Ревидирано: Шах-мат

Био сам затворен у кућу, додуше својевољно, као у самицу. Потрудио сам се да урадим понешто што надилази запостављене радне навике. Машио сам се не баш лаког али ни јуначког задатка. Растребљивао сам дрангулије и успомене из ормана.

Не могу да износим све детаље јер би то потраjало, али тек толико да знате да сам се прво играо са колекцијом аутомобилчића и ваљао се по поду, као дете. Затим сам прегледао дијапозитиве из прошлог века и уочио да смо се тада смејали. Како је то време брзо ишчезло?!

Нескромно сам се дивио својим пожутелим дипломама. Ја сам био стручњак и зналац. Градио сам мостове. Ти мостови су одавно порушени.

Однекуд се појавио и стари телефонски именик посве искрзаних корица. На првим страницама, али и на преосталим, крај имена су били означени крстићи. Изгледа да су сви моји пријатељи одавно на оном свету.

Пријатељи су ме звали ― кочничар. Дивили су се мојим могућностима да зауставим баш свакога ко покуша да пређе моје границе, као и „зидању“ ограда које ни надљудско биће не би могло да прескочи или да прође кроз њих.

У најскривенијем углу ладице лежала је црна масивна свеска. Мислио сам да сам је одавно бацио. Та свеска је похранила најмрачније и најскривеније забележбе о другима. Проклета радозналост ме је jош једном натерала да је отворим.

Бележио сам и најситније слабости и пропусте својих пријатеља и користио их да се узвисујем. Нису они били мене вредни. Био сам препаметан.

Ја сам се дивио себи ― како сам само био доследан и истрајан у одбрани ― и наговештаја и покушаjа приближавања. Био сам врстан шахиста. Целу партију сам имао у глави.

Сад, додуше, увиђам, нисам био нимало мудар, али нема више никога ко би могао да потврди да то јесте или није тако.