Сан гараган

Болоња, уторак, 28. јул 2020.

Драги Божјидаре,

Сањам ти ја како читам писмо од тебе, електрично, у коме пишеш да би волео да кренеш са продајом пиратских дискова у СКЦ-у, па ме питаш да ли бих се и ја укључио у посао. Мислим се како је тај посао passé, а и како више није ни могуће тиме се бавити, па ми пада на памет да ти предложим нешто друго.

О томе већ говоримо уживо, на улици некој излоканој, низбрдној. Ту је и нека група људи с нама, млађарија. Предлажем ти/вам да уместо продаје дискова кренете са клубом за живе свирке, јер сви имате бендове (имам утисак да је ту био и Милош Стошић), а где су бендови, ту је и пиво и забава и мисија.

Кренемо, онда, нас двојица да се дрибламо, баскета. Онако, на улици. Ти имаш лопту, ја  браним, али ти муну дватри лакта, па се ја нарогушим, успем да ти узмем лопту, па ја кренем у нападу да лактам. Па се и ти нарогушиш, заузврат. Попиздимо обојица и неко од нас набије лопту ногом и она оде горе на други спрат на неку велику терасу. А тамо је неки челави, за зајебаним ожиљком у префронталном делу главе, исече ножем, да нас, децу, научи памети, те нам је, искрижану, у некој кеси, баци доље.

Ми кренемо да се пењемо пожарним степеницама, ал не да му бамумаму, него ‘нако. Зафрљачим му ону заклану лопту на терасу и продужимо у висине. Попели смо се добрано, по садашњој процени на шеснаести спрат. Прелазимо преко крова и крећемо да се спуштамо с друге стране, силазећи низ неке металне конструкције, нису мердевине, као нека арматура, хрђава, али може да служи за слаз, има нак’е цикцакове. Штрче две онако саме, као две хрђаве игле, без ичега унаоколо. Саме у простору, а ми се по њима спуштамо.

Не видим те више, на једном од цикова наилазим на качкет, за који ми се учини да је твој и онда чујем твој глас са суседне арматуре: „Куме!“ Смејеш се, весело, уживајући у игри. Потражим те погледом и видим само други неки качкет како пада са те друге арматуре/мердевина удаљене двадесетак метара од моје. Дохватим онај качет на мојој конструкцији, али се откачим и кренем да падам: „Не могу! Куме, падам!“ И падам, и падам…

И разбијем се.
Ал’ безболно.

Не знам како да саопштим мајци да умирем. Знам да таква вест може да је убије. Причам са тобом телефоном, ти ми кажеш да је и Илија тако пао, па је преживео. А ја помислим: „Аха… Зато је он онакав…“

У болници сам са женском фигуром. То је и моја сестра и моја жена. Каже ми да треба да ми измере животну енергију. Ако имам испод 77, да ми се црно пише. Онда она узима један од оних апарата којима данас мере корон-температуру и ставља ми на чело. Каже: „Добро је. Имаш 80.“ 

И драго ми што не умредох, и није. Кажу бабе да кад умреш у сну, продужаваш живот на јави. А можда је сва та збрка зато што сам од данас поново у фабрици после седамнаест дана слане морске припеке, шта ли…

Како сте ви?