Камби је говорио да цвеће разуме, али то само кад би причао са Владом Ашовом. Њих двојица су, сад кад то нешто мислим, заиста били људи који говоре и разумеју посебан језик – и биљака, и овако.
Понекад, Камби би ћутао данима – уз забавне активности, он би ипак ћутао.
Тада, ми који смо га знали, нисмо много питали. Видиш да је човеку тешко – али боље да му ништа не говориш, јер не помаже. Уопште, Камби је био од оних ретких људи – стварно се никад није жалио…
А и у тим потежим данима, одржавао је рутину. То је за њега био неки животни тренинг, такорећи. Можда не баш тренинг, али такорећи.
Прво – шљака, а после, по реду. Прво до „Пампура“, па по Џонија, па ако неког има код самишке, па са Пендулом до Трајка ако је гајби, ако не до Глиге, па опет самишка…
Ћутао би, а кад би га неко ипак питао зашто ћути, већ данима, погледао би између хоризонта и оног ко поставља питања – па би, понекад, рекао :
„Живим своје весело проклетство…“
Јер Камби је, за разлику од многих људи из нашег друштва, а и шире, знао шта све носи дан, а шта односи ноћ.
Наравно, није знао све то, али прошао је уздуж и попреко и наш крај и неке друге крајеве. Није могло много тога да га узбуди, али дешавало се и то.
Ретко, загрејао би се за нешто – и било је лепо гледати га.
Лепо се, рецимо, сналазио у војсци, коју је својевремено одслужио, свих девет месеци.То је било пре првог Камбијевог одласка у колеџ, а после тренутка када је друг официр поново постао господин.
Многи људи не снађу се у животу, али без обзира на све приче о потрошеном времену – у војсци нађу своје место, па чак и некакав мир.
Кубурић, капетан, волео је Камбија. Камби би му сипао кафу и ракију, овај би избројао колико људи је било на постројавању, па би мало попричали. Онда би капетан читао „Политику“, а Камби „Спортски журнал“.
Једном је уместо 350 војника било 351. Кубурић се нервирао. Бројао поново, па опет. Па поново. И све исто, 351. Један вишак.
Камби му је предложио да одабере једног гуштера који му се најмање свиђа, а он ће, уз капетанову дозволу, и уз капетанову деветку, све вратити у нормално бројно стање.
Кубурић га је гледао неко време, јер је Камби то рекао врло озбиљно.
Онда се благо осмехнуо, и рекао:
„Шта све мајка не рађа…“
Ипак, Кубурић је озбиљно рачунао на Камбија када је део њихове јединице био послат у КЗБ, Копнену зону безбедности.
Када је од нагазне мине коју су поставили Шиптари један од камиона прилично разнесен, возач, војник из Врања, остао је без ноге. Камби га је одмах после експлозије изнео из готово сасвим разваљеног камиона, и повезао му ногу, да не искрвари. Касније су хирурзи урадили шта су морали.
То смо све сазнали од Цојпике, чији је рођак, Врањанац, препознао Камбија кад су радили неки утовар у легендарном Панчеву. Врањанац је био рођени брат осакаћеног војника. Када му је брат пренесен у болницу, упознао је Камбија и купио десет гајби пива за вод – за нашу војску…
Мали је свет кад се то све одигра…
Камби је, без обзира на весело проклетство са којим је живео, без обзира на претешко детињство које је ретко помињао, без обзира на бриге, муке и разне пороке којима је био наклоњен – Камби је био човек на кога можеш и да се наслониш и да се ослониш.
А и шта ћеш више…
Корона-циркус 