Александар Петрович Довженко. Украjински – Олександр Петрович Довженко. Незгодна је ствар двоструки идентитет… Сиромашно, али бистро сеоско дете, чије око гледа преко најудаљенијег брега у крају, далеко од беде и тешког живота на селу. Сањао је да буде архитекта, сликар, морнар, учитељ. Ма, само да клисне…
И снови се остварују – по обрнутом редоследу. Постаје учитељ у Кијеву. Предаје физику, географију, историју, природопис, као и гимнастику. Узима часове сликања. Преломне 1917. уписује новоотворену Академију ликовних уметности. Поприлично касно за врели историјски тренутак, 1920. почиње да се интересује за политику. Има 26 година. Убрзо постаје члан УКП (непотребно је толковати акроним). Ватрено је ангажован, толико да, као ономад Фјодр Михалич, безмало бива стрељан. Пољаци су га циљали, а када су и сами морали да напусте Кијев и Украјину, Довженко се сав предаје политици. Постаје секретар губернијског одељења за народну просвету, руководилац одељења за уметност, комесар позоришта „Шевченко” и организатор совјетске власти на селу. Све то заједно.
Мало је фалило да оствари и сан о студијама архитектуре, али фасује позицију шефа канцеларије посланства у Варшави до 1922., а затим и секретара конзула у Берлину. По повратку у Харков заснаје да је избачен из партије због неке административне заврзламе, али, као последица те заврзламе, остаје без посла. Три године је по новинама и часописима радио као карикатуриста и илустратор, да би једне јунске непроспаване ноћи, 1926. године, изашао из куће, оставио све и више никад се у њу није вратио, него је отпутовао у Одесу и ступио у филмско предузеће ВУФКУ као режисер.
Сад, у најмању руку, треба погледати Звенигору (1928.) и Земљу (1930.) да би све биографске ноте и Довженкова личност добиле конкретни, филмски одраз у целулоидном огледалу. Звенигору, јер је још увек био далеко од пажње цензора, па је могао слободно да ради на сопственом изразу, а Земљу, ако ништа, јер је био један од омиљених фиљмова Тарковског :
„Звенигора” је остала у мојој свести као један од најинтересантнијих радова. Направио сам је, некако, у једном даху – за сто дана. Веома сложена по својој конструкцији, а по форми, можда, и еклектична, она је пружила мени, самоуком произвођачу, срећну могућност да опробам оружје у свим жанровима. „Звенигора” – то је био својеврстан списак мојих стваралачких могућности…
Довженко, Аутобиографија
И, погледах оба филма, јуче и данас, „по реду појављивања”, не бих ли уочио еволуцију револуције из фиљма у фиљм. И то сам их погледао по први пут. Признајем и не стидим се. Стид је особина великих духова. Кинематографическа капсула ЗвенигорЗемља путовао је од ауторове прве мисли до мене у садашњости – деведесет и кусур година!
Пробудила се из хибернације и пикселизовано-титраво ушла право у 2020. коронарну, осветљавајући петнаестопалачни екран са течним кристалима (у мраку неког парка, са буљуцима Филипинаца који уз Енбиеј на телефонским екранима лагано варе илегално распаљен роштиљ, а варе и цигар). Дир Мадр ов Гад… Требало је да организујем неку озбиљну временску декомпресију, или, тачније, компресију, пошто је 1930. притисак био, рекао бих, неколико бари слабији. Мада, свака је садашњост сопственој историји подједнако напета.
Као резултат тог временског путовања – смејао сам се на погрешним местима. На свим погрешним местима. Истина, било је неке нелагоде. Знао сам да намера није била та. Да су то озбиљни радови, настали у детињству једног друштвеног система када је, случај је са сваким детињством, све могуће и све ће најбоље тек доћи. То пахне са стољетног дигитализованог целулоида. То да. Али, остало? Лепи су коњаници, који у цајт-лупи промичу екраном, прашина коју подижу копита њихових племенитих животиња, све то.
Али, ја сам проблематичан. Гледалац из будућности. У тренутку када хиљадоструко закотрљани замајци пропагадне из тих година, слојевима илузија илузијине илузије, замагљују границе између стварности и фантома стварности времена садашњег, ја сам тај који се не да преварити. Нисам украјински сељак, који је само чуо од поштара да постоји машина која оре њиве. У префриганом пасијансу који играју фармаколошке, високотехнолошке и банкарске ловокрадице, а који кибицују владе свих земаља уједините се, ја се не опуштам чак ни пред детињим покушајем да ме старац Фочо од стотин’ љета преведе, не хотећи, дакако, жедног преко идеолошке воде. Не зато што не мислим да сви треба да живе подједнако добро и удобно, и здраво, и прáво, те без бриге за очување голог живота. Не. Него зато што је то људском природом онемогућено. Превише је порњаве на свету. Све је секс и све је смрт. То се толико увукло у сунђераста мождана ткива да их не мо’ш ни варикином више избелити. Једнакост је идеја. Као и моногамија. Као што је и време идеја. Једнакости нема, ни моногамије, једино нам непостојање времена иде на руку. Живимо вечно. Све док се не уморимо. Умор је! – часни скупе – узрок смрти! Не каже се џабе: „Уморише га, зликовци!..” И управо је та рука подељена и управо су те карте на зеленој чохи. Како ослободити свет од тих неписмених, слинавих, брадатих, жилавих мужика и њихових бркатих, пласту сена налик женки са подлактицама обима 45 сантима? Како их све ослободити бачивши их у слатко ропство комфора? Дајте им сапуна, жилета за брке женске и дуплих, тродуплих жилета за брадурине. Дајте по телевизор, батали трактор. И нек се перу чешће. Споља и изнутра. Киретажа, по потреби, по вољи. И нека се све време осећају прљаво и недостојно, и глупо, то је јако важно – глупо! А онда ћемо да им нацртамо на екране нека миомирисна, трипут избријана лица, женска и мушка, у сјајној тоалети, али трезвеној – није то прослава, није то забава – па нека им та лица, озбиљна и тврдих веђа, кажу iстину. Јер, не можеш не поверовати таквом ауторитету, чистом, испегланом, белих керамичких зуба, складних и озбиљних чрта лица, који се са преЦедником шали, јер су, малтене, на прсубулиу.
И гледам Звенигору… Лепо је… Не разумем ништа…
Нисам довољно еклектичан, шта ли.
Корона-циркус 