Подношљива тежина постојања

Док иде,
киша и ветар мешају му се на лицу
упадају у очи и за врат
носи кишобран 
али га не отвара
из неког разлога

Иде
доскора висок скоро 190
одскора вероватно мање, 
од повијања и старења – 
које је почело 
када су обрве 
кренуле да расту 
као код његовог старијег брата
ратног ветерана са Косова
који неће имати децу
Бог није дао

Док иде, исправља се
покушава да буде прав
Мисли му се мешају са осећањима,
са детаљима које види и које је виђао…

На станици тролејбуса 29
на жици изнад станице
голубови се поређали.
Тројица су.
Четврти се лагано примиче
а најближи му прави место
из страха или из другарства
ко зна зна – 
могуће је да би Стојке, голубар, знао …

Девојка хода брзо
па прелази у лагани трк
да стигне пред отварајућа врата 
кроз која, при силаску, иде мала бујица људи ….
Потом, тролејбус иде узбрдо
ка центру града
и трговима

Док иде, присећа се;
прикупља крхотине сећања
оштре као оно што крхотина јесте
али за вољу истине
буде ту и понешто благо, као спокој, кад га је било …
Ту је Омар Шариф, ту је Салингер
Затим долазе Пека Ћуп, Астерикс, 
Зорге, Ивана из другог три,
портрет незнаног уметника
и знани ликови са плаката

Сети се да се исправи
па опет проба
леђа га боле, и врат
али добро је бити исправан
а добро је бити и испаван
за изглед – и тако то …

Док иде, знајући да не зна
а лишен жеља, уз влагу и кишу, 
размишља о десет дана затвора.
Шта би могло да се ради у Скели …
Склекови, вађење кромпира, читање закона
сусрети и разговори
опасност и слични изазови
можда и прилика за спорт
фудбал, баскет или нека импровизована теретана …

Док иде, долази до прекршајног суда.
На улазу, код уређаја што пишти
стоји момак крупан
размене 7, 8 кратких реченица
обојица нервозни
један сигурно неиспаван
други вероватно
али пошто на крају кратког размењивања
момак љубазно дозволи да се кишобран одложи ту,
на радијатор – 
нема потребе за додатним речима
обострано нема потребе  –
ни са момачке ни са његове стране …

Док иде, низ степенице,
у собу 15
у којој ће неколико минута касније
направити мали урнебес
али онај ружан
опет се исправља
и хода полако
није му први пут у суду
вероватно није ни последњи
али о свему томе размишља доцније
доцније, доцније

Улази, кажу му да чека испред.
Седа.
Гледа у лимену таблицу на којој пише ,,Записничари“.
Не пада му Кафка на памет, 
а и није баш слично па можда и због тога.
Долази нека ситна жена 
па из броја 15 излази једна крупна
која ће ускоро постати део урнебеса
који неће бити забаван
али ће ипак бити урнебес …