Беше му

Ушуњала сам се по ко зна који пут у девојачку собу. Последња девојка, кућна помоћница, боравила је ту пре Великог рата.

Просторија је била преуређена у оставу у којој су живели сви могући и немогући деликатеси које кувари/це познају. На полицама се башкарила слатка и слана зимница у теглама разних величина и облика. Венци сувих црвених паприка и белог лука су красили углове просторије. На највишим полицама чували су се ситни колачи.

Протезала сам се на прсте толико да је то било болно не бих ли успела да закачим маленим шакама металну кутију која би ми слетела у наручје. Отварала сам је попут лопова који очекује да изнова угледа богат плен али се и осврће на сваки шум плашећи се да не буде ухваћен у несташлуку.

Жмурила сам и удисала мирисни прах с ванилица. Из спојева ванилица преливао се пекмез од кајсија. Док ми је пунио уста водом гутала сам ароматизовану пљувачку и веселила се дану када нам пристижу гости. Тад ћу се најести колача.

Посетиоци су хвалили баба Натина кулинарска умећа и углавном су се устезали док једу. Као да им је неко одредио како да се понашају. Нисам разумела зашто људи једноставно не уживају у ономе што им прија?! Зашто, и кад се то деси, објашњавају другима своје поступке? Као да је срамота најести се код другога кад то прија и гуши и души.

》♡《

У средњој школи сам се дружила са Миром. Била ми је најбоља другарица. Или сам тако мислила тада. Мислим да сам јој била добра другарица. Нисам јој мазнула фрајера у кога је била заљубљена а који ме је јурио. Гањала сам је ко бог ђавола да ради вежбе за кичму, да не би завршила у гипсаном кориту. Обе смо се ложиле на Екатарину Велику и биле на незаборавном концерту у Дому омладине 1989. године.

Њена мајка је била душа од жене и мало те душе се уткало у Миру, јер је она повукла на оца, а он је био тежак, баш тежак и није показивао своја осећања. Додуше, за себе је марио. Само за себе.

Волела сам да клопам шта год њена мама спреми, јер је у сваком залогају била уткана њена љубав.

Мира никада ништа није појела а ни попила код мене. Ни чашу воде.

Нисам срела пуно људи које ни на који начин не можеш да почастиш, па ни оним што воле да поједу и који упорно одбијају да им угодиш.

Моја мајка, која је била упорна у сваком свом науму, нуткала је свакога до бесвести. Док та/ј неко/а не попусти. Умело је то да ме нервира.

Често сам видела слику како некоме држи отворена уста и пуни их хасом, док се тај неко мршти, млатара главом, а храна се лепи по столњаку, поду, зидовима, иако се то није догодило.

》♡《

Моја баба, њена мајка Вера, је причала пуно и брзо. Како је пристизала у посету, стицао се утисак да бар петоро људи говори из ње. То је Гордани ишло на живце, али није се супротстављала мајци ни као одрасла особа. Тако се дешавало да се посече док сецка поврће за чорбицу, јер јој концентрација лута, а нож не слуша. Вишак беса није успевао да отхучи кроз њенe уши а и с годинама је усијање расло до експлозије која се није десила.

Нарочито јој се дизала киселина у желуцу за време ручка кад баба прича с пуним устима и сав садржај полусажвакане хране доминира ситуацијом.

Увек ми се жалила и увек бих јој рекла да јој отворено каже: „Мама, смета ми што причаш док једеш и не прија ми да гледам храну у твојим устима. Можеш ли да сажваћеш храну па да онда причаш?“

Била је уверена да код баба Вере то не би прошло, те је решила да јој се обрати дипломатским путем: „Знаш, мама, није паметно да причаш док једеш, може храна да ти улети у душник, можеш тако да се удавиш.“

Баба се насмејала и рекла: „Ништа ти не брини, не смета ми овако, навикла сам“, и наставила да тера кера.

》♡《

Код мог оца, кад је решио да заснује поновну заједницу са својом мајком, владала је атмосфера као у књигама Стивена Кинга. Недељом се јела супа. И ринфлајш из супе с реном. С годинама сам све ређе одлазила код њих, јер сам све јасније чула свој успротивљени глас и своје биће које се гушило у домаћим танким резанцима и кристално бистрој јунећој супи док су они урлали једно на друго.

Супa ми није постала одвратна, нити се сећам њих кад је једем, али и тада сам знала да није важно шта једеш и да је то увек недељом, већ каква атмосфера влада међу укућанима и гостима. У зони сумрака најбоље припремљена јела су обичне сплачине.

10 мишљења на „Беше му

  1. Бомба бобона, бона! Врло укусно у сваком смислу…

    А кад смо код бомбона, пробудим се неку ноћ да идем да се клонирам, и прва мисао-питање ме баш изненадила: „Где ли је Боно?“ Не виђам га од Сарајевских циркуса, где је спасавао својим рокерским кешом што се спасти може, а није живот и није здравље, и ништа важно и људско, него статус рок-звезде у опадању, још један филантроп. Као што се ја често тешим да ћу, на крају, отићи у манастир (ако ме приме), тако и сви ти муфљузи, могу увек да се повуку у филантропију.
    Него, обавим нужду, увек размишљајући како то да ми Боно паде у сан, јер сам једино тамо могао да га видим. Тај створ је ван мог видика још од албума „Лимун“. Вратим се да спавам.
    Сутрадан кренем трагом неке мини серије о деБилу Гејтсу (https://www.corbettreport.com/gatesvaccine/), кад, на спектаклу Гејтсовог Global Fund-a (https://www.youtube.com/watch?v=LVkK2mMwc1U), ено га, дебели, матори, бивши рок стар, који проповеда, честим узвицима „Ејмен!“ и „Халејуја!“, величајући деБила и операцију „Ми ћемо вам помоћи, јадни црнци“.
    Боно к’о бомбоно.

    Опрости што ти укаљах овај претходни сказ, заиста немам оправдања. Надам се, ипак, опростићеш.

    Liked by 1 person

    1. Usrao je Bono motku od kad je rešio da bude politički angažovan odnosno opredeljen. Dakle, odavno nije umetnik. Nadam se, pošto si opisao u sitna crevca svoj noćni odlazak u toalet, da si i povukao vodu da vnago odu.

      Volela sam rane radove U2.

      Ja vidim tebe kao čoveka koji će da snimi film. U manastiru te ne vidim. Upodobljavanje je veći izazov u stvarnom svetu, nego međ’ zidinama manastira i kelije sa superbrzim wi-fi-em. Nisam baš baba Vanga, ali tako mi intuicija govori.

      Свиђа ми се

    1. Dobro. Ima itekako vremena i prostora u ovom životu. Izvini, možda sam baš navalila sa snimanjem filma. Verujem da je moguće. Ti tabaš svoje životne pute i ko zna šta te sve divotno čeka. Kao u prepotopskim video-igricama kad Pakmen (ako sam dobro upamtila) ponjupa „nešto“ pa dobije još jedan život. U životu života onoliko…

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: