О једном промашају и Жељи..

Речи које нисмо проживели, не бисмо смели ни писати..

Сећам се, реклама за “Total 90”, бренд Најк..
Тражио сам оцу да ми је сними на касету (vhs) јер у реалном времену нисам могао да видим шта фудбалери заправо раде..
Напомена: био сам просечан фудбалер, без идеје да постанем звезда..
Да бих уопште видео шта Давидс ради у реклами, морао сам да у половини секунде стискам дугме стоп и плеј (што се каже фрејм по фрејм)..
Гледао бих то неких пола сата и онда пола дана покушавао..
Пола дана за покрет који траје пар секунди..
Тако данима..
И не успеш наравно, барем не у дану кад сам намерио..
А није ни битно..
Оно што јесте по среди,
кажу да су ова времена оваква или онаква: корпорације, брендови, идолопоклонство и канџе интернета..
Људи су таква врста..
Слободна..
Од кад је света и века, постоји тај порив да се човек окити, покаже..
У доброј мери то је увек био исход неког рада, вештине или заслуге, па се у складу са вештином коју знаш – знало и ко има најбоље крзно, рогове или шта већ..

Зашто је све ово битно..

Гледао сам спортисте, који пропагирају неки бренд..
Изнова и изнова..
Али ни тренутка нисам желео ништа њихово, ни опрему коју носе, ни бренд који пропагирају, ништа од тога..
Ништа осим вештине коју су показивали, а то је било бесплатно..
Ствари на њима нису биле неопходне, да би се поновило оно што су ти спортисти носили у себи..
И не могу да кажем да сам био усамљен случај, доста људи је желело да зна неку вештину..
Неко више, неко мање, дуже – краће али је постојала жеља..
Није било баш пуно изговора у понуди, та врста пандемије је дошла касније..

Онда је стигао следећи кривац, интернет..
Спор али је стигао..
Прозор у свет..
Макар мени јер прозор и није прозор ако су спуштене ролетне..
Ако су спуштени капци, прозор је исто што и зид, нема разлике..
Да се вратим на интернет..

Летњи распуст, ’’dial up’’ модем и “and 1”..
Не знам како или одакле се то појавило али је стигло на ред..
Опет без идеје шта ће доћи после, устанем гледам снимке, које сатима пре тога скидам и онда покушавам док се не смркне – некоме од нас или док сунце не зађе..

Да, интернет..
Сати интернета су се куповали у пошти јер је било везано за фиксни телефон,
250дин (које немаш) за 10 сати интернета (које желиш)..
Веза спора али довољна да се повежеш..
Онда мораш да знаш тачно шта желиш да скинеш јер за десетину минута снимка је потребно и по пар сати (уз могућност да скидање једноставно пукне пре краја)..

Да се вратим на вештину, “and 1” у слободном преводу је погодак и додатно слободно бацање, а то су американци узели као термин за уличну кошарку, која је по својој природи ослобођена од неких правила – зарад лепоте игре, односно уметности као такве..
Снимци које сам скидао су у принципу били аматерски, снимани у некаквим школским двориштима, игралиштима, где неки потпуно непознати људи раде невероватне ствари..
Погледам то ујутру, покушам да запамтим и одем да вежбам добар део дана..
На кошу, са толико година сам могао да играм, само кад нема никога или барем никог од старијих..
Дакле, играо тј вежбао сам по највећој врућини јер је тај период од 12 сати до 18 сати једини био слободан..
Да, другар Дуле Даниловић је исто неким чудом гледао сличне ствари, па смо покушавали све те вештине један на другоме..
Без идеје да будемо кошаркаши или звезде било које врсте..
Само игра..
Вежбамо, па мало играмо 1 на 1 и покушавамо да то применимо или молимо Бога, да увече, кад дођу старији,  фали играч – е ту је већ била потребна храброст да уопште покушаш нешто од наученог, ако прође одлично – играћеш, али ако не прође – бићеш попричилно исмејан..
Али покушавали смо..
И пролазило је..
И дан данас се окенем око своје осе, кад се сетим финте која је прошла Дулету, кад смо играли један на један..
Наизглед он је направио будалу од мене али обојица смо би одушевљени јер је ипак прошло у датом тренутку..

А применити вештину у савршеном тренутку је ништа друго него уметност..

И опет, нисмо желели ништа од тих брендова који су продавани уз саму вештину..
Врхунац поистовећивања са тим “lifestyle-om” је било резање рукава, на старој памучној мајици..
Омиљени NBA играч ми је био Alen Iverson и у то време сам можда могао да купим “ајверсонке” aли једноставно нисам имао потребу за тим..
а и проста је рачуница, те патике су коштале 12 дана тешке физикалије на некој грађевини (од 8 ујутру до 18 часова поподне)..
Тада  сам тим часовима мерио колико је нешто скупо..

Полазак у средњу школу, први најтежи период у мом животу..
Младеновац, никад пре тога нисам био тамо..
Зорица чула да је то најбоља школа за рачунаре, а и за мене..
Размишљам тј не размишљам (имам 14година) али ајде..
Мили Боже, сад из ове перспективе могу рећи да су то билe прве озбиљније припреме..
Настава почиње у 7:30, аутобус из Аранђеловца креће у 6:30, од куће морам да кренем у 6 часова јер је аутобуска станица далеко око 4км – дакле устајање у 5:30..
Чуо јесам да неко устаје тад (деда, родитељи) али више сам мислио да је то некаква легенда..
Такође, од станице у Младеновцу до школе – опет око 2км.. Солидних 12км дневно, пет дана у недељи, 4 године – накупи се ту пристојан обим кретања..
Али тад то нисам тако посматрао..
Први пут сам се запитао зашто се креће у школу на јесен, кад све почиње да вене..
Немогуће да нису могли да ставе почетак у неко рано пролеће..
Устанеш (рано) али макар греје сунце, макар цвета природа..
Елем, много ми је било тешко..
Некако сам покушавао да убедим Зорицу, да се пребацим у Аранђеловац у школу, а она мене опет да увери – да некако издржим до полугодишта јер наводно тек тад могу да се испишем..
Наравно, то није имало везе са истином али је знала ако издржим до полугодишта, да после нећу ни желети да се пребацујем..
Морам признати да је то најбоља ствар у животу, не школа наравно – него тај моменат одвајања.. Тад сам научио да се не везујем ни за шта на свету тј увидео сам да је везивање у вези са навиком, а навике се је л те мењају..
У ту школу је ишао и горе поменути Душан, на том путу смо се некако и срели..
Тамо сам срео и Ненада Глођовића, један од духовитијих људи на које сам наишао до сада..
Глођа још један од већих чудака у мом животу, очеви нам радили заједно у Шамоту – није нека препорука за у ц.в. али и те како говори о поштењу, барем кад су њих двојица били у питању..
Како су изгледала та наша путовања до школе..
да, ситуација у аутобусу..
’’Стрела’’ аутопревозник, распад система, врата не могу да се затворе, кондуктер као да је изашао из Цигановићеве канцеларије (погледај под никад дочекани ’’Бољи Живот’’) и ми ђаци – гледамо да преваримо тај непостојећи систем, у смислу да не платимо ништа..
Некад је то пролазило тако што скупимо сви по десет динара, па да возач и кондуктер имају за по кафу (и вињак).. Некад упадне контрола, па се правимо да спавамо.. А некад Ненад (Глођа) буде једноставно много расположен:
’’добар дан, докле идете?’’
’’што даље одавде, ја немам никога на овом свету.. ’’
и бризну човек у плач..
Седим поред њега и не могу да верујем шта ради..
Плаче, суза сузу стиже..
Тренутак кад је свима непријатно због њега..
Кондуктер се окреће и наставља даље..
’’Е тако се то ради’’..
Мислим се тј кажем му ’’ниси ти у винкли’’..
У повратку из школе смо, кад су временски услови дозвољавали, гледали да стопирамо ка кући..
Већина нас је на свакој свесци имало написано велико АР, како би људи из аутомобила знали где идемо..
Одемо до изласка из града и размишљамо ко је какав човек, у смислу зашто нам не стане..
Морам да нагласим да нам је ретко кад стао власник скупог аутомобила..
Опет ситуација која у доброј мери осликава разлике у Жељама..
Ненад, два другара и ја смо кренули да стопирамо..
Чекамо двадесетину минута, ништа..
Рекох, ајмо пешке (никад пре тога нисмо прешли ту раздаљину, око 25км)..
Сложише се сви..
После пар километара, један другар заустави аутобус..
Нешто касније други стопира ауто..
’’Је л идемо ми?’’, пита Ненад..
’’Идемо, идемо’’..
Дођосмо до уласка у Аранђеловац..
Мистерија – на уласку у град стоји билборд ’’Књаз Милош – Добро дошли’’..
’’Шта мислиш, брате, да ли ово само почне да сија или неко дође да укључи’’..
Сели смо да сачекамо да видимо..
Није ме срамота ни данас због тога..
Ваља мало и сести са пријатељима..
Углавном, то је била прва већа дужина у мом животу..
Да, Ненад Глођовић – ходали, смејали се, маштали..
Завршила се школа али не и пријатељство..
Од Божића до Васкрса, нових пешачења и маштања..
’’Идем ја у Београд ускоро, радићу мало грађевину, мало у кафићу..
Док не нађем посао на радију или тако нешто’’..
Ненад је радио мало на локалној телевизији и радио станици – запамтио је свако наше пијанство јер смо га звали и малтретирали, да нам пушта музику..
’’Сад ћу још мало и ја на факултет, па ћемо смислити нешто.. Издржи док не стигнем до тог дела’’..

Онда више од годину дана ничега. тј свега осим нечега конкретног..
Цигарете, превремено опијање и повремено присебан..
Хране превише, кретања премало..
Толико мало кретања да нисам стајао у месту, него ишао у назад..
И тако у круг..
Једина добра ствар у свој тој изгубљености је што сам одгледао на стотине филмова у том периоду, сличан ми је укус и сада, па је вероватно све то ушло у неку подсвест..

Онда опет, не знам како тј одакле се појавила жеља да кренем у другом смеру..
Ваљда сам толико ишао у назад, да ме је глава заболела..

Почетак фебруара (мислим 2006те), снег је баш нападао, позвао сам најбољег другара Јалета (Милош Јаћимовић у личној карти) да ми помогне да изађем до врха Букуље (неких 5км, не толико тешког успона тј барем не у овом тренутку)..
Сваки повратак себи са собом носи и повраћање, мислим да се то десило неколико пута до врха, али смо успели..
Попесмо се некако и то никад нећу Милошу заборавити..
Знао сам да ако следећи пут не изађем до врха, то ће бити зато што нисам хтео, а не зато што нисам могао..

Опрема за кретање ка себи је кључна, поготову кад је хладно и има доста снега: дубоке ципеле покојног оца и све старе ствари из ормара..
да, мислим да сам их све обукао..
Због страха да се не прехладим, за мало да не умрем од превелике температуре..

Стигао је још бржи интернет..
Богу хвала..
Сад из ове перспективе кад погледам, како се интернет убрзавао – тако су људи постајали све спорији..
Опет, није због интернета (бренда или тренда), што каже један уметник: људи данас злостављају наркотике (у смислу да ни не знају што их користе)..
Тако је и са интернетом, мени је он добро (по)служио..

Елем, да се вратим на стизање..

Брат (млађи) и ја смо почели мало озбиљније да вежбамо..
Углавном теретана тј снага и трчање колико мора..
Тад смо “открили” Ронија Колемана..
А јој радости..
Огромни црња са осмехом..
“yeah buddy light weight”, виче човек и гура пола тоне..
Све то је будило огромну жељу у нама али не да будемо билдери, већ да се осетимо једнако живим.. 
Одгледамо пар снимака, па идемо у теретану, као да крећемо у рат..

“браћа Даничић” то лудило које смо носили са собом је некако ишло у пакету од старта..
Обични клинци, ништа посебно што би се рекло, без динара у џепу, али то лудило или луду жељу коју смо поседовали (или она нас) је правило разлику..
Опет, не у односу на наше другаре, него у односу на нас и наше снове..
А сањали смо много..

Мислим да пробуђени људи много више сањају..

Пријатељ и власник теретане Бојан Лазаревић је врло брзо и престао да нам наплаћује теретану (у то време је 2400дин укупно било превише за једну плату), а очигледно је видео нешто у нама и хвала му на томе..

Препознатљиви смо постали по неумерености..
На првом месту неумереност у жељи јер смо свега били жељни..
Гледали смо много снимака, филмова – о спортистима, о стварним и оставареним људима, о сновима и неким другачијим истинама..

Тако смо некако, “случајно” ушли и у православље тј. оно у нас..
Тада смо се сусрели са истином са великим И, а да то нисмо ни знали..
Сад сам сигуран јер су тада нестале сумње, већина неких страхова и добар део вишкова..
Али да не улазим превише у то..

Гледајући све те филмове и снимке, заљубио сам се у процес стварања свих тих ствари..
Магија, уметност..
Први свој снимак сам монтирао у средњој школи, песма Пут безнађа и сцене из филма “American History X”..
Програм за монтажу, пиратска верзија Sony Vegas 3..
Само игра, без идеје о исходу или резултату, тј нисам то нигде објављивао (фејсбук, а ни јутјуб још нису били постојали)..

Онда је требало да одаберем животни позив – нити ко зове, нити знам где ћу..
Размишљам, волим да сам активан, правдољубив сам по природи,  што не бих уписао полицијску академију (а и бесплатно је школовање, за толико имамо)..
Рекоше ми ипак да немам срце за то, да ми је крива кичма и да сам наглув..
Што рекоше мајка и брат, и боље, тебе би тамо нешто згазило или би те појео мрак – вечито нешто лајеш против власти..

Пауза од годину дана је можда нешто најпаметније што ми се десило, не могу да кажем што сам урадио јер се једноставно десило..
Не знам ко је и кад уопште одредио, кад је чему време и који је редослед или макар правилан редослед у животу..

Дигресија: слушао сам често како је неко кренуо тад и тад у школу, да не закасни следеће године, да не буде матор..
Еј, где да закасни, шта га то толико спектакуларно чека у животу..
Дај што пре да раздетињимо дете..
Човече драги, па само тих 6 година има шансу да не буде ништа, а да буде све..
Да буде прљаво и поцепаних колена, да не зна ништа, а да опет све разуме..
У вртић сам ишао само кад пада киша, иначе смо били на ливади, између зграде где смо живели и вртића..
Нисам знао ни једну песмицу на енглеском, можда сам препознавао нека ћирилична слова али сигурно нисам знао ко је председник Србије или како се већ тад држава звала..
“И шта мени фали, ма иди бре”..
Био вуковац, касније одличан, а сад се батргам некако..

Да, факултет..
И даље нисам знао шта хоћу..
Другар Пеђа ми је предложио Диф..
Искрено, чуо јесам али шта је тачно то, нисам имао појма..
Рекох како не могу да будем професор, нити да радим у неком систему државнога типа..
Објаснио ми да то није нужно и да могу да будем тренер..
Видиш да те људи већ питају и слушају, као да нешто знаш..
Ајде, и онако не знам шта бих..
Чак на попуњавању докумената нисам знао шта да заокружим, ја сам мислио спорт али Пеђа ми рече, да закружим физичко васпитање..
Нећу да будем професор..
Нећеш тј не мораш, на овом смеру ћеш више научити..

И тако..

У принципу, допала ми се цела та прича око студирања, као академски грађанин,  мени у глави Млада Босна, идеје, соколска друштва и држало ме то сигурно две године, после сам гледао само да завршим започето..

Тренирао сам баш доста, читао, гледао да стигнем све што треба..

Срећа, па сам сва лудила прележао на време, па сам вероватно једини провинцијалац који није изашао ни једном од кад сам дошао у Београд, не рачунам концерте и позориште.. Ту смо Лазар Радивојевић (друг из средње, он може да посведочи већину ових лудила) и ја били као пуштени са ланца – Дервиш и Смрт, као и Велику Драму смо гледали десет пута из “голубарника”, 100 динара карта за студенте – пола ни не чујеш од оних расхладних уређаја..

Божић не знам које године, горе поменути Ненад Глођовић дошао (сад већ традиционално) на ручак..
’’Је л’ си нашао нешто?’’, мислим на посао на радио станици..
’’Ма какви’’..
Рекох: ’’ја слушам тај неки радио, имају фину емисију ’’Мојих 50’’ – где дође неко од глумаца, уметника или људи да наброји својих 50 омиљених песама и да објасни зашто му се то свиђа’’..
’’Где знам толико песама да набројим’’, спрда се Ненад и чека да чује зашто сам му то уоште поменуо..
’’Они имају неки као шоу или како се већ то зове, такмичење за избор водитеља и ко победи добије посао’’..
’’Ајде видећу да се пријавим’’, неповерљиво одговара..
’’Одмах ћемо то да урадимо, седи овде и попуњавај (опет предност интернета)’’..
’’Зашто сте се пријавили за ово такмичење? Шта овде да ставим?’’..
’’Напиши да си дао отказ да би радио код њих’’..
’’Дај брате, мислиће да сам будала’’..
’’Бар ће знати на чему су и повероваће да си искрен’’, шалим се али се и не шалим..
’’Мислиш?’’..
’’Милсим’’..
Након пар месеци га је та реченица одвела у ужи избор, а његова Жеља до новог посла – који и дан данас ради..

Пар година касније..

’’Хоћеш да ме крстиш?’’, пита одушевљено Ненад..
’’Не могу ја’’, озбиљно одговарам али се суздржавам да се не смејем..
’’Што? љуби те брат. Шта сам ти урадио?’’..
’’Не крстим те ја, лудаче, него поп.. Ја ту само посредујем, као сведок’’..
’’ха ха ха нешто као жирант за кредит’’..
’’Толико велики кредит још нико није дао.. Може, брате, наравно’’..
’’Е да нас види Моца сад (мој отац)’’, изговара и гледа у под..
’’Гледа нас, брате, не брини’’..

Да, друга година факултета, читам књигу из атлетике (октобар 2008), прича о Филипидису и маратону, херојски подвиг..
Зовем Дејана и кажем му да ћу у Арпилу (2009) да трчим маратон..
Каже идем и ја..
Касније тог дана, мислим да ме је прво питао колико је “то” и како да се припремимо за “то”..
Ваљда да трчимо, не може бити нешто компликовано..
Ни сам нисам имао појма..
Трчали смо стандардно, викендом нешто веће дужине и то је то..

“У бој крените јунаци сви..“

Распали смо се, али истрчасмо некако (4сата и 45мин)..

Месец дана нисам могао низ степенице, једва смо ходали..
Тад је на старту маратона било мање од сто људи, а ми међу млађима..
Сходно томе је уз браћу Даничић убрзо додато ’’маратонци’’..

Шта ћемо сад?

Шта знам, могли бисмо смо два маратона годишње, то се уклапа и у периодизацију (мало сам нешто прочитао, па се правио паметан пред Дејаном)..
Гледали смо снимке, шта ћемо и где ћемо..
Могли бисмо у Љубљану..
“да, могли бисмо да ја нисам клошар”, сетисмо се Брацине реплике и решисмо да идемо у Нови Сад, можемо да спавамо код Дарка Суљовића (брата)..
Опет снимци, тренинзи, гледање финиша различитих трка, Хаиле Гебреселасије, Иронман и изнова снови али не о обарању светског рекорда или такмичењу са другима (са ким, кад смо једини маратонци које познајемо били ми) или било шта помпезно..

Ништа од тога..

Само братски занос..

Протрчали смо кроз Нови Сад (4 сата и 15мин)..

Лепо било, много кише..
Пред циљем нас је чекао брат Дарко, са заставом и фотоапаратом..

А јој победе..

Трчимо последњи километар, а чини ми се да са нама трче и сви наши светци, цела српска историја али и црнци из Кеније, Етиопије и све о шта смо се до тада “очешали”..

Након потпуности, увек долази празнина и нова жеља за потпунијом пуноћом..

Читао сам о некаквим племенима, која трче док се атнилопа не умори и тада је улове (и по 200км, у пар дана), о Хоплитима (наоружаним ратницима, који прелазе сличне дужине), дођох некако и до документарног филма о Јаносу Куросу..

Ултрамаратон..

Зовем Дејана: ја ћу у Марту (2010) да трчим 12 сати..
Одговара, идем и ја..
Наравно, наставак питања је сличан: где то има и шта треба да ради..
Рекох да има у Београду, овде на Ади (ту се уклапамо и са новцем), припрема – повећаћемо обим кретања и то је то..
Трчаћемо мало више, па докле стигнемо..
Тако и би, 92км за 12 сати..
Купили неку јефтину опрему али исту, натрчали на неке шушкавце у боји заставе (800дин) и деловали као озбиљни професионалци, само наизглед..
Била и Зорица (мајка) све време уз нас..

План за трку једноставан – нема га..
Слушамо песме које нас покрећу (читај, терају на лудило), прошли маратон колико можемо, а остатак колико мора тј круг по круг (колико да не стојимо у месту)..
Распад система, празни потпуно, за електролите смо сазнали пар година касније (а до тад је магнезијум и калијум био врхунац)..

Баш леп дан, наша победа..

Браћа Даничић – ултрамаратонци..

и Зорица као врховни комадант..

Зорица – мајка храброст, остала сама са два лудака али баш лудака, мало због пубертета, више због менталитета..
Током ултрамаратона 12 сати се не би померала са стазе, храбрила и пратила да ли нам је нешто потрбно..
Имала је шта и да види..
Дејана боли колено, ја вазда повраћао и имао проблема са стомаком..
Бео као крпа, празан, расапдам се..
Има још нека 4 сата до краја..
Хода поред мене и каже: сине, иди узми мало супе, па настави..
још мало имате..
Болело је њу сигурно и више него нас, и вероватно би најпре рекла: одустаните, биће боље следећи пут..
Како то да кажеш људима који газе као да неће бити следећег пута..
Једноставно је знала колико нам све то значи, колико смо у ствари ми и то што нам се дешава у датом тренутку и да је то оно чему стремимо..

“Не може човек преко својих могућности“, то је лаж..

У задатом тренутку може тачно онолико колико му је дато да понесе..
А о свему осталом брину неке више инстанце..

Други ултрамаратон, Зорица и синови..

Наши заједнички тренинзи су увек били на ивици туче..
Дејану боље иде равно, бржи је и ту умирем за њим..
Мени много боље иду узбрдице и гледам да након њих више не помисли да убрза на равном..
Али увек смо завршавали заједно..
Све друштвене игре (карте, шах идт..), које смо имали као мали, нам је Зорица бацила у шпорет јер нико неће да изгуби и желимо да играмо док не победимо..

У свако наше трчање смо кретали као да се никад нећемо вратити, као да идемо директно на небо..
Мислим да се никад и нисмо враћали, барем не у полазну тачку..

Тако је и било, у самачкој згради смо само физички боравили, а мислима тј жељама били ко зна где..
’’радујте се и веселите се’’ и увек сузе, а нисмо били очајни..
Шта више, у нашим главама смо били најјачи или смо макар знали да ћемо то бити..

Опет, за то нам није био неопходан противник, довољни смо били сами себи..

Други ултрамаратон, исте године, смо истрчали 104км за 12 сати..
Зорица је била целу ноћ са нама, није спавала (тај ултрамаратон се трчи од 9 увече до 9 ујутру)..

Jош једном сам трчао тај тип трке и желео да победим тј оборим државни рекорд на 6 сати трчања..
Истрчао сам 68км за 6 сати, победио али нисам оборио рекорд..
Рекорд као рекорд, идеја је била да ја победим на 6 сати, а Јовица Спајић на 24 сата и да на тај начин скренемо пажњу потенцијалних спонзора..

Скренули изгледа јесмо, пажњу нисмо..

Жеља да одемо на пустињски ултрамаратон у Сахари се није остварила..

Сад са овим искуством видим да нас је сам Бог спасао од нас самих..

Кратка дигресија о познанству са Јовицом..
Старт ултрамаратона на Ади, кажем Дејану: сними нагруваног батишу, овај луђи од нас..
Заврши нагрувани батиша фино..
Свака част, брате, можда да размислиш да се посветиш овоме, фино ти иде..
Читам пар месеци касније у журналу ’’Јовица Стајић претрчао Сахару’’..
Питам Дејана, како се зваше онај лудак, што смо га упознали на Ади..
Каже: Спајић..
Мислим се новинари, тешко да и презиме погоде, ајде да напишем писмо човеку..
’’јесам, брате, ја сам тај.. баш сам размишљао како да вас нађем’’..
И нађосмо се..

У међувремену сам завршио факултет, почео да радим као тренер..
Осетио сам то као своје тј ту сам био свој на своме..
Припремао сам се за тренинге, сањао тренинге и првих сусрета са клијентима се уопште не сећам..
Био сам скроз занесен,  и са жељом да делујем као човек који апсолутно зна шта ради тј то ради цео живот..

И делао сам..

Наставио сам са кретањем, гледао снимке, слушао приче.. 
Желео сам да правим снимке, које и сам волим да гледам..
Телфон за динар и на њему камера која не вреди ни толико, а снимке сам монтирао у блендеру (буквално ми је тако радио тадашњи рачунар) и пиратска верзија Sony Vegas (сад већ) 14, која ’’пуца’’ нон – стоп..

Између свега тога сам се кретао непрестано..
Некад је то можда било бежање, некад стизање али то је нешто што је увек било добро према мени..
Помагало ми је да на крају дана ипак осетим да нешто вредим..
А сутра?
Сутра си опет на нули..
Мислим да од 2006. године радим просечно 2.5 тренинга дневно..

А између свега тога, преживљавање..

Живот сам некако доживљавао (а мислим и сад) као некакву игрицу и нивое које је потребно прећи.. Дан за даном, месец, кирија, нешто да се поједе..
Временом више нисам имао жељу да трчим на асфалту и док сам трчао ту   врсту трка – тренирао сам само у шуми..
Опет снимци, Килијан Хорнет, УТМБ, планине, неки другачији људи, у којима сам све више видео себе..

Увек сам се нешто питао, нека питања су ме везивала за земљу и бивала кочница.. Нека друга питања су ме дизала у небеса..

Заузети се за себе, а не бити горд..

Бити сигуран у себе и дарове које си добио, а остати скроман..

Ти вредиш.. Ти вредиш..

Вреди оно што сам добио..

Дар континуитета и истрајности..

А човек траје, колико и жеља у њему..

Мислим да је сваком даровитом човеку дата и кофа ничега, поред дарова јел’ те, коју упорно носимо свуда са собом..
Заправо то је ништа тј касније схватиш да није тако али док је носимо, то делује као неописив терет..
У тој „кофи“ може бити било шта..
Код некога су то страхови, недостатак љубави, осећај недостојности или безвредности из недостатка повратних порука..
У мојој је било доста мрака..
’’I was me but now he is gone’’..
Одакле, како и зашто, не знам..
Углавном је био константно ту, можда из појачаног осећаја за све – тада углавном за лоше ствари..
Сад верујем да је та „кофа ничега“  неопходна сваком даровитом човеку и да га она заправо држи у равнотежи јер на једној страни су дарови, а другој та непостојећа тежина коју осећамо..
Логично, што су већи дарови, терет са друге стране „неподношљивији“..
Зато неопходно да чувамо и своју „кофу“ јер ако је прерано испустимо, може се десити да не издржимо дарове тј не останемо на ногама или још горе – прерано се ослободимо дарова, постанемо прелагани попут балона..
Углавном, ја своју кофу и даље вучем за собом али сам научио да ми не смета, да ми је и она неопходна, да не полетим..

Да, планина..

Добар део стазе трке око Моунт Бланк-а сам знао тј препознавао и пре него да сам пожелео да идем на ту трку..
Снимци, гледао сам буквално све..
Професионални, аматерски снимци других тркача, приче, баш све..

У том неком прелазу сам упознао Александра Ђаковића, писао ми је након што је видео пар мојих тренинга са другим људима..
„Здраво Далиборе, ја сам Саша, виђали смо се у теретани. Свиђа ми се како радиш и ако имаш времена волео бих да ме тренираш. Играм велики фудбал викендом и волео бих да се за то мало боље припремим.“..

Може наравно..

Био је то мислим Октобар 2013., а у Априлу (2014) је истрчао први маратон, исте године у Септембру ултрамаратон (12 сати, 90км), 2015. у Априлу истрчао 100 миља Истре (ја тад још увек нисам имао плснинску трку иза себе), онда смо у Јуну заједно прошли 120км на Старој Планини, било је ту још неких трка на асфалту, 2016 опет Истра, у Септембру те године није завршио Тор (340км, са 3 Евереста успона), 2017 опет Истра, онда у Септембру одличних 111км за 12 сати трчања, 2018. Истра, цео Ironman у Клагенфурту, у Септембру исте године завршио Тор, 2019. прошао опет Истру, екстремни Ironman (swissman), у Септембру успео да заврши сан већине тркача UTMB (170км, са више од 10000м успона), урадио још један екстремни Ironman на Дурмитору, а између тога се и њему дешавао живот..

Да, фудбал..
Погледа га повремено, због посла..

Ретки су такви људи, којима не мораш ништа да тражиш, а даће ти све..
Ваљда је и сам био жељан свега, па препознаје жељу..
Борио се, па уочава борбу и код других..
Захваљујући њему сам први пут путовао изван граница Србије, трка Милано Сан Ремо и незаборавно искуство, где смо буквално све научили..
из мојих грешака наравно, али смо научили..

„ево ти мој сат, да имаш да мериш, ја и онако трчим само са тобом“..
После недељу дана је себи купио други сат, а мени трајно оставио свој..
Један дан доноси акциону камерицу, каже види ово ваља ли, узео сам да имам за море..
Наравно, на мору је направи два снимка, а камера је трајно остала код мене (са њом сам снимио првих пар интервјуа за Грађанско Новинарство и добар део филма тј материјала за Дане Дивова)..
Такав је то човек али биће тога још, тек смо се „затрчали“..

Снимао сам баш доста и често..
Скоро све тренинге, у различитим временским условима и неусловима (око 10 терабајта различитог материјала)..
Временом сам добио и бољи рачунар за монтажу, па сам по мало и ту напредовао..
Хвала прво Љиљани Нишић, која ми је такође бивши клијент, а садашњи тј пријатељ док сам жив..
Још један тадашњи клијент, а садашњи пријатељ ми је дао на коришћење (трајно) акциону камеру (гопро 2).. Хвала Жељки Благојевић..
И опет, наравно хвала Аци који ми је такође дао рачунар..
Нико од њих ми није дао нешто што су планирали да дају у старо гвожђе, него уређаје који су ми служили у том тренутку..

Напомена, ништа нисам тражио од ових ствари.. Једноставно сам упознавао људе, који такође имају појачан осећај и којима не мора ништа да се тражи..

Поред филмова и различитих снимака, музика је играла велику улогу у нашем одрастању тј узрастању..
Од тешког метала, који је вероватно био саставни део оног мрака али и побуне, до још теже национално обојене музике..

Витештво, православље..

То је онај моменат кад схватиш да си ту где јеси, не уз помоћ Вилијама Тела (свака част човеку) или измишљеном јунаку Рамбу, него захваљујући лози Немањић, Лазару и Милошу и свим другим витезовима – „који живе докле сунце грије“..

Као мали сам читао Винету, приче о различитим дружинама, о истрајности..

„Бела грива“ ми није изазвао осећај жаљења док сам је читао..
А како другачије отићи, него са пријатељем..
Заједно за једно..

„Дечаци павлове улице“ омиљена књига, Орлови рано лете, Хајдуци – све те то обузме или не обузме..
Одатле вероватно и жеље да се гради нека заједница – коју не везује интерес, већ интересовања..
Где ће људи, градећи себе, изградити се у трећој вредности..
Оној која превазилази материју и било шта опипљиво..

Одох ја предалеко, вратићу се заједници..
Чим повратим себе..

Музика – од давнина је ритам, а касније и речи, играо битну улогу у развоју цивилизације – ратнички походи, славље победа, свечаности..
Тврди звукови и оштри текстови..
Речи које секу..
Жељни смо били буквално свега, па одатле вероватно и толика неумереност, нарочито у жељи..

Слушајући музику, сусрео сам се са Бошком тј Шкабом..
Текстови Београдског Синдиката су у доброј мери чинили, да се осећам много мање изопштен јер сам веровао да још неко живи све те силне речи, које изговара..
Неко живи и речи му јесу силне, силовите и пре свега истините..

Годину дана пре него што ћу упознати Бошка, брат, пар пријатеља и ја смо истрчали маратон у мајицама, на којима смо одштампали неке од текстова Синдиката..

Да и физички понесемо поруку..
Уверење да смо на истом задатку је довело до првог онлајн упознавања..
Бошко је видео наше фотографије са маратона тј тих стихова које смо носили и послао ми једноставну поруку: „покидали сте, браћо, свака част“..
Следеће годеће године, неким чудом и без икакве припреме, Шкабо се нашао на циљу полумаратона..

Веровао сам да је то неки знак..

Честитао му на успеху и после пар недеља му послао писмо, у којем сам му изложио своју идеју..
Одговор једноставан: „може, брате, ја сам скроз у фазону“..
1.9.2013. позвао сам све људе којих сам се сетио, Шкабо такође, то је био први тренинг и почетак реализације жеље зване Ултра Тркач Србија..

„Кад је џабе..“ у овом нашем случају „не пије воду“..

Одзив је био запамћен, ужи круг родбине, са моје стране брат Дарко Суљовић и браћа Радивојевић Душан и Лазар, а од Шкабових – брат Срба..
Мора да се крене, да би кренуло..

Тренирали, снимао, монтирао, позивао и тако у круг..

Након пар месеци, педесетину људи је трчало свој први маратон..
Пењемо се уз Бранков мост, последњих пар километара, причам Бошку: фино, брате, све је добро.. Одморите месец дана, па ћемо кренути са припремама за Септембар..
„Шта има у Септембру?“
12 сати трчања..
„брате, мислим да сад и није баш тренутак да ми то кажеш“..
Веровао сам баш у тај тренутак, а и већ сам поменуо да болујем од хроничне неумерености у жељама..

Септембар 2014., ноћ између суботе и недеље, трка Самопревазилажења..
Бошко и још двадесетину људи су тог дана постали ултрамаратонци и превазишли све што су до тада мислили да је могуће..
Александар Ћаковић и Бошко су те ноћи истрчали по 90км..
Остала и фина успомена са те трке, први инцидент у историји ултрамаратонског трчања..
Захваљујући томе је трка са Ушћа (читај неартикулисани власници сплавова), премештена на Калемегдан..
Богу хвала на томе, много лепше место – има историју..
Овај део сам убацио само да се преиспитате, зашто ће вас више копкати, шта се десило иза ове фотографије – него сама прича о жељи (понешто да научите о утицају медија али и о себи)..

„ко ће вјетар луди зауздати“..

Опет снимци, Килијан Хорнет, УТМБ, планине, неки другачији људи, у којима сам све више видео себе..
Време је било за прву шумско – планинску трку, Април 2015., Фрушка Гора..
Било је то потпуно ново искуство и Бошку и мени..
Ја сам тада стао на 90км, нисам могао ни метар више, док су Бошко и Игор прешли свих 120км..

Пар пута сам већ одустао на тркама..
Мало сам почео и да сумњам, колико сам заправо ја за то јер увек иста прича..
Мучнина, повраћање, потпуна исцрпљеност (на трци Милано – Сан Ремо сам завршио и у болници, требало да примим 5 инфузија)..
Све више сам радио али све мање погрешно..
Некако је и то дошло на своје..
У тој 2015. сам са Ацом и Лазаром Р. прошао успешно своју прву планинску трку, 130км на Старој Планини..
Потом у Августу са Бошком 115км на Јахорини..

Слушајући различите разговоре и сведочанства да је могуће, пожелео сам да и сам снимам тако нешто..
Новинари се генерално баве само очигледним стварима, а мени је увек фалило да чујем нешто о узроцима јер последице и слеп човек види..
1.9.2015. започето је остваривање још једне жеље, назвао сам је Грађанско Новинарство..
Желео сам да то буде идеја различитих људи и да они своје идеје остваре кроз ту врсту заједнице..

Елем, било како било у томе сам мање више био сам, уз повремену помоћ и константу подршку Игора Дундића..
Тако је то ваљда са свим идејама, где је једини интерес заједничко интересовање..

Није да не познајем програмере али ипак оба сајта направио сам, што није лоше јер сам видео да умем и то (интернет тј. јутјуб је чудо)..
Не жалим се, све то сам на првом месту радио због себе јер сам желео да чујем различите одговоре..
Да сретнем неке људе, да посведоче могуће..
Камера коју ми је Аца дао на коришћење (трајно), Garmin virb, ми је у многоме помогло око разговора које сам снимао..
Звук је нешто лошији, па сам то решавао тако што сам „лепио“ звук са gopro2 (коју такође нисам вратио Жељки, ваљда ми је зато и дато)..

„ко пучини бранит пјенити“..

Упознао сам фине људе, који су ме уверили да смо на заједничком задатку, у једној истој борби..
Било је и различитих „алтруста и хуманитараца“ који су ме у томе демантовали тј њихова пребитност и презаузетост..
Једноставно нису могли да се сретну са мном јер имам мало фоловера, а то што радим прати само ужи круг пријатеља..

Елем, тренирао, разговарао, снимао, монторао и изнова позивао..

Да, у Септембру 2014. сам са Ацом ишао у Италију, да испратимо Јовицу на трку Дивова (Tor des Geants) , испоставиће се касније и нашу трку јер смо у свим тим врховима видели себе..

Тај пролазак кроз долину Аосте памтићу док сам жив..
„шта је, бре, ово и где ће овај човек“..
Огроман страх, поштовање и дивљење..
Док смо чекали Јовицин старт, Аца и ја смо желели да прођемо део стазе (делић) и попнемо неки врх..
Col Entrelor 3100м и део стазе од око 8,5км (од укупно 340км) и висинском разликом од 1200м (од укутно 30000м)..
Два дана смо  једва ходали након тога али смо се и питали, у којој тој будућности бисмо се могли и ми наћи на тој трци..

Тренирао, снимао, монтирао, маштао и изнова желео..

Крајем Децембра 2015. Аца, Бошко и ја смо се пријавили за трку Дивова, која треба да се одржи у Септембру 2016.. У причу је ушао и Бранко..

Четворка је леп број..

До тада сам снимао скоро све тренинге, по свим временским условима, повремено испитивао људе – како, зашто..
Носио камере са собом на свим тркама, снимао и монтирао као засебне целине..
Оног момента кад смо се пријавили за можда најтежу трку на свету, знао сам да желим да целокупно путовање преточим у документарни филм (кад већ немам дара за писање)..

Било би сад занимљиво да напишем, како то иде у складу са текстовима овог типа, како су сви били против мене, мојих идеја, итд…
Не, никог заправо није ни интересовало..
Барем не у том облику да се превише удубљује..   

`’’ко границу жељи назначити“..

Резултати извлачења су објављени крајем Фебруара 2016., сви су извучени – осим мене..
У том свету тј протоколу су ствари поприлично једноставне,
ниси извучен – не идеш..
Напишем ипак неко срцепарајуће писмо организаторима, као ја сам вођа тима и спонзори неће да финансирају ако ја не идем (какви црни спонзори)..
Ко је писао Италијанима, зна да и нису баш ревносни, кад је у питању одговарање на упите..
Ипак стиже одговор: у реду, можете и ви уплатити стартнину (600е)..

Мислим се (опет), могао бих да нисам клошар (да опет цитирам Брацу)..

Срећа, Аца већ довољно познајем, па на моју поруку да сам и ја извучен – одговара: одлично, дај податке сад ћу да уплатим, па ћемо ’’пребити’’ кроз тренинге..
Рекох: како смо кренули, имаш уплаћене тренинге и за унуке, кад стигну..

План за ту годину, да прођемо 100 миља Истре у Априлу, иначе мојих првих 100 миља и највећа дужина коју ћу до тада проћи..
Након тога кратка пауза и онда припреме за нешто, кроз шта човек не може да прође припремом, већ само жељом..

Мала дигресија, порука од Аце: резервисао сам нам смештај у истом хотелу, у  Умагу, да се не јуримо тамо..
Мили Боже, могао бих се навикнути на ово, фин неки хотел баш..
Рачунам боље да ’’пребијам’’ са Ацом, него да ме пребијају зеленаши..
Кроз циљ трке сам прошао са Ацом, успут покупили и Јелу (касније ћу објаснити).. Бошко је кроз исти тај циљ прошао пола дана касније, са стрипом Дилан Дога у рукама..

Све је било нелогично и без икаквог систематског плана али је било баш како треба..

Одморили две недеље и кренули са припремама..

Жеља ми је била да обезбедим макар једну нову акциону камеру, коју бих ја носио током трке и један DSLR апарат, који би био код људи – који би нас пратили од базне станице, до базне станице (на око 50км)..
Надао сам се да Јован, Ацин брат, неће рећи: ’’ви сте бре будале, каква црна Италија, то ми је две недеље на мору’’..
Рекао је нешто слично: ’’ви сте будале, мада могли бисмо Мара (жена му) и ја да видимо те Алпе, нисмо ми гори од вас’’..

Одлично..

Писао сам многима, молио макар да нам се да опрема на коришћење..
Ништа..
Кад кажем ништа – мислим ни одговор на упит..

Тренирао сам као и до тада, на Кошутњаку..
Вертикални успон од 1000м ’’правиш’’ тако што понављаш узбрдицу дужине око 150м, горе – доле, 2 сата..
У кошарци имају термин ’’камиказе’’, за такав вид тренинга..
Додуше то раде на равном, а што би рекао један паметан човек:
’’шта ти је ић’ по равном’’..
Шалу на страну, не само да је тешко, него је и много досадно..

Да, у међувремену је Јовица питао Ацу и мене, да ли бисмо му били подршка на његовој трци на Хималајима..
У Бошковом стилу сам одговорио: ’’може, брате, ја сам скроз у фазону, него колико је то новаца?’’..
Нешто је покривено, нешто ћемо се снаћи, битно ми је да идете..
Мањи проблем је што се остаје двадесет и неки дан, и повратак је недељу дана пре наше трке..
Размишљам, бићемо макар на великој надморској висини и током аклиматизације ћемо моћи мало да тренирамо, ако поднесемо прво ту висину..

Тренирамо, пијемо кафу, ја нешто млатим о филму, Аца ћути..

И тако у круг..

’’Дај види неки апарат, да имамо бар неке фотке са Хималаја.. Ко зна да л ћемо опет ићи тамо’’, случајно провуче Аца..
Гледао пар дана, послао неки солидан DSLR апарат..
Одговара ми Аца, ма гледао сам и ја нешто, види ваља ли ово?
Мислим се где не ваља тј за видео тренутно нема боље..
Ко ће га знати, можда није видео цену..
После пар дана ми доноси баш тај апарат: ’’види мало ово проучи, док не кренемо на пут’’..

А јој радости..

Само сам се тиме бавио данима, покушавао, гледао снимке, учио о снимању видеа, учио о фотографији, учио како се прича прича кроз документарни филм, шта је потребно за све то, гледао друге документарне филмове, гледао снимке са трке, пролазио кроз стазу, рачунао времена просечна, гледао да скрпим неку опрему да имам и за само трку (водоотпорна јакна, панталоне, патике, рукавице, заштите различите, шта код ти падне на памет), нешто имам са претходних трка али већину адекватног немам али рачунам, кад смо до овде стигли – изгураћемо и ово..

Мој Дејан  ми је дао око 1000е, да купим од опреме шта ми фали..
Купио сам ранац за апарат, професионални микрофон, оргинал батерију резервну и још неке ствари, које немају баш диркетне везе са планирањем планинарења, али имају и те како са жељом..

Све се то дешава почетком Јула..
Богу хвала на интернету и јутјубу, месец дана сам сваки дан, по неколико сати учио о самом апарату (Canon 7D mark II), о подешавањима за фотографију (што ми треба и што не),  подешавању за снимање видеа, о начину на који се снима документарни филм, о причању приче и размишљао о томе – да ли ће и наша прича некога интересовати..

Крајем Јула сам први пут био на надморској висини од 2500м, са све горе поменутом опремом за снимање..
Дурмитор, Боботов кук (2500м) – одатле су први кадрови оба филма (333км Хималаја и Дани Дивова).. 

Склон сам да се не склањам пред стварима које се нађу преда мном..
Дешава се да се заиграм, заборавим уопште у ком времену (и простору) живим, па ми жеље најчешће превазилазе могућности, барем ове финансијске..

Тако сам у Индију тј на Хималаје кренуо са педесетину еура у џепу..
Рачунам, идем са пријатељима, а и имамо два тамо два оброка и смештај..
Биће и за поклоне..
Слећемо у Њу Делхи, неке царине опет, визе и триста чуда..
Стојимо у реду, Аца се окреће и пита ме: ’’колико новца имаш’’?
Имам, имам..
’’Немој ме зезати’’..
Имам педесетину еура..
Вади 500 долара и даје ми: ’’стави то нек имаш ако те питају за визу’’ и одмахује главом..
Нису ме питали али добро је имати – пријатеља..

Поред тога што сам видео да ми не треба више од 50е, схватио сам да ми ни кофер са стварима (запремене 115л) није неопходан, барем не све ствари које сам у њега натрпао.. Тако је и било, недељу дана нисам имао ствари јер ми је авио компанија то негде затурила..
Аца ми је дао једне бермуде и веш, па сам наизменично прао и сушио..

Фино искуство баш, гледали да се привикнемо на висину, на климу, а да се и припремамо.. Водио сам рачуна да снимим што више, па сам са собом свуда носио велику камеру, микрофон, батереије, статив, две мале камере..

Жеља је била да се направи и филм о Јовицином подвигу..
Тако смо се и нашли, после пар дана аклиматизације, на врху од 6000м, са све поменутом опремом..

Како човек да не плаче, кад се нађе у таквој ситуацији, како другачије да се снађе..
Не плаче се само од туге или од среће – плаче се и од жеље..

Успели смо по мало и да тренирамо тј да радимо нешто што личи на трениг..
Сваки дан смо се по 3 пута пели до ’’Буде’’ (будистички храм који је био изнад нашег смештаја)..
Степенице, много степеника, на мало места и поприлично висинске разлике (на тако кратку дужину, ако се не варам око 500м)..
Око сат времена укупно али макар радимо у отежаним условима..

Јовица је победио, а филм је изашао крајем Децембра исте године..

Вратили смо се из Индије крајем Августа и имали десетину дана до наше трке..
Довољно времена само да се одморимо, спакујемо и кренемо у нешто најтеже, испоставиће се и најлепше, што ћемо проћи у животу..
Бранко је тренирао солидно, Аца прешао доста али је видно уморан, а Шкабо готово ништа – успео је чак и да има два пијанства, а никад не пије..
Пита : “шта да радим, не знам да ли сам спреман?“
“шта су радили наши кад су прешли Албанију (220км, зима и албанци)“, одговарам..
’’па ништа’’..
“Спреман си“ – изговарам са сигурношћу и молим Бога да му је остало у ногама макар нешто од претходне три године..

’’а ја што ћу али са киме ћу..“

Идемо да се крећемо, па докле стигнемо..
Гледао сам снимке са Тор-а, буквално све..
Аматерске, професионалне, гледао конфигурацију терена, висинску разлику, температурну разлику, разлику у терену..
Гледао времена других тркача, њихове пролазе кроз различите делове, гледао њихова времена (која сам могао да нађем) и са других трка..
Покушавао да уверим себе да смо то ми тј да то можемо бити и ми..

У животу ми је много битно да све ствари упростим, како бих и простог себе могао да видим у њима..
Како бих и сам постао своја жеља..

Више пута сам сањао исти сан – застава Ултра Тркача на циљу Трке Дивова..
Неке силуете и застава..
Биће то добро, биће то добро..
Непрестано понављам сам себи..
Не могу да кажем да сам осећао страх, вероватно огромно поштовање..

Богу хвала стигли смо у Италију..
Дан пред старт је пријава за саму трку и провера опреме..
Неописив осећај..
Баш затишје пред буру..
Три сата стојимо у реду, осећаш да сви једнако трепере..
И ми који ни не знамо у шта се упуштамо и онај који се спрема да трећи пут прође кроз ово искуство..

Будимо се, а имам осећај да сам и даље део неког сновиђења..
То је то, то је Тор..
Ајде, ајде..
Добро је..
Ово си хтео, ово је твоје, ово си ти..
Предали торбу, ушли у предстартну зону..

Певушим најсировије мелодије и певушим хард кор народњаке, то сам установио као одбрамбени механизам који ми помаже да на себе не лепим и туђе страхове..

’’Ten more seconds’’
Оче наш, који си на небесима…
Ајмо, браћо!

Не бих говорио о самој трци, део тога има у филму..
Желео бих да кажем нешто о жељи да се исти тај филм сними..

Оквиран план: објаснити Јовану Ђаковићу основно о подешавању на великој камери, о начину снимања, шта бих желео да причажем и шта је битно да имамо од материјала за каснију монтажу..
Причам му нешто и око питања које ће нам постављати кад нас сретне и за шта да се ’’хвата’’..
Већ су почели да се спрдају са мојим константним питањем: ’’Зашто Тор?’’..
Зашто било шта од свега поменутог..
Ваљда сам толико у своме ’’зато’’, па просто желим да чујем (видим, осетим) и туђе зато..

Да, Јован Ђаковић, легенда негације..

Објашњавам му пола дана око техничких момената, убих се показивајући..
Гледа ме и каже: “ ајде ти лепо мени ово окрени на аутоматик и ништа не брини’’..
Можда је тако и боље..
Настављам ипак да му причам, шта је битно у чек поинту да сними, шта од природе, волонтери, храна, други тркачи..
Каже:’’опусти се, пар пута сам снимао трке аутомобила’’..
Мили Боже, али ајде, биће то добро..
Током трке сам носио свој стари гопро (који ми је Жељка дала) и гармин вирб (који ми ја Аца дао), банка батерија, каблови, резервне батерије..

Да, не знам да ли сам поменуо али нико није одговорио на моја мољења, да нам се помогне око опреме за снимање или било чега везано за филм..

Тешко је све само по себи, вадим гопро кад желим да снимам звук, а гармин кад ми је битнија слика и вадим само кад знам да ћу снимити двадестину секунди нечег, што ћемо сигурно користити..

Опет Col Entrelor, други највећи врх на трци, око 60км пређених..

Вадим гопро због звука јер желим да снимим Бошка, како не може да проговори..
’’нисам баш добро, брате’’..
Добро је, брате, није ово наивно, одличан си..
Тешим и себе и њега..
Први велики чек поинт (односно базна станица)..

Да појасним, велике базне станице се налазе у долини, на сваких педесетину километара, ту нас чека торба са стварима, ту има већи избор хране, могућност да се одспава, негде и да се истуширамо али што је најбитније – ту могу да дођу људи који нас прате..

Пролазимо испред Јована који снима, већ почињем да му причам где да иде и шта да снима..
’’не режирај, трчи’’..
Није да нисам имао поверења, једноставно жеља да све успемо је била прејака..
Било је ту свега..

Моменат који описује цело наше путовање, можда и животе:
Киша, град, хипотермија, Бошко ми у бунилу каже: ’’молим те немој да ме оставиш’’, опет сунце, мање од 10км до велике базне станице, јуримо лимит, не знам ни кад је лимит..
Крећемо се некако, Бошко опет лежи на сред стазе, једе сендвич, није му добро, нема трунка енергије у њему..
Пуштам му различите песме преко телефона.. ’’Је л’ стижемо?’’..
Ајде, брате, само се крећи..
Сумрак, нека брвнара, делује ми да и ту каснимо, изгледа да не..
Креће пљусак..
Брате, ако сад не кренемо да трчимо, готови смо свакако, не само са трком..
22:30 часова, прилазимо нечему што би могло бити град, прва кућа и нормалан пут..
Делује ми да нешто видим испод те настрешнице:
Јоландо, је л’ си то ти?
’’еј, ајде, стижете, браво, ту смо, још мало, немате још 2км’’..
Пази, Јоландо, кисне ти камера..
’’јебеш апарат, купићемо нови’’..
Улазимо 10 минута пре истека лимита..

Ту су сви, Слава Богу..

У мени нема ничега више: ’’морам да легнем, много ме боли глава’’..

00:30 часова, спавам.. Ако не изађемо за 30минута, опет ће нас искључити са трке..
Бошко долази да ме буди, то је од прилике слика и прилика нашег односа..
Жваће нешто и прилази мом кревету..
’’директоре, директоре’’, тихим гласом покушава да допре до мене..
’’Далиборе, мислим пола један је, али ако хоћеш још мало да забодеш…’’..
Наопако, какво забадање, опет ће нас искључити са трке..
Пар минута пре 1 сат, излазимо опет на кишу и крећемо у трећу ноћ..

Ово је делић техничких детаља, а између тога се дешавла вечност тј оно шта је свако од нас прошао или по шта је пошао..

Успели смо..
Силуете и застава на циљу..

’’welcome, Giants’’..

Тек кад тако нешто прођеш, схватиш колико си све осим дива..
Не у негативном смислу наравно..
Након трке ме није ништа посебно болело, осим повратка у реалност..
Имао сам толику жељу да кажем шта нам се десило, шта сам осетио, а деловало ми је као да речи не могу да изађу или не могу да допру..
Као у сну кад би да вриштиш ’’у помоћ’’, а заправо не можеш..

Филм – гледам материјал: ау, Јован баш покидао..

Ко би рекао да онако живчан човек има овако мирну руку..

Волео бих да филм ради неко професионалнији, да се то подигне на виши ниво..
Тркачи су скупили и неки новац, још само да смислим коме да га понудим..
Носим хард диск од човека до човека..
Први у низу, школован тј са дипломом филмаџије, гледа..
Ја покушавам да причом покријем недостатке, да објасним колико је то заправо вредно јер нико други није радио (осим људи који су радили филм ’’Меру’’)..
Човек са дипломом је фокусиран, коначно је проговорио: ’’ах, што си овде прекинуо кадар, биће тешко монтажеру кад буде радио’’..
Суза за монтажера.. Издржи, легендо..
А сцена је где смо на неком врху, Аца помаже Шкабу да навуче кабаницу јер је крену да пада град..
Размишљам, ајде кратко ћу да снимим, па ћу се обући..
Неће ми се ништа десити за пола минута снимања..

Но, то није било од неког значаја за госн. редитеља..

Дигресија, поменух филм Меру..
Каже један од учесника у подвигу и сниматељ:
’’могу да извадим камеру 15секунди у датом моменту и то је то. Знам да је прекратко али је боље и дуже од било чега снимљног у датим условима тј то никоме и није пало на памет јер је сам подвиг претежак’’..

Да се вратим на жељу..

Људи не верују у ствари које нису очигледне, које нису на њиховом тактилном нивоу..
Разговарао сам са још неким људима..
Много тога причали, готово ништа радили..
Написао стотине писама, уходио људе на Linkedin-у, некима слао и туторијале ’’како одговорити на маил’’ али на жалост или на срећу ипак ништа..

Прошла је већ година и ништа се није десило..
Време пролази и било ми је све теже, да поднесем неке нове тежине..

Вратићу се касније на редитеља, кад дођем до њега јер тај део ми је био најтежи за издржати..

Не мора човек да прође нешто, да би се померио или изместио из задатог стања..
Битније је колико пута стигнеш, а да ниси ни кренуо..
Колико пута пожелиш и поверујеш..
На тај начин то нешто постаје твоје и ако си километрима удаљен од циља..

Може ово да звучи овако и онако, једноставно је – пожели и провери..

Свако путовање, ако је право, је ништа друго до повратак себи..

Кажу паметни људи: навика која је довољно пута поновљена, постаје друга природа..
Опет једноставно, пратећи вести о пропасти света, пре или касније ћеш и сам то постати (пропаст)..

Никад нисам желео стварност, макар не ову која се нуди ’’на тацни’’ јер ако је све тако очигледно и свима доступно – како то да смо ту где јесмо..
Заглављени између страха и ничега..
Оглувели од буке свакодневнице, постали смо и слепи за лепе ствари..
Многи имају потребу да објасне нешто (собом), други да разумеју, а слабо ко да осећа..

’’После туче, ведрије је небо’’..

Након толико благодати и успона, мора да дође и период ’’суше’’, односно трпљења..

2017., 2018. и 2019. годину ни не знам како сам претекао..
а како је кренуло и..

Десило се да је доста људи са којима сам радио, стицајем околности, отишло (друге градове, државе, на колеџе).. Размишљам, стицајем сличних околности су и ушли у мој живот, па ни немам права да се љутим..

Идемо испочетка..

Што ми рече Дејан: ’’црни кукавче, ти си више зарађивао у средњој школи’’..

Мислим се, е да је само до новца али не бих продубљивао причу јер бих ушао у домен патетике..
Држаћу се и даље техничко – логичких детаља јер све преко тога треба задржати само за себе..

Посматрам то овако (не баш тако лагано као што пише), ако могу пет дана да се пентрам по планинама, да не спавам, не једем, данима да не причам, да осећам једнаку пријатност у непријатности хладноће или превелике топлоте – могу ваљда да отрпим и ово мало живота..

’’баш тебе брига, ти знаш за шта живиш’’..
Пречесто то чујем од различитих људи, поготову они који се осећају преслаби за сопствен терет..
Рекох и на почетку филма (оног који овде још увек није урађен), а то сам рекао тог Јула 2016. године: буде човек мали, уплаши се и то је у реду али не смемо одустати од себе јер то је једино што имамо..

Да, хронологија жеља..

У истом том (још увек неурађеном филму) сам трећег јутра, гледајући ка Моунт Бланку, рекао: следеће године, ако Бог да, бићемо тамо..

И дало ми се, Богу хвала..

Причам ја то свом свештенику, како немам појма како сам тамо завршио, то је ван сваке логике..
’’па побогу, Далиборе, што мораш да знаш, веровао си’’..
У Септембру 2017. године сам прешао трку око Моунт Бланка, незванично светско првенство у планинском трчању и сан вероватно сваког тркача аматера..

170км, око 10000м вертикалног успона (нешто више од Евереста) и круг око Беле планине – почетак је у Француској, пролази се кроз Италију, затим Швајцарску и поново у Француску..
Пун круг, потпун доживљај..

На том путу ка Шамонију, пролазимо сад већ трећи пут кроз долину Аосте, готово увек смо наилазили у сумрак и неким чудом је стално било црно небо, провала облака и киша (док је повратак био осунчан)..
Опет благи страх..
’’а ја што ћу, али са киме ћу’’..
Не могу више да слушам Италијанске радио станице, не разумем и не помаже ми у жељи да останем миран..
Види има ли у касети неки цд са ’’ћирилицом’’..
Дино Дервишхалидовић и нераспакован албум ’’Средином’’, вероватно смо га добили уз ’’пун резервоар’’..
Бар нешто, пусти..
Слушам речи и баш сам се изнендио..
Понављам, аутопут кроз долину Аосте, лоше време, ја са својим питањима и текст који те остави без текста али и без сувишних дилема:

’’сад си мали ти на раскршћу,

сви су паметни, сви шапућу.

Ти не веруј никоме на реч,

сваки корак сам мораш прећ’.

Фурај мали сам средином.

Фурај мали том долином.

Бог те чува, ти пази људе.

Па шта буде, нека буде.’’..

Добро је, добро је..

У повратку нам је фалило новца да се вратимо у Србију..
Хвала Андријани Ђурић, бивши клијент – садашњи пријатељ..
Битно је да човек крене, некако ћеш се вратити..
Као кад си мали, па се попнеш на дрво и уплашиш се за силазак..
’’како си се попео, тако и сиђи’’, искусно су нас саветовали родитељи, незаинтересовани да пруже помоћ..

Шалу на страну, дао ми је Бог пријатеље..
Оне који немају вишка новца али и не болују од мањка љубави..
Ваљда ће и они добити макар делић љубави, коју сам ја осетио..

Како су искуства бивала живописнија, повратак ми је био све тежи..
Деловало ми је да је сву ту благодат и чињеницу да је могуће – заправо немогуће пренети на друге..
Људи су распети између наметнутих жеља, лоших вести и прихваћених ограничења..
Тело које је предвиђено да буде храм (додајем за себе, Духа Светога), постало је магацински простор..
У коме има свега, осим жеља..
Мени опет делује, да заправо само то и имам..

Жеље..

Од Септембра (UTMB) до Октобра сам мање – више одмарао..

Онда сам се, Богу хвала, задесио на 155км Далмације..
Како?
Ивана Момчиловић је прва девојка која је дошла у Ултра Тркач..
Спорија, што би се рекло..
Много страхова али и довољно дарова..
Мало по мало, споро али некако је напредовала..
Не мислим на трчање..
Прешли смо баш доста километара..
Изразила је жељу да јој помогнем и да пређемо заједно ту трку..
Жељан, какав јесам, прихватих одмах..
Не рачунам што немам динара у џепу..
’’ајде, не измишљај, и ти мене тренираш бесплатно’’..
Тренирао сам многе али џаба..

Углавном, фино искуство..

Једна од лепших ствари које човек може да види у животу нису комете, некакве грађевине и слично – него гледање човека, који се издиже изнад своје природе и онога што му је речено да је могуће..

Она повремно плакала, мало гунђала, а ја углавном ћутао..
Видиш ме, ту сам, ништа ти се неће десити али
’’сваки корак сам мораш прећ’’’..
И прешла је, први пут више од 250000 корака (ако добро рачунам)..

2018. године и радни наслов: ко ме клео, није дангубио..

Деловало је да ми ништа не иде, да је то моје кретање заправо у месту..
Уместо да се померам – ја сам се укопавао..
Закопан до врата, почео да сумњам у све што сам радио, жеља ме је држала у константном стању повремених радости..
’’шта планираш за ову годину?’’..
Ништа, као ни до сада..
Да живим ваљда..

У Јуну 2018. сам се задесио на Доломитима, Lavaredo ultra trail (120км)..

Ивана Момчиловић је изразила жељу, ја се надао мора сад да крене, а помогла ми опет Андријана..
У међувремену ми није кренуло али сам кроз кретање присуствовао једном од лепших призора..
Природа која је најлепша коју сам до тада видео и у њој човек који се (опет) издиже изнад своје природе, и онога што му је речено да је могуће..

Хронологија жеља..

Богу хвала, филм нисмо ни започели..
Зашто Богу хвала, па зато што ни не може да буде завршен..
Једноставно не може, док не будемо имали снимак и Ациног проласка кроз циљ..
2016. године је одустао, тада ми је рекао да не жели да се враћа на ту трку..
Нисам му веровао..
’’хоћеш да идеш са мном у Аосту, ако ме извуку за 2018.?’’..
Пријављујем се и ја, хоћу да прођемо заједно..
Једино мене нису извукли (опет), одговор на моје срцепарајуће молбе је овог пута био негатива..
Нема везе, идемо свакако, да снимам, да будем ту..
Тако је требало да буде јер сам те године снимо све што нам је фалило за филм..
Ацин пролазак кроз циљ, неколико timelaps-ова изласка и заласка сунца, друге тркаче, неке добре људе, муку и радост..
Хвала браћи Ђаковић на овом путовању..
У години кад сам мислио да се распадам, добио сам могућност да видим неке нове потпуности..
Потпуније..

Жеља још јача..

Ајде, бре, ово је твоје..

Ово је увек било добро према теби и довело те себи тј оном Божанском делу, који сваки човек носи..
И даље од тога..
Некад чак и да пре него што пожелиш за себе – помислиш на Бога..
Како ли је Њему са нама оваквима..

Желим да завршимо филм тј да га започнемо пре тога..
Волео бих да са пријатељима опет пређем нешто велико..
Да у зраку првог сунца, осетим радост Васкрсења..
Да у току тог стварања, остваримо и себе..
Осећао сам велики занос..
Толико велики да никога нисам морао ни да зовем, позивам..
Око идеје, о којој нисам толико ни причао, се појавило око десетину људи..
Кажем намерно појавило, а не окупило..
Желео сам да се на путу за Аосту овог пута нађе и Ивана, а веровао да ће сигурно кренути Јелена Филиповић и Аљоша Спремо..

Ајде редом:

Јелена Филиповић, срео је Аца на некој трци..
’’луда жена, треба да се упознате’’..
Срео сам је успут на трци (горе поменута Стара Планина), а упознао 2 године касније – ’’покупили’’ смо је 30км пре циља 100 миља Истре..
У озбиљним боловима, гледа шта да ради, да ли да одустане..
Ајде полако са нама, проћи ће..
Прошли смо заједно кроз први циљ..
Јелена је свој први ултрамаратон истрчала 1992. године, ја сам тад имамо 5 година..
Код мене су тада жеље тек кретале, а код ње од тад не престају..
Тако и би, једно место је попуњено..

Као што рекох, а сад видим да сам слагао, никога од тих десетину људи нисам звао – осим Аљоше..
Ненаметљив човек, увек по страни али онај тип играча – коме је довољно и 20минута да ’’реши’’ утакмицу..

Дао ми Бог, да осетим и препознам посебност..

Тако сам, годину дана пре, препознао Душана Несторовића..
Први пут га видим, пришао на крају тренинга..
’’ја сам ту пар дана, дошао из Француске тренутно. Била би ми част да тренирам са вама. Живим преко већ неколико година и много ми помаже само сазнање да постоји заједница попут ваше.’’..
Каква благост у погледу..
Право благо..
Поменуо сам Дулета после пар дана у неком снимку, како је прави дар кад неко посебан залута у наше животе..

Да, хронологија жеља..

Дуле се у међувремену вратио у Србију, а ја сам на групи питао да ли неко има идеју како да урадимо филм, има ли неко жељу да се у то упусти..
Јавио се Дуле: ’’тренеру, ја се сналазим солидно у монтажи али никад нисам радио ништа ни близу филма’’..
Зар ти ниси кувар?
’’Јесам’’..
Ако имаш жељу – што се мене тиче имаш и сву слободу да радиш како осећаш..
’’Биће ми част’’..
Испоставиће се да сам ’’случајно’’ видео неки снимак, послали ми са неког догађаја..
Питам, ко је ово радио, баш има добар осећај..
’’Дуле’’..
Фино баш..

Осећајан човек, са осећајем за меру – уметник..

Уме да снима, монтира, сналази се у датом тренутку..
Дакле, још једно је место попуњено..
Накнадно му кажем, да рачунам да учесвтује и у процесу стварања трећег филма (и ако ни други није започет), као и да бих волео да и он иде у Италију, као сниматељ и подршка..
’’хвала пуно на поверењу’’..

Добро је..

Септембар 2019. године, на 6 година од оснивања Ултра Тркача, бисмо могли поново да будемо на старту нечег великог..
Много већег од нас самих..
У међувремену сам позивао, молио, наглас размишљао, уверавајући себе – покушавао да уверим и друге..
Снимао детаље са тренинга, покушавао да чујем осећања из живота..
Да и себе ’’оголим’’ пред другима, али да не изгубим поверење тј уверење да сам човек који зна шта ради..
А чињеница је да немам појма..

Слепац који пут осветљава жељом..

Није ово скромност, а није ни омаловажавање..
Свестан сам својих дарова али и чињеничног стања, односно онога у чему се ја налазим, то дефинитивно не може бити човек који зна шта ради..
Препознајем људе, радује ме жеља и верујем колико могу..

’’верујем Господе, помози моме неверју’’..

То је отприлике мој пословни план..

Кренули смо тј и пре него да смо кренули, видео сам да ће већина одустати..
Не зато што не вреде или не могу, него једноставно тренутно то није њихово..
Снимао сам, сад могу да кажем већ и снимали смо јер је и Дуле био повремено ту (сад је већ гостујући радник у Њемачкој), писао различита писма, размишљао о филму, позивао друге тркаче да се више укључе, повремено се питао шта ја радим – шта то градим, кад сам себи делујем све више деградирано и девастирано..

Ајде, ајде.. Биће то добро..

Годину и по дана нисам трчао ни једну трку, нити сам осећао да ми је то фалило..
А тренинга, као да ми је још само то остало..
Виша стања, размишљао сам и о томе..
Човек може да има смирења и ако није намирен, али и да буде у миру, и ако је немиран..
Почео сам да једем једном дневно, од прилике на 24 сата, кад све завршим и дођем кући..
Зашто и како – заиста не бих знао да кажем..
Случајно сам осетио да ме глад држи фокусираним и у жељи, а касније сам видео да из свега тога заправо имам више енергије јер гладан човек нема сувишне мисли..
И ако су тада чула појачана..
Ето још једне контрадикторности..

Зашто је то битно?

’’не живи човек само о хлебу, него…’’

Сад сам морао још више себе да уводим у стабилна стања, из којих заправо могу да изађем из оне рупе, у коју сам се укопао..
Схватио сам да сам све време слао писма на погрешну адресу..
Никад нисам био неки молитвеник, нити сам редовно читао Јеванђеља..
Решио сам и то да променим, уместо да цео дан причам у празно – дан сам почињао са неких сат времена обраћања али овог пута на праву адресу..
Све је некако ишло, не како ја желим али баш онако како треба..

Дошло је време за извлачење за трку..
Пријавило се више нас, како бисмо добили више места за Србију јер ако неког и не извуку – други ће одустати, па ће ићи онај ко треба..
Јелу су извукли одмах, мене (по трећи пут) нису..
Двоје наших који су извучени, нису уплатили и чекали смо да се понуди нама испод црте..
Размишљам опет, немам ни динара, ништа нисам успео ни да испросим, не знам ни како месец у Београду преживим, кажем да ћу ја ипак ићи само као подршка..
’’брате, много би ми значило да трку прођем са тобом, наћи ћемо новац’’..
Нисам могао да одбијем Аљошу..
Ипак, и ако смо обојица требали да се нађемо на списку, њега нису додали..
’’нема везе, брате. није ми време али свакако идем и ових 1500е што сам скупио је наше’’..
Дуле?
’’да, да, јавио сам да тад нећу радити’’..

Јела је скупила довољно за себе.. Фино су се показали локални предузетници из Горњег Милановца, где Јела живи и ради, као професорка енглеског..
Морамо наћи још неки новац..
Дуле долази о свом трошку и десет дана ће бити без плате..
Ићи ћемо Аљошиним аутом и имамо то нешто новца који је он скупио али то није ни близу довољног..
Богу хвала, Иван Милосављевић, наш тркач, је (опет) преко своје фирме обезбедио довољно новца да кренемо на овај пут..
Иван је од старта ту, један је од оних ретких који ‘по страни ‘ и са стране, помогну да се ‘утакмица реши у последњем минуту’..
Има таквих људи у Ултра Тркачу (Ђоле, Иванка, Игор, има..):..

’’Тренеру, ево мој гопро 7, да имате да снимате’’, јавио се још један ’’неприметан’’ Ултра Тркач – Иван Илић..
’’Дође’’ и најновији гопро (на коришћење – знате већ наставак) али не са адресе где сам тражио (различити дилери и препродавци), већ од пријатеља тј његове жеље да буде део нечег већег..

Ваљало би да набавимо ’’gimbl’’, добићемо пуно на квалитету снимака, мирније кадрове..
’’могли би да рентирамо у крајњу руку’’, додајте Дуле..
Десет дана смо у Италији, коштало би нас рентирање скоро колико да купимо свој..
Видећемо, нешто ће се десити..

Пишем често свашта по тим мрежама, неко прочита али ретко ко и реагује (емитокони се не рачунају)..
’’Далиборе, супруга и ја поштујемо то што радиш. Желимо да подржимо причу око другог филма (другог о Дивовима).
Дошао бих нешто пре тренинга, да ти дам коверту, па ти купи шта вам је неопходно’’..
Дође човек стварно..
Захваљујући Драгану Томићу, тј његовој породици, купили смо ’’гимбл’’ (стабилизатор) за велику камеру, па ће сви снимци у будуће – бити још професионалнији..
’’само тако наставите, нећу да те задржавам. срећно, у коверти имаш 500е.’’..
Оде човек, без помпе, трубадура и хвалоспева о себи..
Одушевљено јављам Дулету..
’’Одлично и мој пријатељ из Француске, који продаје спорску опрему, ће ти дати 2 пара патика и лампу (исто око 500е)’’..
Богу хвала, те патике нисам ни користио али су ми, испостваиће се, користиле следеће године (2020)..
Након два месеца социјалног дистанцирања, а и пре тога није било ништа боље – сад је само било званично (јавили на дневнику), размишљао сам да ли уопште да се враћам у Београд јер ми је једини приход био од Голета, а он је опет тек излазио из тромесечне паузе – након операције слепог црева..
Ајде, ајде.. Биће то..
Продао сам та два пара патика у пакету, како бих платио кирију и купио себи још месец дана – шансе да покушам..

Да, хронологија жеље..

Септембар 2019. на путу за Аосту смо се нашли Јела, Аљоша и ја, Дуле наш чека на периферији Милана (каснимо 3 сата, па нас чека на киши јер су га избацили испред тржног центра)..
Да, Ивана Момчиловић је дошла пар дана касније, на краћу трку..
Рекох већ да је спорија али је увек ту – што је много битније..
Стигли у Аосту..
Екипа у нешто ново, а ја као код куће..
Знам шта ме чека али драго ми је да сам ту..
Знају и падобранци, тежи је други скок него први..
Баш из разлога што знаш шта те чека..

Снимисмо ту и последњи кадар за прву причу о Данима Дивова..

Јела испред табле Tor des Geants тј старта трке и ја се појављујем иза ње
(мада ја сам предлагао да почнемо као у “Rambo 3’’, као круним кукуруз, храним пилиће, а Аљоша дође и каже: ти ниси пилићар, ти си ултрамаратонац.)..

Дуле је желео да каже – ’’наставиће се’’..
или у циљу краја нема..

Вече пре старта..
Не бринем, поделио сам боцу црног вина са Аљошом и наздравио, као да нас сутра чека ништа мање до Бој на Косову..

’’ten more seconds’’
Оче наш, који си на небесима…
Ајмо Јело, биће то добро..

Слава Богу, имао сам осећај као да сам се сваки успон успињао на гору Таворску..
Апсолутна свеприсутност..
Не бих ни покушавао да описујем детаље самог кретања, видећете делић у другом филму о Данима Дивова..

’’Ко у сузама није свој хлеб јео, тај те не може разумети’’..

Овај други пролазак кроз себе тј преко Алпа је засигурно моје најстабилније кретање, као да сам све време био бољи него што јесам..
Као да сам био једно са свиме..
’’да осећам себе у погледу трава’’..

Господе Исусе Христе, помилује мене грешног..
Господе Исусе Христе, помилује мене грешног..
Господе Исусе Христе, помилује мене грешног..

Диши, само диши..

Непрестано..

Сапутник – један од ’’тврђих’’ са којим сам прошао неку трку..
Јако немиран дух али са жељом јачом од удаха..
Све разлике постану не толико битне, уколико су људи једнаки у жељи..

Било је тренутака, кад сам се плашио да моје усхићење није превелик терет мојим сапутницима..
Велики је напор и само пратити трку, па су Дуле и Аљоша урадили велики посао.. Недовољно сна, праћење gps-а, размишљање о опреми, о снимању..
Мени се покварио gps, шта ли се дешава, пада снег, температура испод нуле, чекају неколико сати, улазе из хладног у топло, камера је потпуно замаглила и неупотребљива је..
Гледам зашто не снима, зашто смо дошли овде..
Стани, Далиборе, сналазе се људи како могу, не можеш наметати своје жеље другима..
Већ другог дана и они су били део жеље, саздани од исте..
Све је текло..
тече али не пролази..

Пуно сам размишљао о Зорици (мајка), о покојном оцу, о Шампионима (Теодор, Алексеј и Максим, Дејанова деца) и сваки пут кад бих покушао нешто да кажем о њима, да снимим, морао сам да прекинем јер би кретале сузе..

Зашто, како?

Толика количина захвалности човека одвоји од себе, изврне га на поставу..
Кажу да сузе чисте душу, не знам..
Можда, а можда нас и припремају за нове ожиљке али и радости..

Пролазимо кроз циљ..
Успели смо, ћале..
Дуле, Аљоша и ћутање које говори више од свега што свакодневница говори..
Склонио сам се у мрак, не могу више да издржим..
Ни не покушавам да зауставим сузе..
сад тек схватам – нису оне ту да нас очисте, него да нас припреме за вечност..

Трка, километри, дивови, ма ништа од тога..
Само живот и оно што носимо у себи..
Мир..

Опет повратак у истост..
Нисам сигуран како ћу се опоравити од тога..
Није то ствар приче, какав је ко или ко је исправан – него ко где (коме) припада..
Једина разлика је што, у односу на први пут, више нисам имао жељу да било шта причам, препричавам и покушавам да дочарам..
Једноставно, шта код ја рекао – људи ће се правити да разумеју, а разум нема никакве везе са тим..

Нашли неку везу да се појавимо у 2-3 емисије..
’’Како, како то изгледа, сад ви трчите маратон’’..
јадна мени, мили Боже, па ови још не могу да разграниче разлику између маратона и ултрамаратона..
Између олимпијаде (периода од 4године између олимпијских игара) и
јелте олимпијских игара..
попуњавање простора: ред сланине – ред кртине..
Каже Аљоша: па добро, знаш колико тој новинарки прође људи у току дана..
Покушава да нађе неко разумевање за површност..
мислим се: прође и хирургу али не може баш да погреши да л’ опериша срце или слепо црево..
Али ајде, битно је да људи виде..
дали бесплано да се емитује филм..
’’јао дивно, чујемо се, само да се чујем са уредником, па се чујемо, кад се будемо чули’’..
Једна емисија ми се допала..
Анђа већ навелико прича фино о идеји (Анђела Јанковић – наш директор маркетинга)..
Мислим се, је л могуће да је Шкабо заборавио да треба да дође..
После 5минута упада у студио, попут детета који касни на први час..
’’Извините, свратио сам до Трпковића (пекара) да купим бурек укућанима, била је гужва, па сам закаснио’’..
Фалило је само да дода: неће се више поновити..
То је Бошко..
С’ почетка сам се питао како је он уопште жив, у смислу да му се не зна почетак и крај..
Још је тад возио ону раздрндану мазду, па ме је подсећао на инспектора Драгуљчета (цртани филм) – око кога се све распада али он некако увек победи..
Да, емисија..
Слушам га са колико поверења говори о мени, са колико љубави..
’’вера на неком дечијем нивоу. ево мој узор нешто ради. слушао сам шта ми се прича. он не носи само камеру, носи и мене.’’..
Човече, као да прича о Заратустри лично, а не о мени..
Што доста говори о њему и његовој ослобођености од себе..
А чињеница је да сам био једнако мали пред тим подвигом..
Да су и он, а и Аца, пре мене прошли први планински ултрамаратон, а првих 100 миља смо завршили у истој години..
Нешто пре саме трке Дивова..
Дакле на искуство нисам могао да се ослоним, па сам морао на Жељу..

’’Јер што више размишљам, све више сам свестан
да испод небеса
ја сам само антена,
само један од релеја Правог емитера’’

Након два месеца по повратку, у Новембру 2019., коначно смо објавили филм ’’Дани Дивова’’..

’’Па ово је стварно филм’’..
’’расплакали сте ме’’..
’’свака част, ко вам је радио ово?’’
ух, ово последње баш ужасава..
Ми, ми смо радили..
Жеља је ово урадила..
Дуле је помогао у реализацији исте..
Човек је као што сам рекао професионалац..
Професионални кувар..
Уметник..

Сад опет онај део како су сви били против мене, како су ми говорили да одустанем..
Ма какви, никог није ни интересовало..
И то је у реду, како да те интересује нешто што не видиш, не можеш да опипаш, а притом испред тебе је – што у овом свету значи, не може бити вредно..

’’Дан за даном вјенчаје се током,
Сваки нашом понаособ муком.
Нема дана који ми желимо,
Нит блаженства за којим чезнемо;’’

Како то обично бива, што су већи благодати били и ствари које су ми богатиле душу – тако су периоди ’’суше’’ бивали све већи и све тежи..
Све ово сам прошао некако, а сад не иде никако..
Рећи ће људи, који ме мало боље познају, па то је твој избор, ти си одабрао да ти не иде..
И то је тачно..
Једноставно не могу да радим ствари које не осећам..
Ту врсту ограничења нисам свесно одабрао, нити ме то чини бољим човеком..
Једноставно другачије никад нисам ни умео, а исто тако сам живео и кад сам много зарађивао..
Не жалим се, само покушавам да заокружим ову причу о жељи..

У каквој је све то повезаности?

Родитељи су желели децу, добили су брата и мене..
Две жеље у сред немаштине..
Желели су да будемо поштени, вредни, да се боримо за себе – не мислећи само о себи..
Желели смо и ми..
Много тога..
Неумерено..
Кад кренеш ни из чега, онда знаш да ти ништа ни не треба – да би имао све..
Ево сад имам 33 године и ништа своје..
Ништа осим жеље..
И уверења да ми је и у будуће битније имати вере, него некакав план (а,б..)..

Рече један паметан човек:
’’можда се нисам увек држао Бога али се Он увек држао мене’’..

Ово мало живота, што сам покушао да опишем, из угла једна жеље – нема везе са ’’здравим разумом’’ и никако није пример који треба следити..
Ово нисте ви и нису ваше жеље, па самим тим нема исправног или неисправног..
Постоји само оно што осећате или не осећате..
Жеља нас учи да не бринемо јер превазилази околности и увек је изван оквира тренутног..
Она нас контролише, да и ако падамо – падамо у напред..
Да будемо другима сунце и кад се изнад нас надвије црни облак..

Глад није проблем, неизвесност такође..
Буде људима све потаман, па тако засићени се презасите собом..
Што човек више трага за сигурношћу, то више постаје несигуран и у бригама – да ли је осигурана његова сигурност..
Нема то везе са одговорношћу, него са поверењем..
Уверењем да ће све бити добро..

Понављам, ја нисам пример..

Немам рачун у банци и имам нешто дугова – нешто више, али опет мање него
пријатеља..
Не постојим ни у једном бирократско-бинарном систему, осим што сам заведен да сам рођен и вероватно жив..
немам здравствено, па гледам да останем здрав..
цео живот нешто радим, а немам дана радног стажа..
Факултет сам завршио, само зато што сам га започео..
диплому нисам узео јер верујем у знање, а не потврде тог типа..
Знање?
Упитно је и то, ако није крвљу спојено са животом..
Оним који ти одабереш тј. до којег те жеља одведе..
Можда сам га промашио али га и даље живим..
Суштина је да нема потребе да бринемо јер увек можемо да се сакријемо из флоскуле: ’’шта ћеш, то ти је живот’’..
То је избор, а не живот..
Одабрао сам да живим кроз осећај..
Путовање у Итаку, каквим га је Кавафис описао..

И сад, кад ми се ’’Каранђолоз попео на леђа’’ – вичем: ниси тежак!!
Издржаћу, нећеш ме сломити!!“
Она то неће дозволити..
Жеља оног детета из самачке зграде, које нема сећања..
’’Ослободим ме, Боже, свих сећања,
осим сећања на Тебе’’

П.С.: наставак тј други део Дана Дивова ће изаћи до краја 2020. године..