О рђању Растка Металног (парт ту)

Док у јануару ове године тражим по ормару шта да обучем, сметен као да идем на испит са немогућим шансама за пролаз, размишљам како је цело то наше дебилисање и урлање поред касетофона са укљученим снимањем, тамо код Дрлета на гајби, спасило екипу депресије.

Наилазим на зелену кошуљу од лана, која је у довољно добром стању да не мора да се пегла, па се одлучујем за њу. Све смо касете изгубили. И Дрле и Дража и ја. Расткове можда још увек негде стоје, у стану у Сарајевској. Ко зна сад…

Он и Дрле имали су Баба Пелагију, а Дража је са њима двојицом творио Једне од многих. Сам Дража био је Тужни Вепар, док је Дрле имао сопствени соло пројекат под псеудонимом Ди Џеј Пластик Фејс. Бориша је фурао свој Бурек с месом има витамине, а ја сам у родној Шумадији свирао у Трулим Пацовима и Трули хепи бојлерсима. Растково уметничко име у покрету било је Супер Турбо Мега Сецко. Један добри шваба га је звао Секо, погрешно спелујући његов потпис.

Козељник, озбиљан музичар и гитариста тврдог градског метал бенда, лудео је од Растковог назови хобија, тј губљења времена са нама. Бенд им је патио, јер се наш другар квалитетно зајебавао са гомилом лудака, запостављајући свој матични позив, бас гитару и редовне пробе. Бирао је хаос и приземни хумор, те су га убрзо и шутнули из дет метал састава.

А наши „албуми“ би се снимали на дневној бази. Прво А страна, до краја траке, а потом би кренуло уморно иживљавање на Б страни касете. Ретко смо кад имали снаге да преслушамо све што је из нас излазило, јер је инспирација понекад била силована и бачена крај пута. Акустични нојз је еуфемизам за оно што се свирало. Но, није у питању само музика. Успутно радимо и плакате, правимо мини фестивале у крају, пишемо лоше фанзине, кратке приче, апсурдну слем поезију. Живимо паралелни живот. Лудујемо. Чист ескапизам.

Углавном, били су то добри дани. Да смо били у ери интернета, сигуран сам, нашли би се неки пацери да нас лајкују. Овако, све оде у етар. Читав тај такозвани Ђебрецина покрет са Каленића, назван по Дрлетовим омиљеним мађарским кобасицама. И онај мој шумадијски Етно Панк за Вечни мрак.

Бирам и панталоне које ми се слажу уз кошуљу, али оне баш и нису опеглане. Но, ко ће сад о томе да мисли. Ионако сам пола своје младости ходао изгужван. Зар сад да се фолирам и будем оно што нисам. Не данас, помислих, и обукох се у изгужвани аутфит.

Јануар је необично топао ове године, без пахуље снега. Кажу стари, та промена климе као да најављује велике промене у свету, и моја ташта цокће незадовољна оволико високом температуром. Довољан ми је онај танки капут закључујем, те без шала и капе напуштам стан.

Сладолед на Коњарнику

То је рецимо нека година после петооктобарског лудила.

Договарам на смеру тему дипломског рада, са расејаним ментором, кад ми зазвони цигла у џепу. Растко ме зове, да свратим код њега на посао.

Чујемо се често и виђамо. Са Јакшом Влаховићем радимо повремено и лоу фај филмове кратког метра. Треш продукција и још грђи сценариј. Обично су то лоше пародије, где рецимо у једној Дрле глуми Молдера, а Растко агента Скали, па имамо и први српски ноу фај фејк геј треш видео у сцени у којој се коначно смувају ова два агента, на софи мансарде у Курсулиној. Своја остварења без блама пуштамо по фестивалима. Не беремо ловорике, јашта.

Тих година му се мама упокојила, а пошто је напустио сваки покушај студирања, Растко је упоран да докаже оцу да може да живи без његове подршке. Отац је, како ми је другар рекао, покушао да га доведе у ред тако што би га испрва – ошишао. А потом и оженио. Косу нису смели да му дирају. Као у једном старом миту, ту му је била снага. Не да на себе.

Како не би зависио ни од кога, Растко зато ради било шта што доноси новац. И при том често мења, углавном лоше плаћене, послове.

Нарезивао је пиратске дискове, за газду који их ваља код СКЦ-а на улици. Пио је много, па и грешио. У погрешан омот ставио је Здравка Чолића. Читав серијал Здравкових песама продавао се са Мадониним ликом тих дана. Брзо су га отпустили.

Радио је у сервису рачунара, неко кратко време. Био је то превише одговоран посао за овог вечног дечака. Требало му је нешто једноставније, где може себи да допусти пиво, метал са дискмена, маштарење. Зато је одустао од електронике, па је те јесени постао портир једног градског хотела, направио свађу са менаџером, па онда завршио као магационер једне продавнице. Бирао је лаке, незахтевне послове и услове у којима може да цирка без осуде. И успевао би да редовно засере ствар.

У једном моменту радио је као кондуктер код приватника на линији 65. Легенда каже да је на тој бус траси и упознао своју драгу Буби, мрачну краљицу дарк музике, којој није желео да наплати карту, ни први ни сто први пут, пошто је ово очигледно била њена редовна рута. После доста лоших покушаја удварања, а бог зна да се упорност исплати, Расткова муза је пристала на пиће са косматим и симпатичним кондуктером. Но, то је нека друга прича.

Овога пута ме зове да свратим на Коњарник, окретница буса 17 је у питању. Одлазим, а више не знам шта могу да очекујем од њега. Чиме ли се сада бави. Каже ми преко моба кратко: „Кад сиђеш, видећеш ме одмах ту на станици, не можеш да промашиш“.

А на окретници заиста не може да се промаши епска сцена, у 11 преподне. Мој Растко испред сандука Сомболед сладоледа, са све кецељом продавца. Мусав од сладоледа којег је појео, а у руци му отворена зидарска флаша пива. До њега, у радосном разговору, два у наранџасто обучена радника градске чистоће, један ром и један седи старкеља, пију са њим. Са дискмена на сандуку, кроз слушалице које висе, чујем оне његове норвешке сатанисте, као зврче и цврче неразумљиво, но довољно гласно да допуне апсурд.

Угледа ме те већ из даљине виче раздрагано: „Брадо, дођи! Имаш да једеш шта оћеш одавде, а и биће лове за пивце!“. Мој друг изгледа части заинтересоване.

Сви заобилазе овај сандук. Бучно је, смрдљиво и неприродно то што се дешава око њега. Тешко ће овде бити пазара, Растко друзја. Док их мајке одвлаче од опасног продавца, деца Коњарника само сањају свој Чоко Моко.

Заиста, до краја тог месеца, Растко ми признаје, има велики минус у каси. Не само да неће добити проценат од продаје, већ мора да врати газди неки новац. Пропио пазар. Скупљамо му лову уз једно непотребно предавање о томе како овако не може више. Ортаци се већ тих дана спрдају са њим – Растко не ради да би зарадио, Растко ради да би плаћао.

А пошто пије као смук, и све је аморфнији, несталнији, крећу и даље инсинуације – он не пије да заборави, он пије да се сети.

Кисела вода

Није спадао у лепе момке. Нисам можда споменуо, али Растко је био онижи носоња, ликом је подсећао на популарног Боб Рока из култног стрипа Алан Форд. Плавом дугом косом је скретао пажњу са велике цуфле посред лица. А и некако је био округласт, дежмекаст. Дуге црне мајице су покривале пивски стомак.

Са девојкама му никако није ишло.

Зато нас је све обрадовала вест да су се он и његова Бубили нашли једног дана (у оном фамозном бусу на линији 65). Веза је била бурна. Обоје су спадали у емоционално неконтролисане, импулсивне особе. Екстроверт до крајње границе, Растко би се увек и свуда гласно смејао. Бубили је била дама његовог габарита, смисла за хумор, па и музичког афинитета, у ширем смислу. Дарк је њен вајб, Баухаус рецимо. Заједно, били су олуја.

Он и Бубили су се венчали можда непуних шест месеци по упознавању. Преселили су се у Беле воде, насеље којег нема на мапи града, у стан њене покојне баке. Растко је опет мењао занимања, али је Бубили имала стабилан посао, у државној фирми, на једном општинском шалтеру, већ годинама. Могли су да преживе.

И, како то обично бива, кад неко пронађе љубав живота, пате другари. Престали смо да га виђамо. Мислим да сам их посетио први пут у том стану годину или две пошто су се узели. Позвали мене, Дражу и Дрлета на Лигу шампиона. Рече нам Растко да купимо успут гајбу пива, даће нам лову. Вучемо гајбу Јелена и звонимо на врата омалене зграде у предграђу.

Пуштају нас и улазимо у мрачне одаје. Ролетне су им спуштене готово до краја, подневна светлост једва пробија у стан. Загушљиво је. Назирем да је кухиња, у коју остављамо гајбу, у великом нереду. Шпорет јесте флекав и запечен, слабо одржаван, ајде да кажемо иоле подношљиво. Али и све остало је у потпуном хаосу. Судопера закрчена судовима неопраним већ ко зна колико дуго. Мушице се скупљају на остацима хране на столу. Отварам фрижидер да убацим пиво, али видим да је већ испуњен другим пивима. А намирница готово да нема унутра. Растко ми помаже да направимо мењажу – топла пива из гајбе убацује у фрижидер, а она хладна пакује назад у гајбу. У фрижидеру је и једна тениска лоптица. Чудим се, али не коментаришем.

Дража се буни, виче им: „Побогу људи, па прљаве гаће сте ставили на фотељу у дневној“. Схватам да ни остатак стана није у бољој форми. Њих двоје живе као пустињаци. Или свиње у брлогу.

Имају две фотеље и тросед. Дрле, Дража и ја бирамо ово последње, јер нема трагова лудила, као на осталом намештају. Бубили и Растко седају на фотеље и између себе стављају ону гајбу са хладним пивом. Нуде нас, а потом и сами отварају по једно и зуре у ТВ.

Мало попричамо, мало цугамо. Чекамо за сат и нешто прву утакмицу. Њих двоје, домаћини, готово и не гледају ка нама. Буље у Мелроуз плејс, или тако неку сапуницу, и ваде пиво по пиво из гајбе између њих. Бубили познаје све глумце из серије, објашњава нам ко је ко. Брже пију од нас, каскамо за три туре сигурно. Атмосфера је чудна. Дрле ми шапну: „Вала неће ме скоро поново видети“.

Нису ни могли.

Тог лета, рецимо пар месеци касније, раставили су се. Све је кренуло низбрдо када је драги Растко почео, уз уобичајене пороке, и да се коцка, те да губи новац ненормалном брзином. Натерао ју је да напусти фирму и узме пар хиљада евра отпремнине, да сравна његове дугове. Рачунао је да ће она наћи брзо нови посао, али није рачунао да ће Буби једног дана једноставно прегорети.

Каже легенда, а Растко је и потврђује, да га је те летње вечери, пошто је изгубио сав свој кредит код ње, Бубили послала у продавницу, ту у крају, јер је како каже била жедна баш – киселе воде. Лењо је назуо своје папуче и кренуо до бакалнице, негде после десет увече. Са литар и по Књаза звонио јој је упорно, али га Буби више није пуштала назад у стан. Забринут да јој се шта није десило врзмао се око врата неко време, но кад је чуо како опуштено мења канале на телевизији упркос његовој звоњави, он је сабрао два и два. Оставио ону киселу пред станом и запалио пешке, преко целог града, ка центру и свом матором. Онако у папучама и кратком шорцу.

Од тад, више нико из екипе не иде увече по киселу или слично срање, кад нам драге то затраже.

А Растко. Па како већ то иде. Помирио се нужно са ћалетом, узео своју порцију џепарца. Каже: „Следеће недеље се шишам“.

Неких 35 процената

Пошто се готово цела банда поженила, запослила и ето, скрасила, престали смо да се редовно окупљамо. Све се променило. Растко је некако спонтано и тихо пао у заборав.

И онда се појавио на Фејсбуку, друштвеној мрежи која је нудила могућност да видимо шта се коме дешава у животу, а да никад више не попричамо међусобно. Ту смо се, као фол, сви изнова повезали. Растко је бриљирао са повременим шаљивим коментарима. Њега дух никада није напуштао. Ставио би ту и тамо на свој профил стару фотографију на којој смо ми са њим у неком свом делирујуму младости, обавезно са пивом у шаци и веселим погледима, замућеним од алкохола. Видело се да му недостају прошла времена. Она која се тешко враћају. Јер пролазиле су године, деца су нам расла, навике промениле. Дружења су постала мит.

И једног дана, негде пред Васкрс, Растко се одјавио са друштвене мреже. Дешава се то људима, помислио сам, јер им досади ова мегаломанија, па се само искључе. Са Дрлетом и Дражом се случајно сретнем пред Пиониром. Иду и они на баскет, Звезда – Жалгирис. Испричамо се мало, радујемо што смо се овако сусрели. Кад поменем да је Растко нестао са нета, Дрле ми забринуто каже: „Па ти не знаш?“

А ја се заледих. Стомак ми се стегао. Вртим у глави како, зашто, кад… Но, убрзо одахнем јер на моје помирено „Умро?“, Дрле се смеје и каже : „Нисмо ми те среће. Неће га онај горе. Ма, имао је срчани напад, преживео га. Имао хитну операцију. Биће добро.“ Дража добацује: „Тешко ће он бити добро…“

Објашњавају ми да сада Растку срце ради на неких 35 посто. Тако су му рекли лекари. Нема више зајебанције, не сме га ичиме оптеретити. Без алкохола, масноће, стреса убудуће. Мора и да смрша. Шта да ради, јебених 35 посто. „Па онда је готов“ црно се нашалим, „са обе ноге у гробу“. Знамо сви, Растко се порока неће одрећи.

Договорили смо се те вечери да га обавезно овог месеца посетимо.

Звезда је победила Литванце, али ја сам целе ноћи вртео кроз главу причу о Растковој судбини. О томе како му магични осмех заувек прети да згасне, јер све оно што он јесте и што је био и што може да буде, сво то накарадно и дивно његово бивство сад виси о кончићу. Танком, претанком. Из секунде у секунду, нит све тања. И, помислих, ето неправде. Од свих гадова које знам, баш да буде одабран он… Јер тај лудо духовити дечак, мученик и уметник, којег је шибао живот, а он успевао да одржи свој ентузијазам на невероватно високом нивоу упркос и у инат свему, па он је спиритус мовенс наше читаве екипе. Без њега, сви бисмо живели у сивилу града, утучени. Како нас је само дизао. А дрипац је био и ретко добар човек. Никад га нисам чуо да је неког увредио, понизио или ударио.

И тако, вртим га по мислима. Сахрањујем живог.

И сетим се, пре пар година сам на њега случајно набасао на улици, па смо сели у Малу Славију на пиво. Запили се, толико, да смо једва стојали на ногама. Подсетили се како смо некад исто овако цугали, и правили срања. Крали кригле и пиксле редовно. Уништавали инвентар на шармантан начин. Као када је у Гргечу рецимо убацио свој први мобилни телефон у криглу пива, уништивши га, уз неизбежан кез злочестог дечака. Сад је, у Малој Славији, такође правио шоу. Стављао је читав стаклени сланик у уста, а чачкалице у ноздрве, на саблажњење гостију с околних столова, све док нас конобар није љубазно замолио да напустимо локал.

Дан касније, ето мене на вратима добро познатог стана у Сарајевској. Оног у којем смо проводили пијане ноћи урлајући са терасе у небо и авионе, док смо још били недовољно начети животом, ведри и моћни.

Улазим му у стан, све је тако познато, треба да буди неке фине успомене, а ја се осећам као да сам на суду. Некако ми је – непријатно, као да желим да што пре прођем све ово, па да се вратим својој кући. Кнедла у грлу.

Гледам друга док седи на фотељи усред дневне собе, а ја преко пута њега у другој. Између нас није гајба пива. Већ сточић и два чаја које нам је управо послужио његов остарели, оседели тата, некада велика фаца Галенике.

И како сад крхко делује сво то сећање, које само у себе пропада, док старог Растка замењује слика овог новог. Ошишаног на војнички кратко, мршавог од болести и стреса, бледог и упалог лица. Очију које делују празне, као у душевног болесника.

И овај мој, некада распевани, Растко Метални подсећа ме данас на оног Лименка из приче о Чаробњаку из Оза. Сећате се Лименка. Њега је Дороти пронашла, на свом путу ка спознаји, здружила се са њим, те успутно и открила шта му то толико недостаје.

Срце.

Мом Лименку не недостаје цело срце. Већ неких 65 посто.

А мени ваљда, размислих о томе док сам са старим другом сркао врели црни чај, у судбини сличној Доротиној, ваља наставити низ тај пут од жуте цигле. Куд год да ме води. Ка каквој мојој личној самоспознаји. Или икаквом смисленом крају, са или без исте.

Епилог

У јануару коронашке године, угледах вест у црној хроници. На улици смрзнутог пронађоше чувеног градског фрика, бескућника званог Човек Кеса. Знате га, можда. Становник градских улица, један од оних бесмртних ликова о којима сви причају (и чије стварно име не знају). Увек одевен у пластичне кесе за ђубре. Лети од њих направи кратке панталоне, а зими се скроз увије, као у скафандер. И обавезно траку кесе ставља преко очију. Тако хода.

Овог сам бескућника безмало сматрао квалитетним, на другима слабо објашњив начин, па ми би искрено жао што је напустио овај свет. Позвах Дрлета да му саопштим ову вест, јер смо својевремено у једном накарадном стрипу имали јунака званог Човек са кесом на глави, па је асоцијација била јасна. Но, Дрле ме телефоном пресече. Каже, баш сам хтео да те позовем. Телепатија, ваљда.

Растко је кренуо стопама Човека Кесе. Није издржао.

У зеленој кошуљи, погужваних панталона и танког капута, стајао сам у гомили средовечних дугокосих поклоника метал музике. Спалили смо Растково тело викиншки, а у капели су дозволили да се пусти једна од метал химни, коју је волео, а коју смо сад сви слушали ћутке док се сандук спуштао ка огњу. Његов седативима накљукани тата само је стајао поред ковчега, док је дирљиви говор држао његов зет, сестрин муж.

Из говора сам упамтио само једно. Растко је био исти према свима. Није се удварао људима. Металци се на крају, листом сви, прекрстише.

А потом, преко пута Новог гробља, један блиски део екипе одлази у кафану похабаних столњака, бркатих конобара и цена за сваки џеп. Косовски божури, место са којег пијана браћа испраћају своје саборце са планете Земље.

Уз које Зајечарско пиво, избегли смо уобичајено туговање за другом, разговор о његовој усамљености у последњих пар година, тешкој болести. Напротив, покренуо сам причу о томе како сам га упознао и како је лудак запевао Мирослава Илића на факсу, на првој вежби. Па онда како је годину касније занео онај огромни акумулатор замало нас све побивши тамо. И онда редом, укључио се Дрле, Дража, Кале, Козељник, Ика и сви други. Укратко – убрзо смо, причајући анегдоте о њему, грцали у сузама. Али онима од смеха насталим.

Мислим да је заслужио такву радост на растанку. Заслужио је овај лаки кас, место тешког топота. Мој Растко Метални.

Негде пред фајронт, кад су конобари кренули да нас уљудно испрате из кафане, покушао сам, припито, да ставим стаклени сланик у уста, чачкалице у ноздрве. Не иде, испадају ми из носа. Растко је ипак био талентованији.

Ин мемориам 1978 – 2020

2 мишљења на „О рђању Растка Металног (парт ту)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: