Сопствена соба*

Глас му је био милији у довикивању из сопствене собе. Нисмо морали да се гледамо се гледали, а чули смо се. Чини ми се и јасније и тачније него кад терминаторски премеравам мигове (нису авиони), гегове (нису шаљиви), фацијалисе (нису иманентни) и гримасе (нису аутентичне). Људима је непријатан мој поглед. Сматрају да их непрестано анализирам. Нису далеко од истине. Посматрам људе око себе још од вртића који нисам волела.

○●○

Вероватно су бројне гнојаве ангине од којих сам свако мало побољевала биле присутне да бих што мање боравила у вртићу. Сећам се доктора који је мојој мајци рекао: „Она није за колектив!“ То, међутим, у другом контексту, више одговара мојој стварној природи.

○●○

Дигресија: Примера ради, начин на који приносим цигарету устима је каткад женствен, каткад каубојски, а ниједан није мој. То су кретње мајчине или очеве, бабине, ко зна чије и кад и кад покупљене.

○●○

Један не поклања ништа. Сматра себе самим довољним поклоном и „то су јефтина чињења да неког придобијеш“. Он нема за скупа чињења а нечињење правда немаштином (духа?). Други поклања књиге с врло личним посветама. Дражесно је то. Љупко. Примамљиво. Утрживо. Трећи шета у бадемантилу са подвезаним трудничким стомаком и у јапанкама и нуди се ако може шта да ми помогне. Није ли сулудо помислити да женска слобода има слободу да се определи за једног од најмање два?! То није слобода. То је условљеност. Наставак робије и битисања у друштвено наметнутој клопци. Кунст је у неопредељености. Захвалност, да, али необавезујућа у смислу наредног потеза. Без потеза. Тренутак узлета и усхићености је само то. Није основа за наставак фантазмагорија.

○●○

Гуташ, гуташ и гуташ. И шта ти се дешава? Разбољеваш се. Не да треба (бацам хејт на овај углавном помоћни глагол), него мораш да се искажеш и кажеш. Нарочито ако су те ућуткивали одмалена. Добре девојчице су дивна декорација и дика и понос својим родитељима а онда те добре девојчице које су згутале све што су морале да кажу постају системски сјебане жене. Добре жене. Послушне. Крпе. Немагичне. Жени је најмудрије да ћути кад други траже да се изјасни и да јој преузму вољу. Сопствена воља се испољава кроз креативно деловање а не битку са демонима прошлости, садашњости и будућности. Сваког милицентиметра бића којег се жена одрекла у име назови љубави је самоубиство на рате.

○●○

У своју некадашњу прву собу путовала сам у сновима много пута. Она је била мој бег, моје уточиште и моје мучилиште. Тако су се развијали снови. Јава је била страшнија од снова. Што су потиснути садржаји више надирали, то су скривени кутови били збрканији, тајновитији и мучили су ме сваким повратком све снажније. Прогоне ме и сад.

○●○

Format C:

○●○

*посвећено Вирџинији Вулф

2 мишљења на „Сопствена соба*

    1. Жена је увек крива, разуме се, и њојзи је битно да зна у томе да плива а не да се снебива и чека принца не белом коњу, неког тамо гољу, што не уме да фиксира ни WC шољу за красну јој предњицу и задњицу што пробављене садржаје чика Фројдових мудри ће да повери доброј гудри.

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: