О рђању Растка Металног (парт ван)

Упознао сам га још онда, у оно време. Успео, као и много што шта, да га заборавим у међувремену.

Зато, који ред о њему, док још увек памтим детаље. Чисто да могу да се навратим касније. Да себи не дозволим да ми поново нестане из сећања.

Као што рекох, упознао сам га још онда…

Натријум хлорид

Стојимо у реду, ћутке. Један по један. У тишини.

Оној непријатној. А знам барем неколико врста тих тишина. Једну од оних финих, меких, поред девојке која ме је очарала, а са којом нисам морао да прозборим више од три речи да би ми било лепо, памтио сам као нешто тајанствено и суптилно, ван уобичајеног, као спори ход кроз сан. И као нешто што је само моје и њено. Наша тишина.

Данас је ово одсуство звука другачије. Чекамо да нам сипају со. Кухињску.

Испред мене су две цуре, подједнако збуњене као и ја. Иза мене мирно стоји онижи, буцмасти тинејџер са дугом, масном косом и тамном мајцом на којој је назив мени непознатног скандинавског бенда. Ред се простире још који метар иза њега. Глава до главе, скоро до излазних врата просторије.

Цела ова ћутљива колона одише несигурношћу. Крећемо се. Но сваки нам је корак ка напред помало сметен и спор. Делујемо као деца из спота Флојда, оног препознатљивог, извученог из контекста филма Зид, Алана Паркера. Сподобе које мукло иду ка кланици, јер им је тако наређено. Јесење позно сунце пробија прозорске засторе од похабаног зеленог платна, поцепаног на више места. Зраци ми на тренутак засметају да гледам, па почињем да чкиљим.

Прија ми што ћутимо. Одувек сам био тих. Научио сам да уживам у томе.

Сањарење ми прекида изненадни звук, налик чишћењу грла, однекуд иза мене. Промукло краткотрајно режање на које се цела колона пренула. Као кад гробљанску атмосферу поремети неумесно кашљање јефтичавог госта, сви се осврћемо и тражимо кривца.

Пошто је грло чисто, са мембране збачена прашина, ниски косијанер иза мене, очигледни извор ометања, наставља да из себе избацује и остале ненадане звуке. Овога пута у облику мелодије. Иоле познате.

Иако му то нимало стајлингом не приличи, онај младић, у црној Диму Боргир мајци, пева Мирослава Илића и његову „Дај ми мало леба, дај ми мало солииии…“. Смејемо се, разбио је чаролију. Додајем, али у себи, иако и мојим афинитетима нимало не приличи: „… и најлепшу жену, које срце волииии“.

Развлачи осмех чак и Биљи, надрнданој асистенткињи са Опште хемије, која бруцошима дели по десет грама натријум хлорида зарад практичне вежбе из области растворљивости супстанци.

Етанол

Касније, током прве седмице студија, он и ја се упознајемо. Привлаче ме екстреми. Са просеком могу да функционишем, али ме просек не испирише. Просто морам да будем близу оних који често искачу из шина.

Овај рођени скакач, лауфер по природи, зове се Растко. Презиме уобичајено, брзо га заборављам. А он никако да упамти да ли сам из Краљева, Крагујевца или Крушевца. Све му је то исто. Рођен је и одрастао на Врачару. На почетку мрзим ову уобичајену, арогонатну „игру“ Београђана, али се навикавам временом, тако да и сам више не знам из којег сам града на К. Неког к…ца палца.

После уобичајене размене генералија, ко је чији како би рекле бабе, пређосмо на оно од чега се живи – на музику. Он попут мене воли дисторзирани звук гитаре. Мекши сам од њега, али нас повезује гаража. Пита ме шта тренутно слушам, кажем Соник Јут (а баш сам тих дана напржен на њихов актуелни албум, Вошинг машин), на шта Растко цокне мало, заврти коцкастом главом, али на крају каже помирљиво – важно да је бучно!

Његов укус стреми режању гитаре, али искључиво кроз спид, дет, хеви и стонер метал. Помиње још десетак тих назива, али памтим само ово горе наведено, као и њу метал, јер звучи једноставно.

Није ни битно, каже, што нисам металац. Једино му је битно то што нисмо шабани. Мада смо, несвесно, били можда и већи шабани од шабана. Но шабанија је национално благо, треба је неговати.

На првој паузи између вежби отишли смо на пиво. Тамо доле, има једна рупа у Иванковачкој, каже ми и показује прстом смер, јер не познајем довољно град. Билијар клуб је база, а поред је дисконт пића. Рекох како не играм билијар, религија ми брани. Насмејах га. Каже, ма нећемо да играмо, нисмо луди. Само седимо унутра, а пијемо вопс по дисконтим ценама из суседног подрума.

Што да не, помислих, те у мрачној рупетини са два билијар стола, уз дозволу мамурног газде, наручисмо по пиво из комшијског дворишта.

Једно, па још једно. Бројали смо до пет. Не играмо ништа, само подригујемо, а лоптице саме упадају у рупе. Не пролази много времена, а већ се грлимо као стари ортаци. Растко и ја. Кликнули смо.

Клатно

Те зиме, одлазак у Колубару, преко пута Машинца, је ритуал који се поштује. Не толико редован, јер зависи и од сиромашног студентског буџета, али је већ традиција међу бруцошима. Воле нас и конобари. Растко ме зове да свратим на пар тура, пред вежбе из Физике. Вртим главом: „Знаш Митриновића, одраће нас ако осети алкохол у лабу. Пуљу је избацио прошли пут“. Стало ми је да откачим ово и добијем потпис пред крај семестра. Растку је стало да љуљне једно три пива, па одлази без мене.

Митриновић нас дели у групе од по троје, такозване субверзивне тројке, и свакој групи даје по аналогни сат за мерење времена. Моја група ради са клатном, не већим од оног кликера стакленца којег сам често крзао у игри са својим другарима испред улаза у крагујевачком насељу Љубина ливада. Овај факултетски кликер је окачен о пола метра дуг канап за метални стуб на лабораторијском столу. Пошто смо заљуљали то невелико клатно, проматрамо његово кретање са лева у десно. Хипнотише нас.

У тој мери да заборављамо да укључимо штоперицу.

Митриновићев продоран глас нас је пренуо: „Марво, штопуј време, мери период осцилација. Како иде једначина?“ и показа на мене. Промуцах несигурно, док сам упорно покушавао да упалим старинску аналогну направу у руци стискајући погрешно дугме: „Протекло време кроз број осцилација…“. „Јесте, синко. Зато се мери време. Због тога што је то дељеник у формули. А ти, Силвија, шта тачно овде треба да мериш да бисмо имали делилац?“

Продорно гледа ка мојој, још застрашенијој колегиници, Силвији порно-усној како ју је Растко прозвао, а ова гледа у профу бледо, немајући појма шта је пита. Митриновић је црвенео. Ова седа брада на црвеном лицу, уз руменило на образима, на секунду га претвара у Деда Мраза са Кока Колине рекламе. Или у чичу Радишу са пумпе у Баточини. Један други студент, за којег се убрзо испоставило да је класични идиот „увлакач“, некакав Бојан, одговора уместо ње мекетавим и иритирајућим гласом, са нагласком јужне пруге: „Професоре, ја знам професоре. Мери се број осцилација. Од десног крајњег положаја до левог. То је једна пуна осцилација…“. Митриновић прекиде руком агресивни шлихт и климну главом: „Главе укључите – бројите осцилације у одређеном интервалу времена, јасно?“

Усред нашег разговора, у лабораторију за вежбе улеће и мој Растко директ из Колубаре. И даље је распуштене дуге косе, црне мајице са акрепима насликаним на њој, а даха као у Суперхика, стрип јунака који љуби алкохол више него људе. „Извините што касним…“. „Касниш Марићу, касниш. Минус си већ добио. А ако желиш да га претворим у плус, онда ћеш сам радити своју вежбу. Без групе.“

Те му у руке даде из једне од фијока једну повећу металну, округлу штоперицу, предимензионирану попут оне коју има Алисин бели зека. Ма колико ли само ових сатова има профа у штеку, помислио сам, сетивши се ортака који је лани објавио прву збирку поезије под називом Алеја часовника, као да је и сам био Митриновићев студент својевремено. Штоперице су овде лајт мотив.

Растку матори Митриновић показује велики, стари акумулатор, окачен на сред просторије јаким челичним ланцем за плафон лабораторије. Била је то тешка, прљава скаламерија на којој нико од нас није желео да ради. Деловала је злокобно онако масивна, ружна, гротескна, обешена у сред ничега. Сви остали студентски столови били су постављени уз зидове лабораторије и на њима смо се гнездили, далеко од висећег тотема у средини собе.

„Ти ћеш, господине Марићу сада мерити момент торзије. Имаш све што ти треба, челичну жицу великог пречника, масивни тег, штоперицу. Крени!“ рече му профа строго, а Растко потпуно збуњен, и припит, гледа у мене. Видех му у погледу да појма нема шта даље. Очима сам покушао да му покажем у ком смеру треба да крене… али неке ствари је немогуће објаснити без речи, или барем руку.

Момент торзије је подразумевао увртање акумулатора, и то онолико колико је то челична жица дозвољавала, рецимо негде до десетак пута око своје осе. И онда би требало пустити да се уврнута жица одмотава, те се мери време за које се акумулатор и дебела жица одврну и врате у природну равнотежу.

Сви у просторији су, осим Растка, то знали. А он, помирен са тим да му не можемо помоћи док професор гледа, уздахну и окрену се ка акумулатору. На своју несрећу, последње што је видео, било је наше мало клатно на столу, које се још увек кретало у смеру с лева на десно.

Ухватио је прљави стари акумулатор са обе руке, а штоперицу ставио у задњи џеп. Рекох, чудна техника. Но, Растко није почео да уврће жицу, већ је кренуо са све акумулатором у десно, ка крајњем зиду, супротно од нас и професора.

Митриновић испрва није схватао шта овај то ради. Ја јесам, па сам интуитивно кренуо у назад.

Мој је другар подигао и затегао акумулатор до крајње границе, сходно дужини челичне жице. И онда, у секундама које су уследиле, у мешавини хаотичне реакције студената који су или бежали ван собе или падали на под те хистерије професора Митриновића чији је глас одјекивао лабораторијом „Не то! Па побићеш нас, будало!“, кренуло је највеће клатно, још од оног Поовог, претећи свему што му се нађе на путу.

Мој добри Растко, несвестан лудила које је изазвао, мерио је мирно штоперицом осцилације…

Две године касније рекао ми је да не може више, напушта факултет.

Томахавк

У Растковој соби, осим пар постера Ајрон Мејдена и Моторхеда зидови су голи, а редом, минималистички распоређено, у простору лежи пар комада неопходног намештаја: кревет, музички стуб, телевизор са видео рекордером на полици испод. Често ентеријер допуњује и гајба пива. Мало појачало и бас гитара у углу. Добар је у томе што воли – у пиву и свирању гласне музике.

Док изваљени на кревету чекамо вести из Авијана (јер Расткови маторци имају сателитску па пратимо директно ЦНН пренос бомбардовања, забаву за западни докони свет), причамо о свему помало. Ја фурам мржњу према Слоби и олигархији, а Растко воли да држи банку о сисама, слабо га занимају актуелности. Дража, алијас Дејвид Боуви са Миљаковца, се нервира јер има порив да покоље све што прети отаџбини. Углавном одобравамо његов бес, јер смо сви уморни и фрустрирани ситуацијом чији смо таоци. Више нема амерофила међу нама. Козељник, гитариста Растковог метал бенда, се смеши загонетно. Он воли узбудљиве, помало и морбидне сплетове догађаја. Политика га не занима, песник је таме. Дрле гледа Расткову филмотеку, чепрка по збирци ВХС касета разбацаних по поду и проналази један домаћи порнић.

Пита подругљиво: „Није ваљда да си овај набавио… кад онај лик цепа козу?“. Смејемо се, а Растко нимало постиђен објашњава: „Брате, већ ме је појео блам, пет пута узимам овај филм из видео клуба, она риба са пулта ме чудно гледа. Зато сам преснимио код швециног дечка, па сад имам своју копију. Легендарни порнић!“

Начелно договарамо да пустимо овај култни наслов, изазвани опсецним описима, чим прођу ударне вести. Момци се дерњају срећни пошто је филм пуштен. Уклопио сам се у ову метал банду, иако им нисам припадао. Сви косе до појаса, намрштене добричине. Једини са кратком косом, имао сам ексклузивно право да тражим да пусте са оног стуба још по нешто осим метала.

Те вечери, док цугамо по које пивце чекајући бомбе, концентрисано гледамо у „*ебо луд збуњеног“, домаћу еротску комедију која судећи по продукцији и лепоти глумаца као да је у самом паклу снимана. У једној сцени користе и корњачу, ето занимљивости. Дејвид Боуви одлази до клоње, а Растко му добацује да не баца по веш машини ко прошли пут, па да мора да правда кеви чији је то траг самоблуда по купатилу. Мало сам и згрожен целом атмосфером, јер у мојој провинцији нисмо имали ову врсту комуникације. Ваљда је то у метрополама дозвољен вид понашања, па се трудим да прихватим као нешто најнормалније.

Изненада у собу упада Расткова мама, ваљда у жељи да нам нешто каже, а пошто сам најближи видео рекордеру, брзо притискам Стоп да зауставим лош порнић и потпуну бламажу. Успевам да то урадим на време и она гледа у гомилу чупавих, припитих младића како зуре у екран на којем је – снег. Шушти ли шушти. И сви у соби ћуте. Каже забринуто: „Децо, на вас баш утиче овај рат“ и одлази уз једно гутање кнедле, заборавивши што је уопште и свратила до нас.

Пијани смо до поноћи, отишла је прва, па брзо и друга гајба БИП-а. Растко и ја се грлимо на његовој тераси и деремо кроз ноћ. Певушимо ону Вотерсову Гуд бај блу скај… док слушамо како бомбе засипају град. Завијамо као пси, нас четворица, петорица. Призивамо зло.

Наједном звук, који нећу моћи да заборавим.

Прво као плотун, потмуло из некакве незнатне даљине, или дубине простора, а онда све бучније и продорније. Шиштање, као да звижди онај писак на експрес лонцу. И све је јаче. И све злокобније. У питању су секунде. А ми не знамо да ли То, шта год да је, иде директно ка нама. Или негде далеко од нас.

Звиждук је сад толико јак да нам се чини како цепа ум. Сви стављамо руке на уши. Небо је бљеснуло јако и нагло. Уз једно велико БУУУМ.

Сва су се стакла поломила иза нас, а ми смо, затечени и наједном трезни, инстиктивно чучнули у заклон бетонске ограде Расткове терасе на којој смо те ноћи пили. Погодили су Генералштаб. На неких триста метара ваздушном линијом од нас.

Кад смо се прибрали, а Расткови родитељи проверили јесмо ли повређени, на њихов наговор сишли смо сви у подрум. Тамо су настали чувени Расткови и Дрлетови антистрес стихови: Томахавк стари улицама лута, собом носи смртоносни дар… које смо певушили годинама потом.

Целе ноћи Генералштаб тражи, а кад га нађе биће бам бам трас.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: