Рука

Болоња, субота, 30. мај 2020.

Да ли данашњи дан има право на своје име и презиме? Јесам ли га бацио низ воду, или сам нешто урадио? Не знам зашто ме често прогони то питање. Посебно у време викенда, када нема фабричког шума као згодног оправдања. И, уопште, одакле то да дан треба да се искористи? Шта то, заправо, значи? Сада, када је суботња ноћ ту, то ме заокупља.

Међу данашњим радњама не препознајем ни једну изузетну. Претпостављам да делим то осећање са свим данашњим тинејџерима, који нису као јучерашњи, из много разлога. Нема у мени оне врхунске сензације због које могу несумњиво рећи да сам данас живео. Да ме је живот даровао том реткошћу, која ми је открила скривене смислове, повезала неке испрекидане линије и учинила ме мудријим, или једноставно – живим.

У потрази за том посебношћу, у више наврата сам седао за рачунаљку, како бих се разрачунао са светом и, у крајњој линији, са собом. Имамо неке нерашчишћене рачуне, она и он, и он и ја. Седао сам. И устајао исто толико пута. Одлагао обрачун.

Примирје је неко. Али пуно напетости, јер знамо да ће се увек нећи неко да примирје прекине. Статистика је ту неумољива.

Принцип јесте упуцао Франца Фердинанда, али о Србији после неког кратког времена више нико није марио, нити је се ко сећао, јер су Швабови почели да отварају два велика фронта, против великих играча. Корона је, исто тако, само радни наслов једне нове приче. Како ли ће се показати човечанство у њеном расплету?

Црнци већ пале, али они стару бригу брину, њима корона не може што им полиција може. Али, ево интересантне ствари, ту се, поново почињу да расплићу светске судбине и разбија се имагинарно новонастало јединство обесправљених, нова интернационала. Разбија се јер ја сам још жив, а онога су коленом удавили, тамо, на асфалту. Што не значи да мене неко неће заскочити са истим оправдањем одбране реда и поретка.

Далеко било.

Иако би требало пуно простора посветити причи о вези између блуза, џеза, фламенка и такозване „балканске” музике, вези којој увелико дугују своју популарност сви ови жанрови, ипак је важно и овде процедити коју реч о томе.

Слаби, унижени, прогањани увек реагују стомаком на тим који губи утакмицу, јер се у њему огледају. А како је музика, сама по себи, стање некакве узвишености над стварношћу, јер захтева таленат, глас, вештину баратања инструментом, познавање тог језика пре језика, тако је и тај музичар у боји онај који у последњем минуту другог продужетка забија гол са пола терена кроз ноге голмана. Цвет са ђубришта посађен Божјом руком.

А ја сам, ето, својом руком спремио жени торту.

Искористио ме дан.

Рођендан.