Античке грчке трагедије биле су део култа, религиозна светковина у част бога Дионизија. У класицима Есхила и Софокла олимпијска божанства су свеприсутна и управљају трошним животима земаљских хероја. Еврипид је, пак, друкчији. Он је у жижу своје креативне пажње поставио човека. Међутим, да би приступио играма морао је у радњи својих трагедија да има и богове, зар не? Зато би их уметао на крају, готово механички, како би нешто прокоментрисали и дали завршну реч о вечности и пролазности.
Нека не замере зналци, јер ове су штуре натукнице само генералне линије које још нису ишчилеле из корпуса знања које сам зарадио на студијама књижевности. Није, на крају, ни циљ да овде ширим даље о томе. То помињем само како бих унапред открио Еврипидов механизам, који и сам намеравам да применим и у корона циркузијаду уведем нешто што са њом самом нема везе, али ми је драго срцу, као што су Еврипиду острашћени људи.
Еле, скачемо у 2002. годину кад смо се на другој години озбиљно играли филма на Факултету драмских уметности, најлепшем озбиљном забавишту до сад. Добијамо случајним избором неку количину 16 милиметарских рестлова серије „Вук Караџић“, и задатак да, дрљајући материјал напред, назад, горе, доле на монтажном столу реализујемо неку смислену целину. Монтажни сто је она машина које више практично нема у употреби, сем код неког старог филм-махера на крају животног пута, који не признаје преимућство практичности процеса над промишљањем самог процеса и лаганe, али сигурнe екзекуцијe. Обрни, окрени, мртва трка.
Мене мало посрећи материјал, да не кажем – уфере – па добијем неколико сцена из секвенце некаквог супергражданског жура на гајби Мине Караџић, Вукове шћери, где се накупило удварача колико ти воља. И као осице, само облећу. Тако да сам се веома забавио самом ситуацијом.
Сад, знаш, кад монтираш на столу, и тражиш место реза, тај материјал иде безброј пута напред, па и назад, и то не само сликом, него и звуком. И све то произведе чудан и забаван појав – меморисање дијалога не само унапред, него и уназад.
Тако је на нашој класи постала класика једна реплика коју у финалној сцени изговара кнез Огнен, исповедајући се госпођици Мини, након што су у игри масних фота добили задатак да двадесет минута буду сами у мраку сликарске собе:
Док се богови с Олимпа смеју крхкости најнежнијег људског осећања спрам страха од короне, и припадајушчег циркуза – уљбуљ савај!
Корона-циркус 