О дипстерима, куму и мудрим говедима шумадијским

1

На послу је углавном досадно. Конзервација је постала рутина, а ја сам се повукао из лабораторије у једну завучену, напуштену канцеларију број 34, одакле вучем све конце, наводно. Зврцну ме на локал, па им кажем шта да раде. Или само легнем на под (на браћалину стару струњачу на којој је спавао док је користио овај офис као лични штек, док је још увек радио као возач), читам у себи поезију. Соба 34 закључана изнутра. Централна климатизација ради. Милина.

Но, сад ме хвата депресија. Канцеларија постаје тесна. Шетам у њој као по самици, патике ми остављају траг на поду. Пратим га упорношћу Елмера Давежа из цртаног филма, те се и ја вртим у круг јурећи свог Дугоушка.

Видим да и колеге које сусрећем по ходницима националне библиотеке нису у бољој форми. Ако не смрде на ракију, обично се вуку попут зомбија, споро, бесциљно, изгубљених погледа. Кад је ракија у игри, све је исто, само је поглед мутњикав, а усне развучене у неприродан осмех.

Можда је то све због колективног лудила у којем је планета овог лета.

Или нас је, напросто, појела монотонија библиотекарства и алкохолизма. Две бесмислене научне дисциплине. Јесте, поред неспорног алкохолизма у којем све доктор до доктора ради у нашем колективу, и оно библиотекарство је некаква наука.

2

А није само чамотиња душе рак рана куће. Људи полако почињу да прскају. Ко препуњени балони.

Несносни су сами себи, свадљиви. У нервози уједају.

А моја је персона све мање толерантна на безобразлук. Иако ми то није у крви, понекад се и ја свађам. Чисто да одржим форму. Но, генерално избегавам конфликте, јер се некако често деси да само ја погубим живце. Страдам изнутра у тој вечној борби са агресивним медиокритетима.

А тако једном професорка са којом сарађујем назва људе око себе. Уствари, тако је кокретно назвала моје техничаре из лабораторије. А мислим да није мислила само на техничаре, већ генерално на цео мој лаб, мене и ове назови интелектуалце зомбије који се вуку по згради. О томе какви смо ми, агресивни медиокритети, умела би да беседи без гнева, врло смирено и разложно, као истрајна и стрпљива учитељица која објашњава приматима шта све треба да промене на себи како би зарадили своју банану.

У реду је то. Професори увек верују да су сви око њих потпуни кретени. Немају ни кретени боље мишљење о професорима.

3

Ето, управо један од техничара на којег се професорка жалила, мој добри стари Анта, у жељи да што краће опише свој став о овој професорки (а можда и осталим ученим конзерваторима у лабу), назва целу ту назови елитну екипу – „дипстерима“.

Не увредисмо се, реално, јер нико није знао шта му то дође. Први ми беше импулс да говори о хипстерима, или некој модификацији њихове појавности,  а хипстерај вам је онај идиотски нови покрет популаран међу младима где се сви облаче попут предратне господе, зато што је ретро „потпуно ИН“ у овом веку. Наравно,  матори панкер Анта презире све то, те хипстере, јер он је стара школа, панк, пиво из флаше, никад мејнстрим, никад Радио Београд други програм, нити чешаљ, кравата, зелена салата.

Ех да, и никад кломпе (кад смо му их дали као обавезну радну униформу у лабу, рече ми кратко „врати их, против овог сам се борио читавог живота!“). Човек са педесет и пет још увек носи ланац окачен о панталоне. Вероватно све нас, нешто млађе, ко фол образоване (такозвани интелектуални полусвет), сматра помодарима. Тим хипстер дипстер чудима.

Прочитам ја, пошто ме је копкало, дефиницију дипстера на интернету, а она каже „људи који за себе мисле да су тотално кул, а у ствари су потпуни идиоти“.

Лепо се часте, професорка и техничар. А ја увек између две ватре. И дипстер и агресивни медиокритет. Увек сам имао проблем са припадношћу групама, ни са једном нисам успео да се идентификујем у потуности. А од сваке, изгледа, покупим оно најбоље.

4

И тако, пуцам полако на послу.

То ти је оно – кад те сврби где не можеш да се почешеш, и то те баш сврби да полудиш. Тад кажеш фино, културно, да ти је „пун куфер свега“. Тако је и мени често пун, а све остало ми шупље па цурка, и ништа осим тог куфера није пуно код мене. А и оно „куфер“ није куфер, него ђока.

Хајде онда на одмор. Мало до родне груде, да променим рутину.

Изабрах онај пут преко Младеновца и Тополе, који дуже траје, али нуди величанствен поглед на моју Шумадију. Бус стаје на сваком кораку, избацује сиромашно сељаштво у своје домове, а ја ћутим, гледам кроз замуљано стакло прозора Ластиног аутобуса и упијам крајолик. Пожелех да, пре родитељске куће у центру града, свратим до кума Шарета у оближње село, које је на путу од Тополе било следеће у низу, па сам рекао возачу међуградског аутобуса да ме остави на неких десетак километара од Крагујевца.

5

Имам тог једног кума у околини Крагујевца. А имам још једног у околини Смедерева.

Та два града се уопште нису волела током деведесетих. Ко би га знао зашто. Рачунам, пре свега, индустријски су центри, обе вароши имају своје гиганте, Заставу односно Сартид. Па ваљда је и то неко ривалство, мож бити.

Друго, клубови са којима се ови градови идентификују играли су пар сезона у Српској лиги група Запад. Били директни ривали у борби за титулу, а само је један могао у Другу лигу. Причам о позним деведесетима, и раним двеиљадитим (јер Сартид више не постоји под тим именом и тавори у још нижем рангу, а Раднички је додао годину настанка на своје име како би преварио стечајни поступак и сад су наводно стабилни друголигаш).

Сећам се, мада скрећем са теме, како сам водио једном Рашу и Дражу, београдску децу, на дерби Раднички – Сартид на стадиону Чика Дача у Крагујевцу. Био је то рани март једне од тих година, пролећни део сезоне треће лиге. Онако, смрзнут и успаван град. Благо сјебан. А навијача дошло три, четр хиљада, фина посета за тај ранг. Певају и скачу да се загреју. Пева се она „Мој Сартиде, мој Сартиде, не силази са кур…не, пи…ко дунавска“. Оних промрзлих 50 гостујућих навијача на супротној трибини пева узвратно „И Реал Мадрид је добар тим, али није ко Сартид!“. Ови наши надпевавају: „Једем сира и паризер, Радничког сам симпатизер“. Брига све њих што ће им, за пар година од тад, ова нова и надолазећа демократија затворити фабрику (једну и другу гигантску) и што неће имати за лебац, а камоли за лускузну забаву попут ове игре.

Тад су умели да се радују животу, моји крагујевчани. А радост су исказивали грудвама леденица којима су засипали са трибина фудбалере Сартида, оне резервне које је тренер послао иза клупе, да трчкају лево десно, како би се спремили да уђу на терен. Боли уво тренера Сартида што је то његово загревање на метар од наших трибина и што несретници у кратким шорцевима морају да смисле како да сачувају живе главе, захваљујући разгаљеним шумадинцима са ледом у рукавицама. Чисто лудило сељачких лига у зимско доба.

Чак се и Раша и Дража прикључили забави. Ухватио Дража грудву, мада човек са Миљаковца заиста нема разлога да мрзи Сартид, па погодио једног њиховог право у главу. Паде онај мученик, публика кличе и одобрава, питају се ко је срећни добитник згодитка. А Дража, иначе корпулентни двометраш, поруменео од среће. Устао је некако несретни фудбалер, дошао себи. Добро да га животиња с Миљака није убила силином ударца. Дража ми поносно каже: „Е, ово је дерби, а не оно срање у Београду“.

6

Углавном, ето, мој одмор је кренуо. Сиђем ја са буса, баш у том селу на десет км од града, и једва препознам где је кумова кућа, јер нисам долазио у посету годинама. А овај мој кум Шаре, из околине Крагујевца, прави је лик за Анимал планет, онај страни канал о зверима. Воли све врсте животиња, барем врсте и подврсте оних сеоских. Ја баш волим свињу, па ето, никад од мене, рецимо, какав исламиста.

А кум има око куће: једно куче тамне боје и непознате марке, пар мачака углавном умиљатих и то једно маче без ноге, али живахно, па онда силну неку кокош, скоро читаво туце, и једног надменог, али омаленог певца. А тамо иза куће, мало даље, да не смрди, стоји обор са пар коза, које му иначе дају доста млека. Мислим да је хтео да има и краву, али није имао пара за њу. Краве, фине курве и увозни Марлборо су скупа забава, а Крагујевац је долина глади, рекосмо.

Ништа лепше од суботњег јутра на обронку града. А и онај добар осећај кад идеш неког да изненадиш. Донео сам му ракију, назови домаћу кајсију, коју иначе купујем од Бокија из Монографских публикација за мале паре.

Мада знам да је кум никад неће попити. А и зашто би, кад његов ћале, Лале проналазач, пече бољу. Пече од свега што му дође руке. Правио Лале од свих воћки које су му доступне, баш од свих. Мешао банане и диње, експериментисао. Каже, све што је органско може да послужи.

Предложио му ја једном давно да стави у казан комплет књига из дневне собе, јер је папир чиста целулоза. Гледа ме испод ока, све мислим да ће да ме опсује, а он ми сипа још једну громушу од мешавине ораха и малина у чашицу и каже „Да знаш, мали, да ћу да пробам“. Такви су шумадијски проналазачи.

Кад бих знао да му је успело, пробао бих и сам. Знаш ли колико тона ракије можеш да направиш у депоима Народне библиотеке. Покидали би и Пљакићев Флорес, чувену шумадијску Жуту осу, са Лалетовом Начитаном џибром справљеном од скуване српске библиографије. Од неке литературе би мало и подригивали, верујем, ал не може све да буде идеално, јелте.

7

А нису ови моји шумадинци, да простите на дигресији, тако лаки за сарадњу иначе. Ево кратке занимљивости.

Изненадио мене једаред један Рус, прави правцати. Родом из Сибира, город Барнаул, близу Новосибирска. Рекао ми мејлом да стиже у Србију, много нас воли, а ја мислио блеф, кошта тај пут. Воз до Москве, авион до Бг, аутобус до Кг, а после са мном и мојој бандом у локалне авантуре. Међутим, он мени на врата, са све ранцом на леђима и осмехом: „Брат мој, Брада“.

Новинар је Алтај преса, занимају га словенска браћа, а говори помало и наш језик, слависта је по струци (уз то и диригент локалног хора, из беса и досаде). Примили га моји у кућу ко рођеног, како мене никад нису кад дођем на викенд са студија. Уживао човек недељу дана међу нама.

Посетили и манстире око града, на његову велику радост. Манастир Драча, па онда и Дивостин, а кад смо већ били ту, у крају, ја га повео код кума Шарета и тате му Лалета. А зна се, Шумадија искрено русофилна. Таква је структура тла и становништва. Одушевили се кад су видели овог крупног, плавог медведа, оригинал са трансибирске железнице. Лале окупио комшилук, хвали се ко да има новог коња. Русу мало и непријатно.

Пристигао и мој ујак Мики, те комша Срећко, његов син. Ту и тамо, одједном гужва и кумова мама постави софру за нас. Поседали сви, завртела се и жива прича, једе се месо, пију се и ракија и пиво. Нисмо се томе надали, али Русу прија пажња. Сви га грле, вичу братска Русија, те мајка Русија. Комуницирају и рукама и очима, слабо ко дивани руски.

Песма се пева у неко доба, понапијали се сви. Највише комша Срећко, син га смирује, али овај узео слово. Прича о геополитици. Запенио противу запада. Ја као нешто и преводим госту, мада их разуме. Онда наједном искези се Срећко ка нама и рече: „А где сте били ви кад су нам њиве бомбама сејали!“, па доби аплауз одобравања од пијане банде за столом. Наједном се атмосфера промени, па сви ударише на Руса, затеченог. Те то је перманентна издаја православне браће, те камо сте кад нам највише требате, никад стварна помоћ, па ово, па оно… једва га спасих линча тог дана.

То вам је чист шумадијски панславизам на делу.

8

Елем, вратимо се на причу у којој пристигох у село тог лењог, летњег дана. Ево ми кума у дворишту.

Обучен у прљаву тренерку, патике каљаве, а брада му жута. Ко увек. Мени моја седа. Гледа ме, чкиљи, препознаје да ли сам то стварно ја. Кажем му још са капије „Шта то радиш, куме?“, ко реплику из филма, а он уместо уобичајеног одговора, полузаинтересовано, иако ме види после више од пар година, каже „Причам са козама“.

Е, свака част, помислих. Има наде за Србију.

Шаре је познат по упорности, иначе. Кад би хтео, могао би да сруши владу, а и шире. Ко волина некад пробија главом, кроз зид, и не занимају га препреке. Него неће у политику, па нам ето ова мучена влада остаје стабилна. Али зато, чега год се дохватио, Шаре тера до краја. Или бар док не види после пар година да од тога нема ништа. Ово му је била тек прва година разговора са козама.

Питам га док љубим радосну куму и мазим куцу у дворишту: „Шта кажу козе?“, а он види да га завитлавам, па каже: „Шта ће да кажу, блеје. Козе су то!“.

Има нас разних.

Али, кажем упоран је он човек. Пропричаће његова Белка кад тад. Научиће пар речи. Кад Шаретова стара прође кроз авлију, па кад куче почне гладно да завија и затеже ланац, а они мачићи се сјате око ње да просе, и кокице хорски закокодачу, а певчић омалени заћурличе надмоћно ко онај на грбу Тотенхема, е тад ће она козица да се огласи из обора. Има да каже гласно и јасно, као папига староме морнару,  „Бееелкаааа, Бееелкаааа хоћееее крекеррррр!“

Реплика јој је могла бити и јача. Али данас ионако пишу слабе сценарије, па се и ја прикључујем општој блокади и аматеризму.

„Дипстеру“, шапуће ми кумова козица.

4 мишљења на „О дипстерима, куму и мудрим говедима шумадијским

    1. Радо бих тебе и Болета гостио по Шумадији, а све мислим да ће бити једном прилике. Мучену Белку можда и обрнемо у чувеној шумадијској ротацији… А до тада – виртуелна дружба и радост читања! Позз из скуваног белог града шаље Жељко Брада

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: