Ономад, током олује у Крајишнику

1

Покупио ме Андра фон Пирот Република негде на почетку Карађорђевог парка и повео ка најближој крчми. Нисам планирао овај сусрет, а обрадовао сам му се искрено. Набасасмо један на другога на крају радног времена. Тек тако.

Не видех га, па сигурно, годинама. Пошто тако започех разговор, он додаде: „Светлосним годинама“.

Знамо се из војске, оне лажне, без пушке служене. А касарна нам је била психијатријска болница у Палмотићевој. Цивилно, годину дана. Испомоћ медицинском особљу, техничкој служби, портирима. Радимо шта год је потребно, а посла у оваквим институцијама на претек. Бацају нас углавном на гадне ствари. Да помогнемо у смиривању насилника. Или да пренесемо кататоничног из собе у парк. Без дана смо обуке за овакве ситуације. Шта ли нам је то требало, боље да смо с пушком седели у неком рову. Овако око нас јауци, бес, плач… на сваком спрату.

Или гробна тишина, тежа него ишта друго. Осети се струја у ваздуху. Вечито ишчекивање насиља на трећем спрату где су психотичари проводили дане. Неурозе су спрат испод, а на приземљу и првом спрату су лакши, дневни случајеви. То је значило да је успон на лествици Палмотићеве подразумевао све тежа и тежа ментална обољења. Као круна тог градацијског низа налазила се библиотека на поткровљу, која је била званична база војске на цивилном одслужењу. Најкритичнији кутак болничког комплекса, рекао бих. Сакупише гомилу идиота без контроле и присмотре, па их назваше војницима. А то поткровно скровито место беше и назнака моје даље судбине, јер од тог доба почиње мој библиотекарски циклус који и данас траје. Изнад свих психоза и неуроза.

Углавном, чини се да ово искуство са менталном институцијом и Андра и ја памтимо итекако добро. Напустили смо Палмотићеву са великом радошћу, можда и већом него ли војници на редовном служењу при напуштању своје војне поште. Не посетих више од тад ову адресу, уз наду да никад нећу ни морати. Но, некако ми се урезало у свест да ово Незгодно Место представља потенцијалну коначну станицу за обојицу, и Андру и мене. Јер, тако се лако ту може завршити, ако се, јел те, оклизнеш на танком леду модерног живота, што је знао да опева Вотерс једаред. Толике сличних себи видех те године у сенкама дугих ходника дневне болнице.

Андра је и даље исти, чини ми се. Кожна јакна, рок стил. Дуга смеђа коса, кратка „шпанска“ брадица, поглед сањара, а руке брзе, нарочито прсти. Њима програмира. Куца много знакова у секунди. Јел плаћају добро Амери, питам га, а он клима главом уз осмех. Не воли да прича о послу. Нагласак и даље јужњачки, пироћански. Добре ствари се ретко мењају.

Жедни смо. Ја предлажем крчму до парка, јер је крај условно речено мој. Ту у околини радим и познајем сваки бирцуз.

2

Улазимо у Крајишник, који представља најгору могућу сценографију из црно-таласног филма. Оаза сиротињске забаве, бифе замрзнут у осамдесетим. Малени простор прима једва око петнаестак душа, ако се дозволи да седе једни другима за вратом. На сваком су столу лимена пиксла и по два, три кувана јаја. Стари трик да се задрже муштерије. Постер ФК Крајишник на зиду, као и стари календар са сојкама из камионџијских снова. Дим може да се сече, ваздуха готово да нема. Клоња минијатурна и вечно засрана. Идеални услови за поновни сусрет са Пироћанцем.

Пега шепа до нас, рука му је на великом стомаку, а бела кафанска крпа преко ње. Као да гледам Ташка Начића у оној легендарној улози. Препознаје ме, иако нисам толико редован, па ми каже: „Ветеран беше?“. Јес вала. Фудбалски.

Наиме, Пега и његов кум Граовац су крчму у Браничевској регистровали као клуб ветерана ФК Крајишник, а неформално било је то место окупљања Срба из Српске Крајине. Далеко су од свог дома. Симболично макар, ето, овде су повремено сви на окупу. Причају своје ратне приче, друже се и смеју. Како крчму не би опорезовали или затворили, сви који су иоле фреквентно боравили у овом објекту добијали би чланске карте припадника ветерана ФК Крајишник, за не до Бог какву изненадну контролу и инспекцију. Све го спортиста.

Наручујем два пива, из суженог избора са менија куће. Једино је Јелен хладан. Са ливаде разигран. Лав је топао, а и иначе, пиво пиво е па шта је, ако је пиво није Лав…

Андра се осврће и, чини се, задовољно клима главом: „И даље си веран трешу…“. Никад га нисам издао, додајем. Причамо неке тривијалности потом, оно ко је где заглавио и зашто. Породични и пословни статус. Пола сата и друго пиво, скрећемо са ових тема на заједничку прошлост. А то је изгледа усуд свих сусрета „класића“, каквим смо се сматрали, макар у зајебанцији.

Подсетио ме на ону ситуацију са Алкохолизма. Кад сам грешком уместо Андри, СМС поруку гадне садржине проследио професору Драковићу. Александру, јбг. Слово А. Близу. Профа Драковић је познат по чврстој дисциплини и вишедеценијској борби са алкосима. Крут, истрајан, искусан старкеља са наочарима дебелих оквира и брком који се ретко осмехује. А куд баш њему, од свих у мобилни уписаних доктора Палмотићеве да пошаљем: „Матори, купио сам нам два Никшића. Змија су. Чекам те на клупи, поред алкоса“. Ма шала, професоре….

Ех, белаја потом. Шта да радимо, кад смо Андра и ја, као војничка испомоћ лекарима, били гори од њихових најтежих случајева. Неретко смо, у паузама обавеза, тукли по пар лименки, тамо у башти болнице, где су болничари шетали лечене алкохоличаре и куповали им тоне јефтиних тетрапак сокова. Андра и ја пијемо из папирних кеса, као клошари из САД, да нас не ухвате. А увек би нас намирисали алкићи. Године искуства. Тај се мирис хмеља не избаци лако из система. Само им главе, као меркатима, извире из масе и почну да се ротирају у потрази за извором мириса. Одавно су нас свесни, читаво пролеће смо на мртвој стражи Палмотићеве, па чим се појавимо у кругу болнице или нам дотрче, као фол да питају за упаљач, како би барем мало омирисали оно што кријемо, или у бесу пређу на неку удаљену клупу. Моша, браћо, није намерно.

Смејемо се данас у Крајишнику како Драковићу тако и својим глупим судбинама. Ништа за тих годину дана нисмо паметније научили осим да је лечење крш, већи него страст коју гајимо. Па зар није онај доца задужен за стрес услед развода имао два пропала брака и цирозу јетре. Зато се Пирот бој и ја и даље налазимо на истој стази, као онда у војничким данима, само данас са нешто крупнијим стомацима, пунијим новчаницима, дечицом која нам кмече и женама са прекором у лепим очима.

3

После наше треће туре, Крајишник се додатно пуни. Напољу је кренула киша, па људи беже са улице и склањају се у оближње локале. Грми. У наш локал улећу један намргођени средовечни „бизнисмен“ и један младић са дредовима, који нам, нормално, привлачи пажњу јер је реткост видети данас у Београду растамана међу миленијалцима. У густој шуми дредова су и слушалице, трешти нешто са дисторзијом. Препознајем, упркос буци бирцуза, да су то рифови Тула. Чак и песму знам. Форти сикс енд ту. Кажем то свом саговорнику, а Андра, одан рокенролу и сад у четрдесетој, климањем одобрава. Дред- младић гледа кроз излог Крајишника у Браничевску у којој је већ потоп. Пега му нуди сто, али овај врти дредовима одрично. Не мисли да остане овде, место заудара на старост и буђ. Само да прође главни удар олује, па да бежи назад у свој свемир, далеко од нас, смрдљивих лешева који по инерцији ходају градом.

Онај наводно пословни човек, са краватом и оделом, бира сто до нас. Баца бахато кључеве аутомобила на столњак, вади паклу неких скупих увозних цигарилоса и цокће гласно. Све нас је осмотрио уз јаку гримасу гнушања. Зове нервозно конобара, а Пега га намерно пушта да чека. Види се да је овај гост тешки сивоња, скоројевић. Андру и мене сад занима ова сподоба и пратимо у тишини његов и Пегин дијалог.

Лик шмркне поспрдно, пошто је одмерио Пегу од главе до пете, са изразом где сам ја то заглавио/изем ти кишу, па пита чудним нагласком: „Коју пиву имаш?“ Пега показује на фрижидер и каже: „Јелен за господина“. „Добро, болан, дај ми малу пиву“. „Хм, значи нула три, господине“. Сако са краватом подиже руку нагло, као да тера муву: „Човјече, рекох малу пиву. Нула пет!“ Пега без речи оде до фрижидера и пошто му отвори флашу, гост и даље нервозан настави: „Да сам хтио Бамбија, тако бих рекао. Јелена сам тражио, мајку му“.

Нешто касније, други Пегин гост, са оне стране Дрине, препозна овога као Милију из Бијељине, те се сити испричаше, а њему нестаде нервозе после првог гутљаја Бамбијевог тате. Ко руком однесена нервозица, скоро онако лако ко на другом спрату менталног завода после три сеансе.

Зазвони ми моб и видех на дисплеју бркати сликарев портрет. Питах Андру да ли има нешто против да примимо у екипу и трећег члана, па пошто добих дозволу, јавих се Митру и објасних му где седим.

Таман се спремамо да позовемо Пегу за репете, кад у локал уђе нешто женско. Барем номинално. Зора, конобарица у поподневној и ноћној смени Крајишника, у свом најбољем и најсексепилнијем аутфиту и даље је више личила на грдног мушкарца пре него ли на жену. Пега, иако власник, једва дочека смену. А нама не преоста ништа друго него да сачекамо да се Зора аклиматизује, остави кишобран и преузме столове.

Крештавим гласом свађа се са пар пијаних гостију, али те су препирке уствари неспретни и несретни покушаји кокетирања. Чизме, вероватно папрено плаћене јер су јој појеле пола месечне плате, навукла је до преко колена, а белу кошуљу раскопчала. Груди јесу бујне, али то мушкобањасто лице, велики младеж, криви нос и брчићи, које фура као лајт мотив, једноставно одбијају све мушкарце. Као и њене озбиљне године. Прошли су јој сви возови.

Но, за разлику од остатка мушког света, Стари Гонзо (како га због дугог носа прозваше клинци, а крајишници у непрепознавању лика из Мапета прекрстише у Стари Гонза), мршави, носати пензос, хроничар што лоче „на црту“, лудо је заљубљен у њу. Редовни гости га често провоцирају и гурају ка Зори, која га, наравно, не мирише. Није јој по мери.

Негде, пред први мрак, пошто нас је присуством удостојио Митар Сликар, Стари Гонзо/Гонза креће у нову етапу набацивања надрнданој конобарици, а на задовољство целе кафане. Сви се смеју док јој овај у очају кроз сузе виче: „Зоро моја, па само једну чизмицу да ми даш да ти скинем…“.

4

Митар Сликар воли уметност, скоро изнад свега. Мало више од уметности воли пороке, а злобници би додали да највише воли себе. Такви су вам данас сликари, углавном. Порочни и самољубиви. Ко није за себе није ни за другог. Зато се разговор са њим може претворити у драму, уколико му се стане на жуљ, те окрњи сујета. Или ако је сув и чист.

Упркос томе, драг ми је пријатељ, те се повремено виђамо и испричамо о ономе што не спада у уобичајено. Прошли пут смо разглабали о новој поставци Музеја савремене уметности којег смо често посећивали, што из страсти што због природе нашег посла. Као код Вудија Алена у једној старој причи кад је плаћао курви да прича о књижевности, варао сам своју жену тим кафанским разговорима који су ме опуштали. Све оно што не бих имао код куће или у канцеларији, налазио сам по крчмама.

Упознајем Сликара са Андром, пиротским шовинистом, те започињу без мене живу причу. Андра у једном тренутку засмејава бркатог уметника подсећањем на моју муку у Палмотићевој, када замало да останем заробљен на трећем спрату. Наиме, психозе са агресивним и суицидним пацијентима биле су под сталним кључем, и ту нам је приступ био забрањен. Осим кад им затреба мушка рука, пре свега за физикалисање. Пред крај мог „служења народу“, у зиму, добих задатак да однесем чисту постељину на Психозе. Пошто ме је фино ошмекала кроз отвор на металним вратима, унутра ме пушта старија медицинска сестра. Показује ми где да носим свој товар, и потом сам пролазим сабласно тихим ходницима, трудећи се да не гледам ка собама. А у њима су углавном сви мирни. Под тешким седативима. Понекад, деси се, сестре се занесу, па забораве кад су тачно неком дале дозу. Тај постане незгодан чим дејство лека изгуби снагу, и кад му се поврати стара агресија узрокована унутрашњим гласовима. То зна да изазове невољу на целом спрату. Како год, тог дана ја одлажем постељину у магацин, скроз на крају овог крила, те се враћам ходником ка једином излазу и металним вратима са затворским шиповима. Оне старије сестре нема на свом месту, нестала је у акцији, па јурим по оближњим собама да нађем икакво особље са кључем. Наилазим на младу, тек придошлу сестру, којој објашњавам да сам војник и да треба да ме пусти напоље. У погледу јој видим страх. Не верује ми. Какав црни војник са овом брадурином. Вероватно ми је лекић изветрио. Погледом јури где је шприц, да ме смири, а ја преклињем да ме схвати озбиљно…

Ето, смеју ми се Митар и Андра, а ја црвен од нелагоде тражим утеху у чаши. Можда је боље да сам тад остао трајно затворен у болничком стационару. Ускратило би ме то за масу каснијих лоших избора и невоља које сам изазивао другима.

Крајишник већ вришти од пијане егзалтације. Свако сваког надгласава. То је оно доба вечери кад су учестали звуци високе фреквенције, настали додиром стаклених чаша и наздрављањем, и кад је отпијање течности све успореније, готово прелази у повремено сркање. Јер се све распада и све се магли. Ту је живот већ постао сан, а магновење фини тепих по којем сви ходају.

Митар вади мали зелено браонкасти грумен препознатљиве материје и тражи од Зоре данашње новине. Ова му, пијаног даха, додаје Журнал и Сликар крене да рола, користећи новине на својим крилима. То је први џокавац те вечери. Барем наш први. Њему свакако није.

Андра се, нешто касније, потпуно удуван, извињава што мора да иде. Неки рокови, посао. Уствари, не може више да стоји. Мало ко може у ово доба. А и Старом Гонзу је пала глава на сто. То је, кажу, редован призор. Није стигао Зори чизму да скине. Биће дана.

5

Пошто Андра већ увелико тумара улицом, напустивши брод лудака, један од оних пијаних стараца у срцу биртије креће у монолог: „Све је црно. Све. Мртва је Србија. Мртав сам ја, мртав си ти тамо. И ви, млади, ви… шта ме гледате, баш ви…због вас смо овде где смо. У шупку! Ту сте нас ви ставили, сад је ваше време. Наше прошло… Шта је било, као ми смо све сјебали…. Па и ако јесмо, имали сте шансу да поправите после нас. Па, јел вам нисмо показали све како НЕ треба. Све сте могли од нас да научите. И шта… Ништа ви глупаци нисте схватили…“ Гестикулира показујући на наш сто. Игноришемо будалу, али ме делом и занима шта ли спрема као закључак.

Митар Сликар покрива његов глас музиком са мобилног. Жели да искључи старог из игре. Пушта Бекфлеш и ону Ако умрем данас бебо. Ложи се на реп. Млађи је десетак година, то је та генерација. Мени би сад пријао неки тихи, елегични звук. Битипатиби и Песма Београду. Пропао сам и смекшао. Ко Србија коју помиње пијани старац. Једно велико и меко срање.

Кроз буку чујем да овај стари не одустаје: „Коме ја причам, кад нема ко да чује… Сви сте ви исти. Сви. И онај са краватом и онај са косом. Ми смо крварилииии за земљууу…“ развлачи речи, па се скоро заплаче. Теше га са суседног стола. Одгурује их, те наставља: „Могли сте да градите од нуле. Али не, вама ништа није свето више. Продали се земљу. А за шта… За бесна кола…За станове…За дрогу…“, па га сад и мучена Зора умирује бесплатном туром. Не помаже. Стари креће да радује мајку у вагину, дере се и пени. Стигла га лоша лоза. Помиње Европску унију. Има по мало и смисла у његовом бунилу. „…све налицкани европејци, бре. Свима у брк треба. Свима!“

Онда устају и са суседних столова. Не гледају ка нашем столу, али осећам нелагоду. Све је наелектрисано. Помињу се и Косово и пад Книна. Те све српске издаје у задњем веку. Тема су и избори, лоша власт, пета колона, пропала национална осећања. Нико више не плаче уз химну, један каже, а Зора се прекрсти и каже: „Ја плачем“. Неко покушава да пробуди Старог Гонза речима „Сад је имаш, матори. Ушла у емотивну фазу“.

Онда са радија, који све време трешти у позадини, негде у офф-у, затруби једна стара, патриотска, ниоткуда. Ој војводо Синђелићу. Откад нисмо чули овај традиционал. Готово стандард, само у овом нашем етно кафанском џезу. Иако волим мелодију ове песме, због свеукупне атмосфере Крајишника ми је непријатно да је слушам. Пијани је гости сада певају из свег гласа, као да баш нама пркосе њоме. Митар суче своје танке, кицошке брке, па запева и он, грлато. Себе одавно сматра четником. Онај га пркосни старац ућуткује речима да то није његова песма и да нема права да је пева. Сликар хоће да устане. Смирујем га, јер кад попије зна и да удари. У њему су и песник и страдалник, трагичар и параплегичар. Нагон ка самоуништењу константа. Као и осталима који чине мој блиски круг.

„Они ће мени“ незадовољан је, али престаје да се курчи јер схвата да смо нас двојица сами против целе кафане. Лоша подела карата. Заваљује се дубље у неудобну столицу и отпија гутаљ пива. Чекамо да се хорска изведба Синђелића заврши, па да старци почну опет да гледају своја посла. Твин Пикс кафана, чини ми се. Само чекам да се појави неки патуљак испод црвене завесе, иза шанка. Или брђанка са пањем којег мази у наручју. Зора чудно чкиљи у мене.

Помислим, шта ли то ову припиту посаду тера на бес кад нас виде. Можда ове релативно младе године, млађе од њихових свакако. Или изглед који им је стран. Чиста смо егзотика за Крајишник. Андра са својом хипи косурдачом и изгледом Дјуда из Биг Лебовског, те Сликар са негованим, зауљеним брчићима, попут Далијевих. Хипстерај у својој најбаналнијој форми. И ја, брадати гмаз са наочарима, скоро да помисле да сам некакав интелектуалац, само да не носим оне детињасте тинејџ мајице (типа наранџасту са логом Градске чистоће, чисто из хира). Наша прича, смех, теме које су им стране. Па, још и ганџа, усред крчме. Знају старци шта тај мирис значи, иако то чудо не троше. Доста разлога да се распире све те ниске страсти у једном оваквом окружењу.

Јер ово место, једно од многих у граду, истурено је одељење института за ментално здравље. Овде су Пега и Зора психијатри. Њима се прича шта кога мучи, и они све помно саслушају. Све започне политиком, па пропалом љубављу, и заврши на мајчином гробу. Све фрустрације су нам потекле из детињства. Дубоки су корене несреће. Онда Пега и Зора одреде терапију, пошто се гости исплачу. Једном ћемо јачи намештај да га фино вози, треба му смирење, а оном тамо, што му је умрла жена, дај дупли вињак. Појачај неуротичарима ладно пиво, никако из гајбе, а социопати што седи сам и бечи целу кафану подај тродон у качамак. Што је сигурно сигурно.

(НАСТАВИЋЕ СЕ)

2 мишљења на „Ономад, током олује у Крајишнику

  1. Мучим се да испливам, јер у жељи да представим један занимљив догађај (из мамурног дана, јутро по кафани) у којем ми је Мита (пре свих других) доминантан са својим необичним афинитетима (а видећемо касније којим), правим подужи увод пре кулминације. То су све мање или више реално осликани локални пацијенти, ту из окружења моје фирме… Додуше све је ово дешавање од пре више лета (док је постојала лажна крчма под овим називом). Изгледа ћу да давим из три етапе (па ко издржи), жао ми да пропустим представљање још пар кафанских мушица (од којих је један драги покојник). Но, хајд, артија трпи све, како кажу, а екран сокоћала још више…

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: