Од синоћ

Синоћ сам пио вотку са Дачом Бишевцем, иако је можда било током дана, а не синоћ.

Делује као да је било пре три месеца, или више.

Тако делује , сада, иако се никакав Борнов идентитет није десио у последњих 26 и више часова.

Не знам што и како то, али некако баш тако, то.

А што не знам да ли је синоћ или током дана – то отуд што дани овде и сада губе форму.Лето је ту.

Иако су кише, као у Вијетнаму, дан дуже траје.

Било је пар вечери лепих, например, у среду.

Патизан је тукао Звезду на ЈНА, а небо је било пурпурно.То је, ако ико не зна, она нежна боја, дечија, розе, са мало беле… има ту и љубичасте, али све је другачије, на небу.

Расплињујем се, као и речи.Небо је сада ведро, дан је, средина дана, али осећа се да ово није лето као прошло, или оно пре прошлог.

А вотку смо пили током дана, уствари, кад се мало боље сетим.Нешто смо и радили, јесмо.После сам срео брата пред вртићем, дошао по дете.Па је онда и мене повезао, да не идем пешке.

А ја сам био уморан, и захвалан, и нисам му рекао да бих ишао превозом, оним јавним, градским, или таксијем чак – не бих могао пешке, осим да морам. У џепу ми два вајферта, црвена, и Миланковић …

После сам ишао до хипермаркета, узео тоалет папир, два скупа пива и ситнице.Касирка је опоменула једну жену да не улази кроз касе, а жена је рекла  ,,Ма знам ја где се улази само да нешто проверим …“  , па су се људи смејали, али она је прошла где је хтела.

После сам попио пива на тераси и гледао снимак дербија по стоти пут за три дана, па сам покушавао да читам ,,Браћу Карамазове“ и једва некако је ишло, а друго било шта што бих узео није ишло.Није то био неки лош дан, али није био ни добар.Био је дуг, протегао се од Земуна до Брда и до града, уз Црвени Крст и натраг до маркета и пар одлазака нидокле…

Ноћ је падала на град и ја сам био све уморнији, али сам ипак престао да читам и поново гледао Партизан и серије и сви су легли, а ја сам чекао да буде онако да се више не може ни на ногама, ни на рукама, ни на дупету, него се мора лећи – и било је око пола два када сам пао у постељу.

И добро сам спавао, до пола десет, у комаду, што је ретко као ракови у рекама и фер плеј у аренама.Устао сам, спремио воће укућанима, и отишао до пијаце.Тамо сам причао са Баба Милком и са Пером, а Пера ме нудио јагодама, а ја сам само једном одбио па сам појео једну, па после неколико, па још једну, две.Непране, али слатке, како то већ знате, а јагоде могу бити.

Ишао сам уз Брдо, са кесама у рукама, и мирисао је асфалт.Овај град  је мој дом, са све улицама које су крпљене асфалтом по 700 пута, са све пикавцима и кесама и тек олисталим дрвећем и нечим још што мирише.Овај град  и ово Брдо су мој дом, такав каквим га ја видим и осећам и тесан ми је понекад –  али то је то, ту сам.

Ишао сам Брдом и у мом уму ређале су се слике значајних људи, значајних за мене, које сам срео, са којима сам био, и жена.

Сетио сам се Костићевих стихова  којима почиње његова најпознатија песма, она, са рефреном и црквом.

,,Опрости, мајко света, опрости, 

што наших гора пожалих бор ….“

Све што је било аутентично у мом животу, ваљало је.Чак и када је болело.Тако је и са другим људима – неко зна , неко не зна, а немам увек снаге да причам.Уосталом, шта то зависи од мене?

Идући уз степенице, сретнем старог комшију, чика Блажу.Само се осмехнемо један другом, и нешто промрмљамо.Уморни смо, обојица.Он силази, ја се пењем.

Код уласка у стан зове ме Мишко Пацов.Хоће да идемо у недељу да гледамо Партизан –Чукарички.

И ја шта ћу …