чарапе, војничка песма из грла, писање разгледнице драгој, и храбро војевање против сила мрака. Лако је са ове дистанце, кажем му, да маштамо.

Помињемо успехе које нисмо успели да наплатимо. Пирове победе Серба у оба светска рата, претворене касније у крах нације. Не секирам се, каже ми Сликар, за победе у великим ратовима, већ треба да тиште ови скорији порази. Наједном је милитантан. Мобилисао би читаву кафану, па заједно са његовим центрашима са Чубуре, сви на фронт. Да се врати изгубљено. А не да се труне у самосажаљењу и оптуживању других. Иако је уметник, има страст ратника у оку, види се искрену. Он би на тенк. А ја спуштам лопту, те кажем да не умемо да разумемо патњу ових људи, које бисмо опет са пушком да терамо на запад. Друго је време, нисмо у њиховим ципелама. Преболели су они то, не враћа им се у пакао. И како клинци данас не капирају шта је бол губитка. Сви ти порази боле само ако си савременик злу. Овако, из удобне фотеље, осећај је непотпун. Ма иди, виче Митар, ви, шумадинци, само да филозофирате, а чим се пушка помене, фрка.

И тако, булазнимо.  Мењамо често улоге, па ја неочекивано понекад крештим о патриотизму, а он о идиотизму народа. И онда се обрне све, ко свињче на ражњу, па будемо на супротним странама. Тако је то са јефтином цугом.

Углавном, вежбали смо гласове, баритоне и басове, после поноћи, испред кафане, и завршили дружење у крешенду тог нашег заједничког музичког дела, које компонујемо турама, а не партитурама.

Сећам се, као попишан силазим потом сам, доле низ клизаву Браничевску. Као и увек, низводно низ ову моју понорницу. Сутра се ради. Ваља устати рано.

2

На ходнику, у фирми, налећем на Драгољубчета. Он је мезимац читаве фирме. Ради у Техничкој служби, а време му је за пензију. Већ годинама има „још две године до пензије“. Увек у хавајским демоде кошуљама, кратак рукав, често и зими (а масивни, стари капут попут војничког шињела га греје кад је вани). Дебео је преко сваке мере. Стомак прелива преко кајиша. Низак, проћелав, водњикавих очију. Добрица. Но цуфла посред лица права алкохоличарска, мало надута и румена. У шали, оној злобној, говоре колегинице да је наш драги хаусмајстор пример аномалија људске природе.

„Где си, бре, Драгољубче“ вичем радосно, иако ме мамурлук подсећа да не треба журити са радошћу. Овај ме чека на крају ходника са раширеним рукама, ко добри пастир што призива стадо, те крећем хипнотисано ка њему. Изгрлимо се, упркос стомаку што му штрчи и одбацује ме уназад. Искрено га готивим. Каже, као и увек кад ми се обраћа: „Господине, како си ми, господине“. Не могу да му избијем овај снисходљив тон, вазда га користи по фирми кад сретне неког ко му је драг. Није он улизица, далеко од тога, јер уме да буде прљавога и погана језика кад му се стане на жуљ, већ на неки смешан, старомодан начин исказује поштовање према пријатељима.

Зове ме на једну кратку, доле код њега, у сутерен фирме. Ту му је и радно место и пребивалиште. Уградили су му туш, па сад има и купатило. Другу адресу нема, читав свој радни век је провео овде, на службеном задатку. Никада се није женио.

Иако ме сви унутрашњи импулси упозоравају да то не радим, пристајем на ту једну кратку. Да га испоштујем. Виђам га ретко, јер често путујем, такав ми је посао. Ето прилике да мало продиваним са добрим човеком. И да му учиним част, јер му готово нико не силази у тамни вилајет, под нашим ногама.

Једном приликом сам наговорио оца Шонета, свештеника који ради хонорарно за нас, да заједно сиђемо и изненадимо старог, дебелог мајстора у његовом простору. Драгољубче је био толико усхићен што нас види, а нарочито човека у мантији, да се готово исполивао лозом док ју је сипао за госте. Дрхтао му је глас, као да има трему, а причао је неповезано и то тешке глупости. Срећом да оца Шонета, младог градског попа, не саблажњавају овакве ствари, па се само смешкао док је Драгољубче покушавао да опише како је јесенас пред директором ударио „цајпер“ Ексеру, другом мајстору из Техничке, свом архинепријатељу. Каже, директор у чуду, а Ексеру овоооолике очи, колики му прст завуко. „После смо“, каже нам озбиљним гласом, „морали оба да пишемо службену белешку. Нема ту шале са озбиљном државом“ и цокће, задовољан што постоји правда.

Тако да сам од јутрос и ја на кафици и лозици са домаћином, у тамном и влажном сутерену зграде на Врачару. Пожалим му се како сам се запио претходне ноћи, да ме боли глава, а он вади неку траварицу из дрвеног ормара и каже да она лечи и сиду. Скида црну магију.

Звони ми мобилни, а због лошег сигнала излазим из Драгољубчетовог брлога у ходник, те видим да ме тражи Сликар. Сигурно да се извини за салву непријатности од ноћас. Но, грешим. И даље глуми неку љутњу, те ме пита да ли сам му негде видео блокче.

А ти блокчићи, што их вазда вуку уметници са собом (а чешће од буђелара који им је обично празан), е то је посебна прича. Свети артефакти. Стално у њих нешто уписују, ваљда неке импресије, воде дневник шта ли. Или скицирају. Праве нацрт за будућа велика дела. Митру је његово блокче значило више од новчаника, свакако. Ето, пијан га негде изгубио. Рекох да немам појма, а он да ће ускоро свратити до Крајишника да га потражи, те га позвах на кафу, да се прикључи мени и колеги, у подрумчету моје установе.

Нашао је код Пеге у кафани драгоцену свешчицу, па ми се заиста и придружио, уз олкашање због блокчета. Пијемо кафу сва тројица, а Митар мало и провоцира домаћина, којем је драго што му је један Сликар у соби, оној која је уједно и мајсторска радионица и спаваћа соба, те помало и кухиња, остава за материјале и дневни боравак са све коцкастим телевизором из прошлог века. „Шта ваташ на овоме?“ пита га Митар, а Драгољубче каже некако тужно: „Само секси канале“.

Сликар и ја не проговарамо међусобно, јер постоји та тензија коју можемо сећи тестером. Но, правимо се да је све у реду, па наизменично разговарамо са старим мајстором. Непријатну тишину која се наједном увукла, кад је кафа била при крају, прекида звук зеленог пластичног фиксног телефона. Драгољубче се хвали како препознаје звоњаву. Ово је, каже, локал. Кад је овако испрекидано звоно. А кад је дуго, онда је неко са стране. Ма јави се већ човече, смејем му се. Озбиљним гласом прво каже: „Техничка служба, молим лепо“, па недуго потом „Терајте се, госпон, у пизду материну“. Смејемо се сад и Сликар и ја, а Драгољубче, вечито тужних очију, гледа у нас, уз осмех који се чудно спарује са сетним погледом, па каже: „Зове нас Цобика код њега“.

Аух, рекох Сликару, па зар у само Пророчиште?

3

Цобика има око два метра. Јак, стамен. Тешки центар. А успут, и он је ту, негде, пред пензијом. Шездесет и која. Плаше га се људи, ваљда због големости. Или оних тамних наочара које не скида никад. Јер, Цобика већ дуго кубури са очним видом, јелте. Има погоршано стање глаукома, сужава му се видно поље, а све то лагано води ка потпуном слепилу. У овој фази, може се рећи, овај горостас је прилично слабовид. Тамне цвике нимало не помажу, али их носи из фазона. Зна да ће тако задржати мит о себи.

Ради у депоу, на пријему књига. И то деценијама. Може се рећи да и он полако труне, стижу га године. Један је од последњих мохиканаца у згради. Памти и првог директора, оног из седамдесет и које. Тад је, како се хвали, још увек био ока соколова, па је јурио „пичиће“ по фирми. Падале су редом све, ту у канцеларији, на улазу у велики депо. Одувек је волео скровита места, на која може да приведе рибе, а највише је волео риболовачке приче.

Драгољубче не може никако са сувоњавим Ексером, другим хаусмајстором, на крај, али зато са крупним и полуслепим Цобиком је искрен пријатељ. Мало се међусобно подјебавају, како другарима и доликује, а воле се до неба. Један мали и дебео, други висок ко шифоњер. Наши локални Стан Лаурел и Оливер Харди.

Кад год Цобика покрене причу о јурењу за сукњама и похвали се неким давним подвизима које више нико не може да докаже, али ни да оповргне, онда Драгољубче почне нервозно да шкргуће зубима. Омаленом мајстору није баш ишло са женама, а сметала му је наметљивост свог колеге. Често би се надметали у том лагању, овај први о женама, а Драгољубче о својим лудим пијанствима. Приче би биле невероватне.

Рецимо, Драгољубче је зарађивао са стране, јер му је плата у фирми била прилично бедна, па је тако неретко радио као професионални статиста у емисијама. Као дугогодишњи члан удружења статиста имао је прилику и да буде део глумачке поставке у неким домаћим филмовима. Једном је био кондуктер у возу, видео би се на десет секунди тог филма. Други пут је једноставно стајао у маси која је требала да представља бесну руљу. Никада не би имао реплику. Најјача улога му је, како се хвали, када је уз легендарног Бату Стојковића и Петра Краља радио прву и једину сезону драмске серије из деведесетих којој сад заборавих име, а где је имао част да у серијалу буде телохранитељ Бати лично. Само стоји у кадру иза њега, гледа лево, десно, прати опасност. Честитао му и сам Бата за улогу. Кажемо му, како то, са оволиким стомаком па телохранитељ. Одговара тужно – ех, пре тридесет лета било је и тридесет кила мање.

Омиљена његова риболовачка му је била из једног скорашњег филма, у којем је имао улогу не дужу од минут и тридесетак секунди, поред Лазе Ристовског. Сцена се дешава у кафићу, где Драгољубче седи за шанком и цуга виски, а Лаза се потуче ваљда са неким, па разбију велики акваријум који краси овај кафић. Вода потече, мучене рибице поиспадају, гости вриште и беже. Све је то требало снимити из прве, јер продукција није имала пара за нови акваријум. Зато их је режисер терао да ову акцију вежбају до изнемоглости, на суво, без разбијања акваријума, али и на Драгољубчетову несрећу, на суво у сваком смислу – нису му заиста дали виски, већ су сипали чај у шољу. Кажу скупо им је да напијају статисте. Наљути се наш хаусмајстор, па после пар перфектно одрађених проба, где је тачно према сценарију понављао своју путању бега из кафића, он ти сачека да крене снимање, оно из првог и јединог пута где нема понављања. Пукне ти акваријум у филмској тучи, сви завриште по договору, а Драгољубче уместо да скочи од шанка и побегне из кадра, како је договорено, он зажди онако дебео и превали се преко шанка, упадне унутра, па му се само види рука како дохвата флашу Вискија из полице изнад. Каже, ко им јебе маму, скинух онај виски, отворих усред оне водурине и цркнутих рибица око мене, па нагињем ко да пијем киселу воду. Све рачунам да стучем док ме не ухвате.

На те његове анегдоте, пак Цобика уме да шкргуће зубима. Пије и овај горостас, наравно, али су му жене у првом плану. Не занимају га кафанске теме.

А чувени Цобикин завучени офис прозвали смо Пророчиште. У којем нас чека слепи пророк Тиресија, по једном античком миту. Унутрашњим оком Цобика види даље и дубље од осталих смртника.

Зато мене и Сликара дочекује мудрим, ничим изазваним речима: „Ево стижу ови што мисле да је град њихов. Свет је њихов. Живот је фина зајебанција, дечаци. Па јесте, и мени је била у вашим годинама. И ту је чаша скупог вина, кригла страног пива у пабу кад год смо нервозни. Стрес је на послу, по мало. И у породици по која свађа. Дете нас нервира. А и кошта све. А опет, ништа стварно не зажуља ципелу. Па што би. Имаш, рецимо, кума који има викендицу на Космају. Па брат од стрица има сплавић на Сави. Милина. Журке и славе код ортака, зезање лети на Ади, зими скијање на Копу. Па вутрица, таблетица или линија да се лакше прегрми дан. Шта се смејете, мангупи. Па Цобика је дувао и диловао док сте још у маминој утроби били…“

Смејемо се сва четворица, и она јутарња мрзовоља је нестала.

4

Цобика извадио и сам неку ракију па сипа, али у керамичке шоље за кафу. Тамне наочаре не скида, гледам како сигурно и прецизно попуњава керамику, као да све види. Можда и фолира да је слабовид, маму му. Напунио је шоље до самог врха. Џаба му и Сликар и ја вичемо да смо мамурни. „Осетите се на Драгољубчетову лозицу, па другом продајте ту причу…“. Прихватамо, шта ћемо. Креће живи разговор. Све бучнији како се ракијица досипа у шоље.

Неко време Драгољубче покушава да дође до речи, али му не иде, превише је неприметан и тих човек. Приметим то, па нагласим осталима да саслушамо. Прича како је сад за викенд погодио нови посао са једним газдом Етно ресторана поред града, на путу ка Липовачкој шуми. Каже: „А све што треба да радим је да глумим сељака у механи, ставе ми шајкачу, па као пијем и мувам се кроз госте. Ваљда да имају тај угођај да су ушли у аутентичну српску крчму. Е, а најслађе је што има у суседном селу и каубојски град, направљен за децу. Све ставили унутра, шерифову канцеларију и затвор, дилижансу, па онда велики салун. Плаћа се улаз, увек је крцато. Одем тамо код тог газде и кажем му да глумим сељака у механи за оног у Етно ресторану. Не тражим паре, већ само да шљемам за џабе. Овај се помами, па ме прими. Каже ми да будем тамо до шест у механи, а од шест па до поноћи код њега у салуну. И он ме ангажовао. Ко да варам цуру са другом цуром.“ Цобика га зајебава: „Теби брајко само скину шајкачу, па туре каубојско шеширче. Све ти једно где цугаш. Само да не помешаш шешире…“ и смејемо се опет.

Митар је и даље заинтересован да филозофира, тражи неку истину. Прикључујемо му се сви, мада ја нерадо. Прво мало поменемо политику, а обавезна је то забава у државној фирми, и наравно попљује се власт, она републичка, па још успут и градска, а потом се све заврши на локалу – трачевима о директору установе. Ту већ нема пљувања, већ постоји тешки опрез. Зидови имају уши.

Каже Цобика Сликару са којим је брзо нашао заједнички језик како „изми“ брзо умиру у данашњем свету. Он је, каже, одрастао у једном другом, где је ИЗАМ био све и свја. Научио их је да читају и пишу, а највише да га се боје. „Није то лоше“, додаје, „кад се бојиш ствари. Онда се самопоправиш. Чим се опустимо, ето распиздимо се, ко овај овде, овај Драгољубче“. Добри дебљеко се тужно смешка, климајући главом.

Митар објашњава како је тај поменути „изам“ управо кривац за све ово што имамо данас, сву патњу коју осећају носталгичари. „Шта“, брецну се стари џин на младића, „па зар је мој изам направио ову лаку забаву за глупи народ, ове сисе, телевизијске курве, те ваше како их зовете рајалитије или како се зову, те болесничке пихтије на телевизији. А пихтија скупља у себе све оно најгоре. Свињке папке. Шљам. Све је то, друже, продукт онога што је дошло после мога доба. Ево, живимо у ери Новог времена. Витезови промена скинули старе и натурили нове симболе. Донели су сво зло са собом. Сав тај капитал, егзотику нафтне индустрије, игре војне и фармацеутске индустрије због којих страдају сви континенти. Курве, кавијар, авионе, базене и црнце са кајлама који забављају белу ретардирану елиту. Еее, бре, па где је то могло у оно време….“

Мислим се, ваљда неће опет у свађу. Мало Митру треба да се запали, већ видим да је четник у њему прорадио, па хоће да одговори Цобики, реликвији онијех времена. Скрећем им пажњу, помињем прву ствар које се сећам од синоћ, а да се не тиче политике. Кажем: „Еј, људи, Митар прави лудило од скулптура. Сакупи све што му дође под руку, па калеми. Имаш ли слике да им покажеш. Знаш ли како је мали маштовит?“ Чини ми се да успевам да их скренем са пута у провалију јер се, као, заинтересују, па им убрзо Сликар показује неке своје поставке, а ови старци нису равнодушни. Питају га одакле набавља материјал. А шта би мајстори друго и питали.

„Идем на бувљак, редовно. За мале паре узмем чисто благо. Метал, пластику, старе машине. Све што има потенцијал за алегорију“ прича им, а они климају са разумевањем. Но, насмеју му се кад је поменуо да воли да скочи и до Махале, на обронку града. „Код циге имам за паклу цигарета да бирам шта год желим. И дете би ми рођено дао за три пакле.“ Драгољубче цокће на ово, не одобрава шалу, а Митар наставља: „Баш сам мислио поподне да упаднем у Махалу, договорио сам са једном циганчицом да ми прода неку старудију, па ћу колима тамо…“

Цобика се зацењује од смеха, нешто им је у тој слици неодовљиво забавно. Вичу „циганчицаааа за три пакле“. Видим да Сликару не годи подсмех, јер цеди кроз зубе једно „само се ви спрдајте“. Опет морам да скренем тему, осећам нову напетост. Овога јутра радим ко скретничар. За џ.

Питам Цобику да потврди једну стару гласину. Наиме, даме које би он приводио биле су обично из категорије доступних, а то подразумева чистачице, гардароберке, магационерке. Сој који у њега гледа као у ауторитет. Једну од њих, која не припада овој групацији, колектив фирме је означио као његову некадашњу жртву. Лепу Рушку је, кажу, обрнуо деведесет и које. Правница, а тад млада, још лепша него сад, недодирљива (а још увек је сви сањају док у педесетој и даље плени лепотом). Питам: „Како бре, Цобика, да сви причају да си поседовао Лепу Ружу, први у згради. Била је после секретар установе, страх и трепет. А није дала ником ни да је такне, већ деценију или две. Нема љутње, леп си ти човек, велики ко ормар. Али, брате, она је ван твоје лиге. Такве облине, па то држање. Став. Позиција у фирми. Директори нису могли да је сломе. Како, бре, Цобика?“ провоцирам га, убеђен да је све још једна стара лаж.

У драмској тишини која је настала, Митар и ја смо били у потпуном ишчекивању, усресређени на надолазећи одговор, а Драгољубче је већ вртео очима због покренуте теме. Цобика напокон уздахну и промрмља кратко: „Ма, заљубила се“.

(НАставИЋЕ СЕ)

Single rectangular broken pet fish tank cartoon

2 мишљења на „Ономад, јутро по пијанству, а у Пророчишту

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: