Мајмуне

Болоња, четвртак, 13. август 2020.

Андреј и ја почели смо наш летњи биоскопски маратон.

Пре него што кажем ишта даље о томе, важно је да подвучем да он и Вера, током „регуларне” недеље, шта год то било, виде сат-два звучно-сликовног програма, углавном анимирани и документарни, а одскора и неки амерички назови комични треш серијски програм о тинејџ супер херојима.

Зато, кад тих сат-два недељних нарасту на три-четири дневна, то ЈЕСТЕ догађај изузетне важности.

Елем, гледали смо документарце Националне геодезије, или тако нешто, на тему највећих птица грабљивица. Јер све што није нај, није уопште.

И дете к’о дете, као што сам ја после изласка са пројекција фиљмова Брус Лија пробавао на сестрици-мученици све запамћене, али и импровизоване кате виђене у биоскопу, тако је и он виђено преточио у стварност, механизмом гледалачке реализације, рекавши изнебуха:

– Тата? Ја, кад порастем, имаћу дресираног орла-харпију.

– Каква је сад па то птица? Никад нисам чуо за таквог орла.

– Па, то је онај што једе лењивце и мајмуне, убере их с дрвећа. Тешки су десет кила и имају распон крила два метра. Највећа грабљивица у Америкама.

– Па, чекај, где ћеш да га држиш? То је птичурина. Њима треба дивљина и пуно простора.

– Па, може на тераси… Велика нам је тераса.

– Ма, шта причаш?!… Мада, види… Можда и није лоша идеја. Можемо да га пустимо по комшилуку, нека бере лењивце и мајмуне…